Prošao je 7. oktobar 2023, sutra će proći i 7. oktobar 2024. Tog dana 2023. je posejano seme katastrofe kakvu u Izraelu nikada nismo iskusili. Zemlja je promenila svoje lice, zaustavila se u tom danu i ne može da ga pusti. Dimenzija katastrofe može to objasniti, ali se ne može izbeći sumnja da tvrdoglavo držanje samo za ovaj dan, bez odmora i predaha, bez ostavljanja prostora za nešto drugo, ima i neku posebnu svrhu. U očima Izraelaca 7. oktobar opravdava sve ono što je država učinila posle toga. Ovaj datum je sertifikat njihove ispravnosti, a valjanje u sopstvenoj katastrofi sprečava nas da se bavimo katastrofama koje smo izazvali za milione drugih ljudi.
Životi mnogih Izraelaca su zaista prekinuti, uništeni i potpuno preokrenuti tog 7. oktobra. Dovoljno je pročitati dirljive reči Orena Agmona koji je izgubio sina Adama („Mosaf Haaretz“, 02.10.2024). Ne samo što moramo da zapamtimo, već taj užas nije ni moguće zaboraviti. Ali uoči godišnjice koja pada sutra stiže trenutak da malo popustimo, da otvorimo oči i za druge stvari koje su se dogodile. Moramo priznati, sa velikim zakašnjenjem, kada se govori o „masakru“ da to nije samo onaj od 7. oktobra, već i onaj koji je usledio za njim, veći i strašniji desetinu puta.
Držanje Izraela za sopstvenu tugu ima duboke korene, na njima smo odrastali. Nema društva koje toliko oplakuje svoje mrtve. Oplakivanje je uključeno i u medijski sadržaj i u obrazovni sistem jer to, kažu, ujedinjuje narod. Šezdesetih smo pevali pesmu „Dudu“ i oplakivali vojnika kog nismo poznavali, prema uputstvu koje je stizalo odozgo.1 U Izraelu, u odnosu na njegovu veličinu i broj žrtava, ima mnogo više spomenika nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Kod nas se spomenik podiže na svakih osam poginulih, u poređenju sa Evropom, koja je izgubila milione ljudi, a spomenici su postavljeni na svakih deset hiljada poginulih.
Svaka smrt je gubitak, a smrt mladog čoveka još i veći. Nije sigurno da je roditeljima i prijateljima lakša smrt nastala zbog bolesti ili nesreće nego zbog pogibije u borbi. Dozvoljeno je pretpostaviti da žalost oca ne bi bila manja da je mladi Adam Agmon umro od aneurizme. Mitomanija je ta koja ovakvu smrt uzdiže iznad ostalih. Svima je nametnula nacionalnu žalost, a u protekloj godini i više od toga. Istovremeno je sprečila da se na bilo koji način bavimo tugom drugih, zabranila je čak i njeno postojanje. Sa izraelskog stanovišta takva žalost ne postoji, a izdajica je onaj ko tvrdi suprotno.
Neverovatno je kako se država apsolutne žalosti usuđuje da se drsko mršti na postojanje žalosti drugih i smatra je nelegitimnom. I Rusi vole svoju decu, pevao je Sting, ali recite to Izraelcima za Palestince: oni su ubeđeni da Palestinci ne vole svoju decu. Već decenijama pišem o tugovanju palestinskog naroda i mogu sa sigurnošću da kažem: njihova žalost je kao i naša. Ožalošćeni roditelji su ožalošćeni roditelji, ali Izraelcima nije to moguće čak ni reći, posebno ne protekle godine, jer su se oni utopili u svoju žalost i nisu spremni da čuju ništa drugo.
U godini ogromne tuge i žalosti to je doseglo do sada nepoznate vrhunce. To je godina bolnih i beskrajnih priča o otetima, o vrhunskom herojstvu, smrti, junaštvu, uz pomalo kiča. Nije mi namera da omalovažim individualnu i nacionalnu tugu. Međutim, kada ona postane gotovo jedina tema u tako dugom periodu, čini se da je tu da bi skrenula pažnju sa suštine.
Grlo mi se steže dok čitam plemenite i dirljive reči Orena Agmnona. Ali mi se ništa manje ne steže grlo i kada slušam ožalošćene očeve sa Zapadne obale i iz Gaze.
Na kraju godine žalosti trebalo bi završiti sedmooktobarsku šivu.2 Treba pogledati unapred, ka mestu kuda odavde idemo, iako niko ni ne sluti koje bi to mesto moglo biti, umesto što bez prestanka lamentiramo i tugujemo nad herojstvom Izraela.
Tekst je objavljen u listu Haaretz, a sa hebrejskog ga je za portal Peščanik prevela Alma Ferhat
