Vincent Liegey je inženjer, interdisciplinarni istraživač, esejista i predavač. Jedan je od najistaknutijih predstavnika francuskog pokreta odrasta i koordinator projekta Cargonomia, centra za istraživanje i eksperimentalni odrast u Budimpešti. Autor je niza publikacija o odrastu, a u Zagreb je došao kao sudionik Devete međunarodne konferencije o odrastu koja se održava od 29. kolovoza do 2. rujna.

Možete li sa teorijske i praktične tačke gledišta da predstavite koncepte odrasta i političke ekologije i njihovu povezanost?

Pokret odrasta pojavio se početkom 2000-ih godina u Francuskoj, u kontekstu oslabljene dinamike antiglobalizacijskih mreža. On je rezultat susreta "razbijača reklama" (casseurs de pubs) s antiglobalistima. Svi znamo da reklame služe kao kapitalistički i konzumeristički alat za agresiju i kolonizaciju mašte, dakle za manipuliranje masama kako bi nas naterali da želimo nepotrebne stvari. Zbog reklama prihvatamo svet u kome uvek treba zarađivati više kako bismo konzumirali više, kao hrčak u točku. Ovo nužno postavlja pitanje fizičkih granica našeg sveta pošto kapitalizam, kroz svoju ovisnost o rastu, kroz produktivizam i ekstraktivizam, destabilizuje staništa sa ograničenim resursima. Paralelno, razvija se teorijska misao zvana kritika razvoja. Početak odrasta kao pokreta može se datirati u februar odnosno mart 2002. godine, u vreme UNESCO-ove konferencije naslovljene "Poništiti razvoj, prepraviti svet". Ta se teorijska misao rodila iz kulturalističkog odnosno antropološkog pristupa, od stanovnika južne hemisfere, alter aktivista, teoretičara društvenih nauka koji su putovali na jug pa se vraćali s porukom o odbacivanju "kapitalističkog društva komodifikacije". Jer osim fizičkih granica, postoje i kulturna ograničenja za rast koji u sebi nosi imperijalističku dimenziju, namećući celom svetu jedinstvenu viziju rasta i razvoja, takozvanog progresivnog kapitalizma, ali i tehnonauke odnosno sveprisutnosti otuđujućih tehnika i tehnologija, zatim ekonomizma odnosno sužene vizije društva koja je usmerena na profit. Odrast je dakle rezultat kritike konzumerizma s jedne strane, a s druge kritike koja dolazi s globalnog juga.

Slogan pokreta je "svet nije roba", dok je napuštanje kapitalizma bez napuštanja produktivizma kardinalna pogreška; odsustvo rasta u društvu rasta naziva se recesija. Pitanje je kako izaći iz te sheme, što u praski znači da se moramo vratiti ispod pragova ekološke i energetske održivosti, ali i smisliti novi oblik društva koji podrazumeva odbacivanje ovisnosti o rastu. Izazov je i dekomodifikacija naših predodžbi i naših društvenih organizacija, kao i vraćanje ekonomije na svoje mesto, kako je rekao ekonomski antropolog Karl Polanyi. Pitanja su i što ima smisla, koje su naše osnovne potrebe i kako da na njih odgovorimo na održiv način u skladu sa logikom solidarnosti na globalnom nivou.

 

Alternativni politički projekat

BDP meri samo stvari koje se mogu izbrojati. On ne uzima u obzir ono što je bitno za blagostanje, primerice neformalnu solidarnost, nekomercijalnu razmenu, prijateljske odnose. Ne kalkuliše ni ono što se vrti oko nege, čuvanja dece, kuvanja, čišćenja

Koja su dosadašnja postignuća teorije odrasta otkako se pojavila početkom 21. veka?

Iako je teorija odrasta rođena 2002. godine, njena temeljna ideja može se naći u mnogim civilizacijama u kojima su postojali pojmovi umerenosti i trezvenosti. Pravo pitanje je kako da uspostavimo društvene i simboličke granice. Da biste bili slobodni, morate znati kako da se ograničite. Tek kada znamo da se ograničimo, živimo mirno i u izobilju. Oglašavanje i rast insistiraju na potrošnji i stilu života najbogatijih kao cilju samom po sebi da bismo mogli biti srećni, dok nas odrast poziva da dekolonizujemo ovaj mit i da povratimo osećaj granica kako bismo ponovo otkrili uravnoteženost uz poštovanje fizičkih ograničenja životne sredine. Stoga ćemo od 19. veka pronaći mnoge levičarske teorije koje su na tom tragu, primerice utopijski socijalizam Paula Lafarguea. Postoji i čitava poetska i filozofska refleksija oko "dobrog života" koji ne bi bio život gomilanja dobara.

