Kada je prvi put kročio na ostrvo, bio je polugol. Njegov drug Sandro i on plivali su boreći se sa talasima, kako bi stigli do stenovite obale. Čamac su usidrili u blizini. Sa sobom su poneli samo papuče koje su zaglavili u kupaćim kostimima.
Bila je to najnepristupačnija strana ostrva do kojeg su doplivali i na kojem se danas nalaze ostaci jednog od najsurovijih zatvora sagrađenog na izolovanom italijanskom ostrvu. Kada su ga ugledali, oronula građevina izgledala im je kao antički teatar.
Tako u svom romanu "Due volte a Santo Stefano" ("Dva puta na Svetom Stefanu") pisac i scenarista Edoardo Albinati opisuje svoje prvo iskustvo i susret sa zatvorom koji se nalazi na istoimenom napuštenom ostrvu. Na prvi pogled i arhitektonski gledano, građevina liči na čuveno pozorište San Carlo, sagrađeno u 18. veku u Napulju. U istom tom veku Ferdinando di Borbone, kralj tadašnje dve Sicilije, sagradio je i ovaj zatvor.
U ćeliji broj 511, doživotnu kaznu trebalo je da odsluži Gaetano Bresci, poznati anarhista koji je 29. jula 1900. ubio italijanskog kralja Umberta Prvog. Pronađen je obešen u svojoj ćeliji, samo nekoliko meseci od početka služenja kazne
U nehumanim uslovima, bez hrane i vode, mnogi zatvorenici bi umirali i pre nego što bi dočekali izvršenje kazne. Na stotine njih služilo je svoje kazne u tamnim i malim zatvorskim ćelijama. Retki su bili oni koji su pomilovani. Niko nikada nije odavde pobegao. I da je hteo, mogao bi samo u more.
U ćeliji broj 511, doživotnu kaznu trebalo je da odsluži Gaetano Bresci, poznati anarhista koji je 29. jula 1900. godine ubio italijanskog kralja Umberta Prvog. Kada je stigao, tražio je od čuvara dozvolu da može da čita u svojoj ćeliji. U zatvorskoj biblioteci na raspolaganju su bile samo tri knjige: "Knjiga svetaca", "Biblija" i rečnik francuskog jezika. Bresci je izabrao ovu poslednju. Pored čitanja, kada mu je to dozvoljavao tračak svetlosti koji bi dolazio u neko doba dana do njegove ćelije, igrao bi se i loptom, koju je napravio od toalet papira. "Dodavao je sa noge na nogu tu papirnatu loptu, koliko su mu to lanci kojima je bio vezan omogućavali", piše Giuseppe Mariani u svojoj knjizi "Memorie di un ex-terrorista" ("Sećanja bivšeg teroriste").
Ovaj anarhista i antifašista je takođe proveo u ovom zatvoru više od dvadeset godina, od 1921. do 1946, zbog atentata u Hotelu Diana u Milanu. Tada je imao nameru da likvidira načelnika milanske policije, Giovannija Gastija, koji se u tom hotelu često sastajao sa Benitom Mussolinijem. Mariani u svojoj knjizi analizira i navodno Brescijevo samoubistvo, koji je pronađen obešen u svojoj zatvorskoj jedinici, samo nekoliko meseci od početka služenja kazne. "Zatvorenici su bili pod konstantnim nadzorom. Lanci kojima su im bile vezane ruke i noge dozvoljavali su minimalno kretanje, pa je gotovo bilo nemoguće da se ovaj takozvani anarhista obesio koristeći peškir kojim se vezao za rešetke vrata. Niko nije utvrdio odakle mu taj peškir, jer zatvorenici nisu smeli da imaju ništa u ćelijama, osim odeće na sebi", tvrdi Mariani. Iako je zabrana korišćenja lanaca u zatvorima u Italiji stupila na snagu 1907, uslovi nisu bili ništa bolji ni u periodu u kojem je boravio Giuseppe Mariani.
