Beogradsko udruženje Krokodil, koje već godinama uzbunjuje duhove jer neprestano pokušava na književno-intelektualnoj sceni da spaja a ne da razdvaja nekada neprijateljske narode i države, nedavno je izdalo komplet knjižica pod nazivom "Zajednička čitaonica". Ova edicija u kojoj se nalaze tekstovi takvih autora kao što su Boris Buden, Borka Pavićević, Mirko Kovač, Daša Drndić, Danilo Kiš i mnogi drugi sigurno neće ostati bez odgovora i na ljevici, kao i među protivnicima svega što ih podsjeća na bivšu državu. S Vladimirom Arsenijevićem, renomiranim piscem i prvim čovjekom udruge Krokodil, razgovaramo o balkanskim tragičnim podjelama, o zabranjenim nazivima i tabu temama, ali i o strpljivom radu prema horizontu neke normalnije budućnosti ovih prostora.
Da li je edicija knjiga "Zajednička čitaonica" geto posljednjih Jugoslavena ili živo vrelo svježih multikulturnih ideja?
Generalno treba reći da su sve te stvari koje radi Krokodil manjinske, ne samo u Srbiji gde se to prilično bolno oseća nego, bojim se, i u tom čitavom našem famoznom regionu. Znamo gde je pozicionirana politička, društvena i medijska srednja struja i stvari se očigledno ne kreću danas u onom smeru u kome bismo mi želeli da idu. Dobar primer je još jedna regionalna bura u čaši vode, kada je u srpskim udžbenicima za osnovne škole rečeno da zapravo postoji samo srpski jezik, a da su njegovi derivati hrvatski, bosanski i crnogorski jezik. Onda su se pak na zadnje noge digle odgovarajuće institucije u regionu rekavši da je to teška neistina i da postoje četiri nezavisna jezika, srpski, hrvatski bosanski i crnogorski jezik. Naše je stanovište da postoji jedan zajednički policentrični jezik sa svojim najrazličitijim varijantama, unutar kojih su i ta četiri standarda. Oni su se izdvojili u okolnostima nasilnog raspada Jugoslavije i prepoznati su u svojim sredinama kao četiri nezavisna jezika.
I dalje postoji retorika da se u Evropu treba ulaziti, kao da je Evropa nešto što treba zaslužiti. EU postaje neki nadmeni polo klub u koji se upisuješ, a pre toga moraš kupiti skupocene cipele da u taj klub ne unosiš to svoje lokalno blato
Postoji li u regiji otpor ideji o različitim jezicima?
Postoji na primer bunt srednjoškolaca u Jajcu, u Bosni i Hercegovini, kada su mali Bošnjaci i Hrvati protestovali protiv te obrazovne segregacije i tog državnog projekta "dve škole pod istim krovom". Ta deca su govorila isto ono što i neki uvaženi lingvisti, među njima na primer i Ranko Bugarski: ne mogu se deca razdvajati po liniji različitog jezika, a onda im se podlo uvaljivati udžbenike sa različitim interpretacijama historije i učiti ih da smo mi jedni drugima neprijatelji. Kantonalna ministrica obrazovanja je tada rekla da "ne možemo mešati kruške i jabuke", a deca su u znak protesta nosila kroz Jajce transparente sa nacrtanim kruškama i jabukama, znajući da je laž da oni i njihovi vršnjaci druge vere ili nacije, sa kojima se svakodnevno druže, govore različitim jezicima. Ponekad se osećamo kao da dokazujemo da je voda tečna, odnosno da za jezik koji se govori među svima nama ne treba prevodilaca. Ljudi su gurnuti u te identitete kao u neku jamu iz koje im ne daju da iz nje izađu. I kada god neko pokuša da se iz nje iskobelja i kaže "hej, ja sam još nešto osim što sam nacionalno određen", okolina ga šutne dole.
Duhovna Jugoslavija
U knjižici pod nazivom "Evropa", unutar edicije "Zajednička čitaonica", stoje jedan pored drugog tekstovi Miroslava Krleže i Igora Štiksa na temu Evrope. Evropski problemi, paradoksalno, kao da se nisu puno promijenili od Krležinih vremena između dva rata do danas?
