Na 24. godišnjicu srebreničkog genocida u Beogradu je održan niz manifestacija koje podsećaju na odgovornost Srbije za genocid. Jednu od njih pripremio je režiser Zlatko Paković. Pozvao je ljude u Kolarac da pogledaju uvod u predstavu ‘Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo’ koju priprema za narednu godinu. Ulaz je bio slobodan svima, pa i grupici neofašista koji su svoj stav iskazali prekidajući govor, provocirajući i preteći.

Koliko je neočekivan bio upad desničara na vaš performans ‘Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo’?

Za mene je taj upad nacionalšovinista bio neočekivan, ali ipak se nisam iznenadio kad se dogodio. Nisam ga očekivao, nisam ga slutio, jer u mom dosadašnjem iskustvu, izuzev jednog pokušaja u Skoplju, nije bilo prekida predstava, uprkos tome što one spadaju u grupu veoma rizičnih. S druge strane, ozbiljna procena planiranog događaja, s obzirom na njegovu temu, navodila je na pomisao da je ovakav upad moguć i vrlo verovatan. Ja sam, kao što to uvek činim, s glumcima tokom priprema razgovarao o strategiji našeg ponašanja u slučaju pokušaja sprečavanja predstave, iako sam, velim, pretpostavljao da do njega neće doći. Stoga smo se, kad je pokušano sprečavanje predstave, ponašali pribrano i odlučno. Čvrsto sam verovao u to da ću, uprkos prekidu, sprečiti sprečavanje događaja, i u toj nameri sam se i nosio sa novonastalom situacijom, hladnokrvno i prisebno, kao sa improvizacijom ili nezgodom u samoj izvedbi.

Nek’ policija reaguje

Zašto ste pretpostavili da do sprečavanja neće doći?

Pretpostavljao sam da vlastima nije potreban incident na dan genocida u Srebrenici, kao što im više nije potreban tokom Parade ponosa, pa isti oni koji su nekad, u opoziciji, organizovali huligane iz redova takozvanih navijača fudbalskih timova, da razbijaju Paradu i tuku njene učesnike, sad na vlasti naređuju tim huliganima tihovanje. Pokazalo se, međutim, da je za režim poricanje genocida u Srebrenici nešto drugo i neuporedivo važnije od negiranja rodne, polne i seksualne ravnopravnosti. To je rak-rana Republike Srbije, koja Srbiju upravo razjeda kao republiku. Stoga su se nužno morali pojaviti antirepublikanci da prekinu jedno eksperimentalno konstituisanje republike u pozorišnom predavanju koje priznaje genocid u Srebrenici i oslobađa silu nevinih građana i građanki Republike Srbije od osećanja krivice koje im je, paradoksalno, upravo nametnuto državnim poricanjem tog genocida. Pomenuti antirepublikanci, obožavaoci generala Draže Mihailovića i Ratka Mladića, dvojice prononsiranih ratnih zločinaca, ne slučajno, uporno su i s gnušanjem odbacivali od sebe ime građana i građanki kad sam ih tako prozivao, govoreći: ‘Mi nismo građani, mi smo narod!’ Oni su se dakle pojavili u mojoj preliminarnoj predstavi kao istina o suštini glavnog problema Srbije, koji je već 24 godine sprečava da se konstituiše kao republika. Jer da bi jedna republika realno ispunila svoju nominalnu vrednost, njeni se građani, njeni se političari, njene se sudije moraju boriti i za dignitet žrtava zločina, iako te žrtve nisu njeni građani, i za kažnjavanje onih svojih građana koji su taj zločin počinili ili podstrekivali. Samo to je republika, res publica; u suprotnom, ona je cosa nostra. Dakle, prekidanje mog uvoda u predstavu ‘Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo’ integralni je njegov deo. To je intervencija realnosti u sferu umetničke imaginacije, koja pak želi da interveniše u stvarnost i da je korenito izmeni.