Direktor Eugenio Perucatti izborio se za bolje uslove za zatvorenike (Foto: Libreria editrice Ultima spiaggia, Ventotene)
Anthony Santilli, italijanski istoričar i autor knjige "Biografia di una prigione" ("Biografija zatvora"), kaže da postoje pisma i svedočanstva mnogih ljudi koji su proklinjali to što nisu osuđeni na smrtnu kaznu. "Zatvorske jedince bile su široke jedan i dugačke svega dva metra. Na sredini se nalazila jedna daska širine od 50 centimetara na kojoj su zatvorenici spavali. Većina ćelija nije imala prozore. Za jelo su dobijali samo hleb, za piće vodu i to ne svakog dana, s obzirom na to da se sakupljala kišnica pošto na ostrvu nije bilo pijaće vode."
Mariani je oslobođen nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je takođe i vođa najveće pobune zatvorenika 1943. godine, kada su se pobunili zbog zatvorskih uslova i straha za sopstvene živote. U toj pobuni stradalo je više od dvadeset ljudi.
Iako nalik teatru, u ovoj instituciji ista predstava ponavljala se godinama. Mučenje pred publikom osuđenika koji su čekali svoj red za isto. Osim fizičke torture, psihičkoj je doprinosila sama konstrukcija građevine. Zatvorenici nisu izlazili iz svojih ćelija i nikada nisu mogli da vide more. Ovo zdanje napravljeno je po uzoru na panoptikon, koji je dizajnirao i osmislio engleski filozof Jeremy Bentham. Koncept građevine je bio takav da sve ćelije može posmatrati samo jedan čuvar. On bi boravio u svom stražarskom tornju, smeštenom u centralnom delu zatvorskog kruga, tako da se ne bi znalo koga čuvar posmatra, što je dodatno povećavalo strah. Devedeset devet ćelija bio je kapacitet za oko trista ljudi, raspoređenih na tri sprata. Vrlo često ih je bilo duplo više.
"Zatvorske jedince bile su široke jedan i dugačke svega dva metra. Na sredini se nalazila jedna daska širine 50 centimetara na kojoj su zatvorenici spavali. Većina ćelija nije imala prozore", piše italijanski istoričar Anthony Santilli
U prizemlju su bili smešteni ljudi koji su bili optuženi za najteže zločine, osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu. Taj deo zatvora se zvao pakao. Drugi sprat se nazivao čistilište, dok je poslednji bio poznatiji kao raj. Ćelije na tom spratu imale su male prozore kroz koje su srećniji osuđenici mogli da vide tek tračak neba.
Nekoliko godina pre zatvaranja, 1965, na mesto direktora došao je Eugenio Perucatti, čovek koji se izborio za bolje uslove i dostojanstveniji život ljudi koji su ovde boravili. Sa svojom ženom i njihovih desetoro dece, došao je da živi na Santo Stefanu 1952. godine. U svom dnevniku on piše o stanju koje je tamo zatekao, opisujući zatvorenike kao žive mrtvace. Sin ovog direktora, Antonio Peruccati, imao je samo godinu dana kada se njegov otac sa svojom porodicom preselio na napušteno ostrvo. "Moj otac je otvorio ćelije zatvora. Osuđenici su počeli da rade, da uče, imali su i bioskop", kaže Peruccati. "On je vratio dostojanstvo tim ljudima i započeo zatvorsku reformu. Borio se takođe za reviziju doživotne kazne sa ciljem da bude smanjena."
Michele Nicolella imao je osamnaest godina kada je došao da radi kao čuvar zatvora. Kaže da je ovde zatekao porodičnu atmosferu. "U vreme direktora Peruccatija, zatvorenici su radili i bili su plaćeni za to. Imali su svoju pekaru, krojačnicu, ovde su se takođe pravile vojničke čizme", priča Nicolella.
Jedna od stanovnica drugog ostrva Ventotene, koje se nalazi odmah pored, Carmellina Santomauro, kaže da su svi servisi bili smešteni upravo na Santo Stefanu. "Tamo je bila pošta, biblioteka, berberin. Mi smo odavde odlazili u bioskop na Santo Stefano", priča Santomauro.