U Le Monde diplomatiqueu prošle ste godine rekli da se u "nejednakom, produktivističkom i potrošačkom društvu maksima 'uvek više' približava svojim granicama", dok odrast otvara izglede za socijalnu pravdu, emancipaciju i radost života. Godišnji rast od tri posto dovodi do udvostručavanja naše proizvodnje i naše potrošnje svake 24 godine. Ovim tempom za stotinu godina proizvodit ćemo osamnaest puta više nego danas. Vodeći je indikator za sve ove izračune i općenito u našim ekonomijama bruto društveni proizvod. Što nam to govori?

To je deo kulturne bede sa kojom se susrećemo u našim ekonomskim društvima koja svet gledaju isključivo kroz prizmu ekonomskih indikatora odnosno BDP-a. To predstavlja problem jer u pitanju je indikator, dakle nužno ograničen i zaslepljujući ako se zloupotrebljava. BDP samo sabire i meri ekonomske razmene u društvu na način koji u obzir ne uzima kvalitativnu dimenziju. Da sam na konferenciju u Zagreb došao Uberom, stvorio bih veći BDP nego da sam došao vozom i šetao Zagrebom. BDP pridodaje pozitivne aspekte stvarima koje su inače negativne. Drugi problem je što BDP meri samo stvari koje se mogu izbrojati. Uništavanje ekosistema, primerice, ne oduzima se od BDP-a nacija. Na isti način ne uzima u obzir ni ono što je bitno za blagostanje, primerice neformalnu solidarnost, nekomercijalnu razmenu, prijateljske odnose. BDP ih ne zna izračunati, iako bi bez njih naše društvo bilo teško bolesno. Sve što se vrti oko nege, čuvanja dece, kuvanja, čišćenja, BDP to ne kalkuliše. Ovaj indikator, koji je postao centralni i za koji mnogi misle da meri blagostanje jednog društva, u stvari meri samo nekoliko elemenata i to na delimičan način.

Sa matematičke tačke gledišta, rast vodi do eksponencijalnih krivulja. BDP je stvoren kao indikator krize na zahtev Roosevelta posle 1929., a naročito je važan kada treba da izračunamo jesmo li se izvukli iz rata ili bede. No iznad određenog nivoa on postaje kontraproduktivan jer dovodi do prekomerne potrošnje ograničenih resursa. Važno je izaći iz ove ekonomske vizije postavljanjem kvalitativnih pitanja o načinu života.

Odrast podrazumeva i transformaciju postojećih političkih modela. Koji su alternativni modeli i kako ih realizirati?

Potrebno je prilagoditi preraspodelu resursa i u odnosu prema našim istorijama, pre svega ropstvu i kolonizaciji. Takođe, postoje ekonomski dugovi koje nikada nećemo vratiti i koje ćemo morati da otkažemo, posebno dugove zemalja trećeg sveta

Odrast nudi alternativni politički projekat koji se može artikulisati oko nekoliko osnovnih stubova: uspostavljanja direktne demokratije, autonomije – po uzoru na Corneliusa Castoriadisa, stvaranja institucija putem građanskih skupština odnosno procesa građanskog odlučivanja, posebno po pitanju osnovnih potreba u okviru fizičkih granica i limitiranih resursa. Da upotrebim jedan od naših slogana "prvi odrast mora biti onaj nejednakosti", nalazimo se u periodu u istoriji čovečanstva sa neviđenim nivoima nejednakosti, a sve je to direktno povezano sa pitanjem demokratije. Najbogatiji imaju sredstva da monopolizuju oruđa demokratije kroz novac, političku moć, medije, reklame itd. Rast je pored toga održao na životu bajku da će najsiromašniji moći pristupiti životnom stilu najbogatijih, a sada shvatamo koliko je to pogrešno. Ova bajka je društveni ćorsokak. Kraj rasta kakav priželjkujemo navest će nas da ponovo razmislimo o deljenju putem alata kao što su maksimalni prihvatljivi prihodi i preispitivanje koncepta nasleđa. Moraćemo da dovedemo u pitanje i vlasnička prava u situacijama kada su ona protiv opšteg interesa. Stoga treba dati prednost korisničkoj naknadi nad vlasničkim pravima u kontekstu i dinamici socijalne pravde. Ukratko, odrast je društveni projekat koji želi da se oslobodi komodifikovanog društva kako bi se išlo ka društvu u kojem svako ima pristup minimumu od vitalnog značaja.

