Na poslednjim protestima "Srbija protiv nasilja" koji su 5. augusta održani između ostalog i u Beogradu i Kraljevu bilo je znatno manje ljudi. Da li je reč samo o odmorima ili o zamoru, postoji li opasnost da protesti zamru, a da se ne ispune uslovi?
Opasnosti se pre svega mogu prepoznati u svođenju protesta na brojke i legitimisanje njihovog značaja isključivo kroz masovnost. Naravno da koncentracija nezadovoljstva igra bitnu ulogu, međutim, ono na šta se prvenstveno mora obratiti pažnja jesu uzroci koji su ljude izveli na ulice. Režimska benevolencija spram nasilja, bezakonje, medijski morbidarijum, mentalna tortura i društvena nepravda upravo su proizveli tragične događaje u kojima su masovno stradala deca, mladi i nedužni ljudi.
U prvi plan se mora staviti rešenost onog dela građanstva spremnog da istraje do kraja kada se radi o promeni gnusnog mehanizma opšte nesigurnosti oličenog u postojećem sistemu u Srbiji. Stoga vrlo rezervisano gledam na spremnost vlasti na ispunjavanje uslova, ali ne zato što njihovo ispunjavanje nije nužno – naprotiv! – već zato što je njihovo potiskivanje uslov opstanka ove vlasti.
Uzimajući to u obzir, kao i sveprisutni kult vođe, odnosno predsednika, protesti moraju imati značajnu tendenciju, ako govorimo o ključnim promenama. Ona se odnosi na jasno stjecanje svesti o tome da ovakav predsednik više ne izražava "državno jedinstvo" (kako Vučić i SNS stalno potenciraju, op.a.), već to čine ljudi spremni da normalizuju život u svojoj zemlji. To mora biti nova faza protesta, što bi značilo da se oni svakako nastavljaju.
Kako gledati ulogu opozicije, pre svega u Beogradu? Da li je količina ljudi na početku protesta premašila očekivanja opozicije, koja je time masu dočekala nespremna?
Susrećemo se sa medijski preuveličanom moći vlasti i tragičnom nemoći neartikulisane opozicije. U tom odnosu snaga građanstvo je prepušteno samo sebi, zbog čega u velikoj meri širom Srbije proteste po gradovima organizuju upravo brojne građanske inicijative, udruženja građana ili nezavisni pojedinci. Razborita opozicija toga bi morala biti svesna, a naročito u Beogradu, gde bi još i imala mogućnosti da, osluškujući pulsiranje građanstva, napravi značajan prekid u Vučićevoj igri moći. Iskustvo s početka protesta moralo bi je učiniti spremnom da se ne bavi sobom, već dekriminalizacijom države, što je prvenstveni zahtev građanstva.
Koliko su stranačke centrale u Beogradu svesne problema u manjim sredinama?
Politički koncept stranačkih formacija u velikoj je meri podudaran. On je uglavnom centralizovan, odakle i čest osećaj unutrašnjosti da je zanemarena, kao i da je u manjim sredinama pritisak na građane jači. Ako govorimo o odnosu lokalnih vlastodržaca prema podređenima, onda su ucene, pretnje i progoni intenzivniji, ali su reakcije tiše ili se guše, jer je uvezanost interesa gušća, čime se gube elementarna ljudskost i dostojanstvo.
Pokazni primer tako nečega jeste slučaj porodice Milivojević, čiji je sin poginuo u Namenskoj industriji u Lučanima. Kada je porodica krenula da traži pravdu, zahtevajući krivičnu odgovornost rukovodećeg kadra, sinovljeve kolege su ih dočekali zvižducima ispred sudnice, braneći tadašnjeg direktora, SNS-ovog postavljenika. Advokatiranje krivaca od strane njihovih podređenih je odraz političke kulture koja se naročito u provinciji čvrsto održava. Takva vrsta podaništva iz straha ili besramnog interesa dopušta istrajavanje ovakvog sistema.
Upravo je došlo do podela u Jeremićevoj Narodnoj stranci. Mogu li one uticati na slabljenje protesta?
Ako su razlozi rascepa borba za liderstvo, kako mi se čini, onda svaka opcija unutar koje se potencira firer-princip predstavlja opasnost po društvo u celini. Tu nije samo problem sa protestima, već i sa stanjem koje dolazi posle njih. Da li ćemo jednog vođu menjati drugim ili je upravo taj sistem ono što nas čini nezadovoljnim?
Na drugoj strani SPS je vratio jednog Miloševića – Slobodanov unuk Marko ušao je u stranku i postao član Glavnog odbora. Koliko simbolike ima u toj odluci, pa i potvrde o kontinuitetu SPS-a i vlasti u Srbiji – jer kratak je period u kom SPS nije bio deo te vlasti?
Budimo otvoreni do kraja – nije SPS vratio jednog Miloševića, SPS nikada od onog Miloševića nije odmakao. Zato u tom činu i nema simbolike, nego suve realnosti političkog života u Srbiji. Ako valjanost jedne politike merimo njenim uspesima, onda je Miloševićeva vladavina devedesetih politika kontinuiranog neuspeha, sa tragičnim posledicama po čitav region.
Jedan od simbola ove vlasti je i šef obaveštajne službe BIA Aleksandar Vulin, koji je odnedavno pod američkim sankcijama. Je li to poruka vlastima u Srbiji, mislite li da će se sa sankcijama ići dalje?
Vulin i nosioci trenutne vlasti već su bili deo režima koji je u celini bio pod sankcijama. Za njih ovo nije novina. Štaviše, u najvećoj meri su se upravo u takvim uslovima lukrativno "snašli". Spoljne sankcije jesu vrsta opomene, ali one prvenstveno treba da podstaknu unutrašnja previranja.
Ne sme se dozvoliti da zbog njih cela država opet postane žrtva međunarodne izolacije. Ako se to dogodi, režim će samo dobit nova opravdanja za stare zločine. Ne treba izgubiti iz vida ni Vučićevo samoživo vlastoljublje. To bi značilo da je spreman i da Vulina privremeno povuče, ako bude smetao njegovom opstanku na vlasti, koji bi mu garantovali Brisel i Vašington.