Ovo svakako nije prvo izvođenje, bilo da je reč o predstavljanju rada, a posebno predstavama koje ste radili, a koje je kontra zvaničnih narativa o našoj skorijoj prošlosti. Retko kad ili čak nikad niste tražili zaštitu policije, koja često prati slične manifestacije, poput festivala Mirëdita, dobar dan! Zašto ste protiv prisustva policije koja bi mogla sprečiti ulazak fašista, što je i činila isti taj dan, svega sat ranije u parku u kom se obeležavala godišnjica genocida?

Ne želim da igram zaštićene, obezbeđene predstave, dakle predstave čiji bi izvor kontrole bio izvan same sfere umetnosti. Pozorište je u biti jedina subverzivna institucija čovečanstva; hegelovski rečeno, samorazarajuća institucija. Ako bih predstavu izvodio pod obezbeđenjem policije, likvidirao bih na samom početku subverzivni, podrivačko-pobunjenički njen potencijal. Ali ukoliko neko hoće nasilno da spreči izvođenje predstave, onda nek’ reaguje patrola interventne policije dolazeći sa terena ili iz policijske stanice, kao što reaguje u slučaju ubistva, pljačke, porodičnog nasilja itd.

Pokazalo se da je za režim poricanje genocida u Srebrenici neuporedivo važnije od negiranja rodne, polne i seksualne ravnopravnosti. To je rak-rana Republike Srbije, koja Srbiju upravo razjeda kao republiku

Prilikom događaja isticali ste da je rat počeo onog trenutka, pre 29 godina, kad je grupa nacionalista upala na predstavu ‘Sveti Sava’. Nije li tih 29 godina zapravo jedna duga godina koja nikako da završi?

Rat je počeo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u maju 1990. sprečavanjem izvođenja gostujuće predstave ‘Sveti Sava’ Narodnog pozorišta iz Zenice, u režiji Vladimira Milčina. Prvo je dakle sprečena živa reč sa pozorišne scene, a potom se krenulo u konačno zapušavanje usta ljudima. Onima koji su upali na Kolarac, sećate se, rekao sam: ‘Vi ste isti oni koji su pre 29 godina sprečili izvođenje predstave o Svetom Savi, iako neki od vas tada nisu bili ni rođeni, a sada ste ovde da isto to učinite. Pre 29 godina vašim činom počeo je rat. A šta će da počne posle ovog vašeg čina?’ Imamo dakle utisak da se nalazimo na početku rata, iako već gotovo tri decenije otkopavamo iz masovnih grobnica ubijene u tom ratu. Šta nam to govori? Struktura našeg društvenog mira je ratna. Zašto? Tu dolazimo do ključnog društvenog problema i do teme moje predstave o genocidu u Srebrenici. Izvršioci počinjenih zločina uglavnom su osuđeni. Osuđeni su uglavnom i organizatori tih zločina. Čak su i nalogodavci osuđeni. Ali akademici tih zločina, pesnici, duhovnici genocida, i danas su najugledniji ljudi u društvu.

Pozorište proziva i hrabri

Nije li ta reakcija pokazatelj da je umetnost ipak omalovažavana i da, sa pravim pristupom, ima moć da nameće teme, da kritikuje i da provocira?

Pozorište ima moć – moć da javno razobličava ne samo očigledne nego i prikrivene modele represije na kojima jedno društvo počiva. Uvod u predstavu, kao i sama buduća predstava ‘Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo’, predočava gledaocima represiju kulturne elite, kojom ona građane i građanke drži kao taoce svojih zločina, nametnuvši im osećanje krivice. Nevini se moraju osećati krivima kako bi vinovnici bili za ugled i poštovanje. To je paklena dijalektika. Istovremeno, ta i takva kulturna elita zahteva, odobrava i finansira isključivo pozorište koje ni u primislima neće u pitanje dovesti njen privilegovani položaj. U predstavama poželjne su, dakako, metafore, jer metafora ubija političnost teatra, koja je kao bit pozorišne umetnosti, kao njena licentia poetica, određena na samom početku teatra – u atinskoj demokratiji. Stoga nije nikakvo čudo kad su, došavši u Kolarac s namerom da je prekinu, mladočetnici lepo rekli: ‘Pa ovo i nije nikakva pozorišna predstava, ovo je nešto drugo…’ Potpuno tačno! To nije predstava kakva se daje u bilo kojem od beogradskih pozorišta i koja služi samo tome da opere nečiste savesti duhovnika zločina u suzama raznežene građanske publike. Tačno, ovo je nešto sasvim drugo, ovo je pozorište! Ono proziva zločince, a hrabri pravedne.