Nama je prvi impuls za "Zajedničku čitaonicu" bio osećaj da stvari, oprostite na izrazu, nisu sjebane samo na našim prostorima. Kada pričamo o tom teroru nacionalnih identiteta, s obzirom na to da se jezikom dosta bavimo preko književnosti, mi recimo zapažamo da na najvećem evropskom sajmu knjiga u Lajpcigu vidimo samo nacionalne štandove. Ali ako se vratimo u doba moderne, vidimo da su postojali neki nadrealisti i dadaisti, da je postojao zamah internacionalizma i da su se ljudi ujedinjavali mimo tih državnih granica. Danas čak ne postoji formalni način da se razbije taj identitetski teror. Zato razmišljamo da napišemo pismo Lajpciškom sajmu knjiga da razmisli o tome da postavi štand koji podrazumeva pisce iz ovih krajeva koji osećaju da bi najbolje bili predstavljeni granicama tog zajedničkog jezika, mimo nacionalnih ograničenja. Mnoge književne regionalne platforme nakon dvehiljadite, kao što su Bookstan u Sarajevu, Krokodil u Beogradu ili konačno festivali evropske kratke priče ili svjetske književnosti u Zagrebu, žive baš od takvog proširenog poimanja nečijeg identiteta. Konačno, i najtvrđi ovdašnji nacionalisti negde na kraju dana znaju da pravo inostranstvo ne počinje među nama, nego iza onih granica u kojima je bila ocrtana nekadašnja Jugoslavija.
Evropa je s idejom multikulturne zajednice već deset godina u krizi. Čega se treba bojati?
Ono što je mnoge ljude zastrašilo jeste činjenica da je jedan Viktor Orban moguć u EU-u, jer smo naivno mislili da Brisel ima mehanizme koji će sprečiti fašizaciju. U međuvremenu je ponovo razno đubre izbilo na površinu, tako da sam ja poželeo da mi ovde u Srbiji zauvek budemo "na putu za Evropu" jer to naše političare drži u napetosti. Rezultat je, između ostalog, i šizofrena politika koju Srbija vodi svih ovih godina, gde ti imaš jedan narativ za kod kuće, drugi za Nemačku, a treći za Brisel. Jako se pitam šta bi bilo sa Srbijom kada bi konačno zaista bila primljena u EU, premda na kraju dana ipak ne verujem da od EU-a postoji neka bolja opcija. Nekoliko zabluda na simboličkom nivou još uvek nije probijeno, a te zablude su indikativne za razumevanje onoga šta Evropa jeste. Prvo je ono famozno pitanje koje je postavio novinar Dejan Anastasijević na jednom skupu u Briselu, koje je glasilo: Gde se završava Evropa na istoku? Na to pitanje lucidno je odgovorio Timothy Garton Ash: Ona se ne završava, nego se otvara prema Aziji. To da Evropa ima mogućnost da se pretvori u nešto drugo veoma je važno kod našeg shvatanja šta je Evropa danas. Drugo, Karl-Markus Gauss, austrijski pisac, nije bio lenj da uzme mapu Evrope i šestar u ruke i da istraži gde je dođavola to središte Evrope. I sada mi uobičajeno mislimo da je to Grac ili Prag, a središte Evrope je sto deset kilometara istočno od Vilniusa u nekom selu u Litvi. To uobraženo mišljenje o Evropi katedrala, da, ali Evropa je i Evropa romskih naselja i otomanske zaostavštine i drugih dinamika koje mnogi Evropljani ne uviđaju. I dalje postoji retorika da se u Evropu treba ulaziti, kao da je Evropa nešto što treba zaslužiti. EU postaje neki nadmeni polo klub u koji se upisuješ, a pre toga moraš kupiti skupocene cipele da u taj klub ne unosiš to svoje lokalno blato. Sve te ideje Evrope, koje smrde na desnicu i fašizam i koje se uvlače u diskurs društvenog mišljenja su antipatične i trebalo bi ih, konac po konac, odstraniti.
U jednoj od knjiga ove edicije nalazi se i jedan vaš tekst, pored eseja Predraga Matvejevića, na temu nekadašnje zajedničke države. U njemu ste projekt zajedničkog jezika nazvali duhovnom Jugoslavijom. Kakva bi inačica takve zemlje na nebu bila na zemlji?
Postoji ta nelagoda "nazivanja" i prostor zabranjenih imena. Naziv Jugoslavija je ispunjen različitim neprijatnim osećanjima i kada izgovoriš tu reč, postoji ogromna šansa da te ljudi pogrešno razumeju. Jer ne znaju da li govoriš o političkom kontekstu, da li o kulturnom prostoru, o historiji ili geografiji. Šta ti zapravo hoćeš? Ono o čemu mi govorimo su stvari koje su u historiji uopšte dale povoda da ti razni narodi u jednom trenutku požele da promisle ideju zajedništva i da se udruže u zajedničku državu. Jedna od tih stvari je svakako jezik, kao i splet bliskosti kulturnih veza. Mi smo na sajmu knjiga u Beogradu pre par godina organizovali program "Zemlja u fokusu" i te godine je to bila Nemačka. Tada nam se obratilo nemačko društvo pisaca koje je dosta revolucionarno izjavilo da bi želelo da nastupi zajedno sa piscima iz Švajcarske, Austrije i Lihtenštajna, jer je htelo da se predstave pisci nemačkog govornog područja, a ne nemačke države. Duhovna Jugoslavija nije nikakvo sredstvo nasilja, nego dodatna mogućnost, po potrebi, da se nađu zajedno ljudi sa različitih delova ovih prostora koji se razumeju. Sve ove države su suverene, svako ima svoju himnu i svoju zastavu i na svakih sto pedeset kilometara je neka granica i možemo valjda onda računati sa tim da je taj nacionalni fetiš zadovoljen. Ali postoji i jedan viši nivo zajedništva koji bi se mogao prilično komforno smestiti između nas ovde i evropskog konteksta, a to je taj naš regionalni identitet, koji bi nam mogao biti koristan.