 

Ka "obilnoj štedljivosti"

Francuski predsednik Emmanuel Macron smatra da odrast podrazumeva i odrast našeg društvenog modela odnosno socijalne države. Desnica generalno odbacuje model odrasta pod izgovorom da bi to bilo protiv napretka. Da li oni greše?

Koncept odrasta vratio se u političku debatu nakon što je iz nje bio nestao na nekoliko godina. Dok rast predlaže napredak i razvoj, uzastopne krize kapitalizma pokazale su koliko je pitanje ravnoteže snaga između klasa bitno. Odrast nas poziva da preispitamo šta znače rast i napredak, da preispitamo pitanje trenutnog odnosa snaga, što je izvor mnogih nejednakosti. Odrast je i deo tradicije na levici, iako se pojavljuje i u konzervativnijim odnosno desnim pokretima. Potrebno je prilagoditi preraspodelu resursa i u odnosu prema našim istorijama, pre svega ropstvu i kolonizaciji. Takođe, postoje ekonomski dugovi koje nikada nećemo vratiti i koje ćemo morati da otkažemo, posebno dugove zemalja trećeg sveta. Revizija duga je stoga neophodna, ali je neophodan i introspektivan rad na skrivenim dugovima. Pod tim mislim da ćemo morati da pogledamo tko ima najveći "ekološki dug", jer je Zapad najodgovorniji za ekološku katastrofu. Postoje i dugovi proizašli iz ropstva i kolonizacije, patrijarhalnog društva, rodne neravnopravnosti. Moramo osporiti sve nejednakosti utemeljene na nepravednom svetu. Odrast stoga teži ka pluriverzalističkom društvu odnosno obliku univerzalizma koji je lišen imperijalističke dimenzije. Upravo zato zapadnjaci, koji su nametnuli svoj kapitalistički i produktivistički model, ne bi sada trebali da rade istu stvar u obrnutom smeru s odrastom. Oni moraju biti u dijalogu s globalnim jugom, gde je kritika razvoja oduvijek prisutna, na primjer u Kini, gde određeni omladinski pokreti odbacuju produktivistički model.

Pristalice odrasta Troi Vettese i Jason Hickel zalažu se za plansku ekonomiju koja podrazumeva pad životnog standarda odnosno prihoda. Branko Milanović, svetski specijalista za nejednakost, kaže da je prosečan godišnji svetski dohodak oko 4700 eura po glavi stanovnika. Stoga je potrebno, kako tvrdi Vettese, da svetska buržoazija, koju čini nekoliko stotina miliona ljudi, uključujući većinu Evropljana, drastično smanji svoj životni standard. Kako rešiti ovaj problem kada u one koji bi trebali pristati na smanjenje životnog standarda spada i radnička klasa globalnog severa, iako se i sama već 20 godina suočava s porastom siromaštva i nejednakosti?

Levica je ponekad podržavala ideju da radnička klasa treba da sledi model sitne buržoazije, to jest da usvoji njen konzumeristički stil života. Ali buržoazija postoji zato što postoje eksploatisani ljudi, jer ona preuzima deo neodrživog ekološkog otiska na ostatku planete. Napor potreban za postizanje održivosti proporcionalan je nivou prihoda i potrošnje. Treba se emancipovati od konzumerističkog načina života i okrenuti se "obilnoj štedljivosti" potpunim dovođenjem u pitanje postojećeg modela. Odrast je poziv da se podigne svest i povrati oblik konstituiranja granica kako bi svi mogli da žive mnogo bolje, a to uključuje i dekonstrukciju buržoaskog imaginarija koji su nam nametnule vladajuće klase.