Nasuprot tome, imamo nešto što je počelo i pre tog upada na predstavu ‘Sveti Sava’, a gde su umetnici imali velikog udela tako što su pripremali teren za tenkove, topove, snajpere i masovne grobnice. Vi ih i prozivate u jednom tekstu da su ‘živi isklesani u smrt’, a da je njihov život ‘najjeftinija srpska reč’?

Kao što se agresija koja će se ubrzo pretvoriti u oružani sukob iskazala najpre u JDP-u, tako je dobrim delom baš u pozorištu počela i monstruozna nacionalistička akcija u kulturi. Setite se samo predstava prema delima Dobrice Ćosića u JDP-u osamdesetih godina, a Ćosić je glavni žrec srpskog nacionalizma! Setite se režija Dejana Mijača, ‘Golubnjače’ i ‘Valjevske bolnice’, kao što se moramo setiti i Budakovog ‘Ognjišta’ u zagrebačkom HNK-u u Sedlarovoj režiji! Bile su to budnice pod kojima su se ljudi zbijali u čopore i krda, da zaguše svaki trag ličnosti. Danas su se ta krda i ti čopori pretalili u stada, a isti onaj Mijač, posle svega, deli građanima Srbije kritičke lekcije o sadašnjoj vlasti, kao da joj on svojim pozorišnim predstavama nije trasirao put. Kakav cinizam! Kakva besramnost!

Cela vaša predstava o predstavi u nastajanju bazira se na temi krivične odgovornosti intelektualne elite koja je generisala kulturu mržnje iz koje nužno slede zločini, a među njima i genocid u Srebrenici?

Uloga pozorišta u društvu može biti presudna, ja u to verujem. Kad se nešto na pozorišnoj sceni dogodi kao presedan, onda se to upisuje u povest kao društveni događaj koji stvara potrebu da se ponovi u sferi političke realnosti

Upravo tako. To je tema i uvoda u predstavu i same predstave koju ću, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, ostvariti sledeće godine. Kulturna elita koja je pod Miloševićevim režimom i za potrebe tog režima generisala kulturu zločina, i danas je najuticajnija. Oni uče građane – vole da kažu narod – koja je to reč najskuplja u maternjem jeziku, koji je narod najvredniji, koji je pak tribalni talog i tako dalje i tome slično. Dakle, i posle 30-35 godina ista kultura zločina i danas je dominantna. Stoga se zločini istih razmera mogu ponovo izvršiti. Uloga moje predstave jeste da spreči te verovatne i moguće masovne zločine.

Uloga ‘intelektualaca’ – to pitanje se otvara kako god da okrenemo. Krenimo sa autorom predstave ‘Sveti Sava’ Sinišom Kovačevićem i sličnima koji su se bez ikakvih problema iz pozicije ‘života’ svrstali na stranu ‘smrti’. Nije li baš taj slučaj možda najveća simbolika uloge intelektualaca u Srbiji?

Nedugo posle komada o Svetom Savi, Siniša Kovačević se javlja i kao pisac komada o kvislingu đeneralu Milanu Nediću. Komad je igran u Zvezdara teatru, koji je i tada vodio slavniji Kovačević, Dušan. Dakle, rehabilitacija ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, pre nego što se našla na sudovima, prvo je izvedena u pozorištu. Tu su, u pozorištu, saradnici okupatora dobili najpre pravo građanstva. Nečasna je, poražavajuća ta uloga pozorišta. Danas, Siniša Kovačević glumi moralnu vertikalu u borbi protiv režima Aleksandra Vučića. Takvi ljudi su deo vučićevskog problema, a ne njegovog rešenja.