Kako bi nam "regionalni identitet" mogao biti koristan?
Kada se recimo sve naše nacionalne književnosti pojave na najvećem evropskom sajmu knjiga u Lajpcigu, one ostavljaju prilično bezvezan utisak. Ti štandovi su uglavnom smešteni negde na putu za WC, jako malo ljudi ih vidi i zna i naša celokupna komunikacija sa tim književnim svemirom je jadna. Kada bismo se zajedno pojavili na tom sajmu, i dalje ne bismo predstavljali bog zna šta, ali bismo bili značajniji nego što je to sada. Ko razvrstava latinoameričke pisce po nacionalnoj pripadnosti, od 50-ih naovamo? Ti pisci, naravno, znaju ko je od njih iz Perua a ko iz Hondurasa, ali u komunikaciji sa spoljnim svetom oni razumeju da je za njih bolje da se smeste u taj veliki prostor latinoameričke, odnosno španske kulture. Zato je meni neverovatan taj naš hod unazad; da ti uporno želiš da se zatvoriš u jednu ostavu i da zamračiš sav svet oko sebe, da onemogućiš da bilo ko tu uđe i da veruješ da je to neko tvoje carstvo. Sa druge strane, ne mogu da razumem u književnom smislu da su mi pisci Aleksandar Hemon i Robert Perišić stranci, ili ljudi moje generacije. Sa njima se ja razumem po senzibilitetu, što mi je mnogo važnije nego ono šta piše u njihovom pasošu. U vezi tog fetiša imenovanja, ja nemam nikakvu potrebu da pričam o Jugoslaviji i jugoslavenstvu. U stvarima koje se tiču budućnosti jedino što me interesuje jeste šta je još zajedničkog ostalo nakon svih sranja koje smo uspeli proizvesti. A proizveli smo ih mnogo.
Otpor revizionizmu
Kakva je recepcija edicije "Zajednička čitaonica"?
Mi smo pred ovogodišnji festival Krokodil štampali posljednju knjižicu pod nazivom "Mladost", sa tekstovima Aleksandra Hemona i Svetlane Slapšak. Time smo upotpunili naš plan da napravimo tih devet knjižica, sa 18 autora koji sežu kroz čitav 20. vek i dve decenije 21. veka, od Krleže do najmlađe Lane Bastašić. Ljudi tek sada stiču osećaj šta smo sa time hteli, a nama predstoji ono čime se inače bavimo – regionalno rasprostiranje našeg paketa tih knjižica, kao i ideje "Zajedničke čitaonice". Po svemu sudeći, zagrebačka Fraktura će objaviti sve ove knjige kao jedan tom, tako da će te knjižice ući i u knjižare, što nam je jako važno. Ljudi iz odseka za kulturu u Podgorici zainteresovani su da napravimo neku vrstu zajedničkog izdanja. Takođe, "Zajedničku čitaonicu" smo odveli i u svet pozorišta. Naime, zajedno sa DAH Teatrom radili smo interesantne inscenacije delova ovih knjiga i sa jednim umetničkim parom, Renom Redle i Vladanom Jeremićem, radimo na jednom konceptualno vizualnom odgovoru na ideje koje promoviše "Zajednička čitaonica".
Kako će izgledati njena zaostavština?
Prvo treba reći da je "Zajednička čitaonica" u dinamičkoj vezi sa našim prethodnim projektom konferencija "Jezici i nacionalizmi" – u svakoj od tih knjižica je štampana naša deklaracija o zajedničkom jeziku – i to razumevanje doprinosi iskrenom čitanju ove kolekcije autora. Takođe je "čitaonica" povezana i sa trećim našim projektom, "Historičari protiv revizionizma ili ko je prvi počeo", u kojem sa regionalnim historičarima radimo na kompleksnom rasplitanju posledica historijskog revizionizma. Tome su sklone sve historiografije u regionu, revizionizam zadire i u školske sisteme i ostavlja dosta štetnih posledica među mladima na temu šta se zaista desilo u nedavnoj prošlosti. Generalno, ne očekujemo brze rezultate, nego želimo raspršiti to semenje, ostavljati tragove u javnom prostoru i pustiti da se stvari nastave dalje događati. Ne bismo želeli da se zatvore sva vrata za nama, naročito u situaciji kada desnica toliko vredno radi na promovisanju svog pogleda na svet. Kako kaže slovenački reditelj Dragan Živadinov: Tek će naši unuci biti naša prava deca.
