"Stekli smo prijatelje i pozivam ih kod nas... Oni se saosećaju sa nama i znaju kako nam je... Znamo da nismo sami, da zajedno možemo sve...".
Ovo je u letnjem kampu "Veli Jože" u Savudriji izjavio učenik srednje škole "Jovan Cvijić" iz Štrpca, srpske enklave sa Kosova tokom zajedničkog boravka i druženja sa vršnjacima iz zagrebačke Srpske pravoslavne gimnazije "Kantakuzina Katarina Branković" koje je organizovao SNV.
Spoznaja da Srbi teško žive u još nekim krajevima regiona i prepoznavanje pozicije drugih kao svoje – čini znanje kompletnijim. I verujem, lakšim za prevazilaženje aktuelne traume. Ako su Srbi u Hrvatskoj uspeli da se izbore za neka prava i poziciju koja omogućava određeni napredak, verujem da je to moguće i kada su u pitanju Srbi sa Kosova. Nada u moguće bolje sutra – zasnovana na učenju dobrih, ali i loših iskustava iz Hrvatske, prvi je korak za izlazak iz stalne napetosti, traumatizacije i straha.
Ovakvu situaciju je na osnovu sopstvenog iskustva prepoznalo Srpsko narodno vijeće iz Zagreba, i prvenstveno Milorad Pupovac. Shvatili su realno stanje stvari i položaj Srba u kosovskim enklavama koji praktično žive u drugoj državi ali su i dalje, zbog nedostatka dogovora Prištine i Beograda, u svojevrsnom "čardaku ni na nebu ni na zemlji".
Početkom godine, Pupovac je posetio Kosovo i sa gradonačelnikom Štrpca Daliborom Jevtićem, napravio plan aktivnosti i saradnje sa ciljem da se iskustva Srba iz Hrvatske što bolje razumeju i ono što je moguće implementira u očuvanju srpske zajednice, posebno u enklavama na Kosovu.
Simbolično, prva aktivnost realizovana je nedavno tokom boravka dece sa Kosova u istarskom kampu u Savudriji gde su se sreli sa novim drugarima iz pravoslavne gimnazije iz Zagreba. Prvi put su bili u Hrvatskoj, neki po prvi put na moru, u sjajnom društvu vršnjaka, sa posvećenim predavačima u potrazi za novim znanjima, veštinama i relaksiranom zabavom. Ovo kratko dečije druženje govori nam koliko smo zapostavili brigu o deci i Srbima i srpskoj zajednici u enklavama na Kosovu. Pokazalo se da su Srbi ispod Ibra daleko od severa Kosova, predaleko od Beograda i od regiona gde žive Srbi. Prepušteni su sami sebi kao svojevrsni taoci neodlučnih politika, u stalnom strahu za sopstveni opstanak i bezbednost.
Dok razmišljamo kako da uspostavimo poverenje i začetak procesa pomirenja sa našim susedima Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, premalo se bavimo uspostavljanjem poverenja među Srbima. Onog poverenja koje bi garantovalo elementarne uslove za život, školovanje, rad, dovoljno obroka dnevno, za kakvu-takvu perspektivu. „Srbi u muci“ prepoznali su zajedničku muku i počeli da dele iskustva o tome kako dosegnuti civilizacijske minimume, kako postići stabilnost i bezbednost, pristojne uslove za život, efikasne mehanizme zaštite prava i kako se osloniti u svakom trenutku na bratsku solidarnost, uz stvaranje mehanizma prevencije i zaštite od strane istinski posvećenih organizacija za zaštitu ljudskih i manjinskih prava.
Za ovu decu potrebno je učiniti sve kako bi se što pre okončale njihova strepnja i patnja. Što pre treba postići dogovor oko statusa Kosova, što pre se nedvosmisleno pridružiti međunarodnoj zajednicu u odnosu na agresiju Rusije na Ukrajinu, što pre pokrenuti brojne aktivnosti međusobne saradnje, poput održavanja ovog kampa, što je uvod u jačanje političkih kapaciteta i insititucija kao garanta njihovog opstanka u svim delovima Kosova.
Tekst je objavljen na portalu Javni servis