Vučić se ogolio

Sa druge strane, tu su bili oni okupljeni oko Beogradskog kruga. Mnogi od njih više nisu među živima, Borka Pavićević je poslednja koja je otišla. Kakva je njihova i vaša uloga, odnosno moć?

U Centru za kulturnu dekontaminaciju, dakle kod Borke i sa Borkom, ostvario sam pet pozorišnih predstava. Meni nije tek onemogućeno da režiram u institucionalnim pozorištima u Srbiji, nego je to nemoguće po prirodi stvari. Kako da režirate predstave protiv Miloševićevog ili Vučićevog režima u institucijama kulture koje su u kolaboraciji s tim režimima? CZKD je u tom smislu ne samo jedino mesto slobode i za pozorišno stvaralaštvo u Srbiji nego, kako sam to napisao u sećanju na Borku u povodu njene smrti, i jedina svetska institucija u Srbiji, koja je nastala u trenutku kad su sve njene institucije slobode pogušene. Uloga pozorišta u društvu može biti presudna, ja u to verujem. Kad se nešto na pozorišnoj sceni dogodi kao presedan, onda se to upisuje u povest kao društveni događaj, doduše kao eksperimentalni društveni događaj, koji stvara potrebu da se ponovi u sferi političke realnosti. Na primer, ja sam proletos, u predstavi ‘Vox Dei – građanska neposlušnost’, prema svim povređenim tačkama važećeg Krivičnog zakonika Republike Srbije, izveo suđenje za te povrede i predsedniku i premijerki, članovima vlade i javnom tužiocu. Svi u društvu znaju da Ustav i zakone svakodnevno krše oni koji su izabrani da čuvaju njihovu neprikosnovenost, da su naime oni koji su opunomoćeni da se brinu za opšte dobro, to opšte dobro prisvojili za sebe, ali u državi nijedna institucija nije slobodna da postupa po zakonu i da, u skladu sa zakonom, optuži one koji ga na najvišim državnim položajima drastično ignorišu. Pokazao sam da to može pozorište, pozorište kao učiteljica društva i njegove budućnosti. Tako je i sa predstavom o Srebrenici. Ona ima moć da spreči buduće Srebrenice, buduće Bratunce, Kravice, Ahmiće, Prijedore, Mostare, Višegrade…

I na kraju, intelektualce je prozivao u svom autorskom tekstu ‘Elita i plebs’ i sam Aleksandar Vučić. Stiče se utisak da je ipak sve svedeno na jedan pijačarski nivo na kom se obračunava sa svojim političkim protivnicima?

To je dragocen dokument. Aleksandar Vučić je u njemu ogolio poetiku svog vladanja. Pogledajte samo taj rečnik koji on koristi, a koji je nametnuo kao rečnik države! To nije rečnik politike, nego rečnik kriminala. Pročitajmo, u infinitivima, samo glagole koje on upotrebljava: marisati, muntati, ugraditi se, ugrađivati se, gaziti, pljuvati, povraćati, slomiti nekom kičmu, organizovati progon, spaliti na lomači, pišati, zapišavati; otvoriti logore za svakog ko se usudio da pogrešno glasa; primenjivati recepte iz najmračnijih, fašističkih ideologija; prezirati… Kao što su zloglasni ‘Škorpioni’ snimili kamerom svoja ubistva u Bosni i Hercegovini, kao što je Dobrica Ćosić, vrlo prilježno, a ja sam vrlo prilježno to čitao za potrebe svoje predstave ‘Filosofija palanke – Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću’, ostavio u svojim dnevnicima dokaze o sopstvenoj nacionalističkoj paranoji, mržnji prema životu i strahu od sreće, kako on to doslovno kaže, tako je, evo, i Vučić, u jednom kratkom tekstu objavljenom u Politici, iskreno ispovedio svoju veru.