Iz ovog zatvora niko nikada nije pobegao (Foto: Raffaela Mariniello)
U vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, ostrvo Ventotene bilo je stecište komunista i političkih protivnika fašističkog režima u Italiji. Zvali su ga "confino". Tu je boravio i nekadašnji predsednik Italije, Sandro Pertini. Tu se našao i Umberto Terracini, koji je kasnije postao predsednik Ustavotvorne skupštine Republike Italije. Sandro Pertini je godinu dana bio zatvoren i na Santo Stefanu, u zatvorskoj jedinici broj 36, od decembra 1929. do decembra 1930. Ova ćelija bila je poznata zato što je u njoj osam godina živeo i čuveni italijanski pesnik i pisac Luigi Settembrini. U jednom svom govoru za skupštinskom govornicom, 1947. godine, kada je Pertini bio poslanik, opisao je prisutnim ministrima u kakvim uslovima žive zatvorenici Santo Stefana. "Ti ljudi su izloženi svakodnevnoj torturi i mučenju, sve do smrti. Uglavnom se ta ubistva opravdavaju kao samoubistva, kao što je bilo samoubistvo Gaetana Brescija", istakao je tada Pertini.
Zajedno sa njim robijali su i mnogi drugi komunisti i antifašisti, kao što su Altiero Spinelli, Ernesto Rossi i Eugenio Colorni, autori Ventotenskog manifesta, političkog dokumenta koji zagovara ujedinjenje evropskih država u jedinstvenu nadnacionalnu federaciju. Ovaj dokument smatra se danas jednim od osnivačkih tekstova Evropske unije.
Posle konačnog zatvaranja i deceniju kasnije, Santo Stefano i celo ostrvo proglašeni su nacionalnim i kulturnim dobrom Italije. Međutim, dugo vremena ostao je u istom onakvom stanju kakvim su ga ostavili poslednji ljudi koji su iz njega izašli. Zatvoren je 1965. godine, a posle više decenija, zapravo tek 2016., iz italijanskog budžeta izdvojeno je 70 miliona evra za potrebe restauracije i njegovu obnovu. Sada će postati centar za obuku mladih političara i širenje evropeizma. Završetak radova predviđen je 2026. godine, a nosiće ime po preminulom italijanskom političaru i bivšem predsedniku Evropskog parlamenta Davidu Sassoliju.
Prošle godine, i posle skoro dvadeset godina od svoje prve posete, pisac Edoardo Albinati sa svojom ženom Francescom došao je ponovo na ovo pusto ostrvo. Kako bi povratio sećanja na jednu bolnu prošlost, napisao je svoj drugi kratki roman, kao doprinos izložbi "La memoria del dolore" ("Sećanje na bol"), koja je održana prošle godine u Nacionalnom rimskom muzeju. Izložba je bila rekonstrukcija sećanja i događaja vezanih za ovo mesto, ali i povod za najavu početka radova i njegovu rekonstrukciju.
Silvia Costa, bivša poslanica u Evropskom parlamentu i državna komesarka za obnovu Santo Stefana, kaže da će ovo mesto sada biti centar za edukaciju mladih političkih lidera, kao i što će postati muzej biodiverziteta i umetnička rezidencija. Kada se počelo sa realizovanjem projekta, 2016. godine, tadašnji premijer Italije Matteo Renzi doveo je na ostrvo tadašnju nemačku kancelarku Angelu Merkel i predsednika Francuske Francoisa Hollandea. Dvoje visokih zvaničnika tada se složilo da bi ovo ostrvo i nekadašnji zatvor mogli da postanu simbolično mesto za preporođaj Evrope. Tada su rekli da će se tu širiti ideje o ljudskim pravima, pravdi, solidarnosti i dostojanstvu. Upravo one ideje i vrednosti koje su bile uskraćene zatvorenicima, ali i mnogim nedužnim ljudima koji su ovde proveli život.
