U reprezentativnom prostoru Stare pekare u Osijeku u utorak navečer otvorena je izložba s pričama osječkih Srba koja je postavljena u zajedničkoj organizaciji produkcije Fade in i Srpskog narodnog veća.

Osječkom baroknom Tvrđom kroz vekove postojanja odjeknulo je na hiljade ispričanih i neispričanih priča, a od sinoć je postala bogatija za 17 novih. Srbi iz grada na Dravi ispričali su fragmente iz svog života, lične pobede i poraze, a sve su to zabeležili Miroslav Sikavica i Martina Globočnik u novom postavu Muzeja osobnih priča.

- Trudili smo se obuhvatiti ljude različitih generacija, zanimanja i životnog iskustva, tako da imamo protagoniste od 20 pa do 79 godina. Hteli smo da ispričamo priče ljudi iz Osijeka i vezanih za Osijek koje su namenjene široj publici. Poenta je bila da upoznaju Srbe različitih generacija, svejedno nam je da li je neko u Osijeku dve godine ili ceo život – pojašnjava autorka izložbe Martina Globočnik.

Protagonisti priča su autorima ispričali delove svojih života, naglašavajući određena dešavanja, a autorima je bilo veoma izazovno sve to posložiti u skladnu kompoziciju.

- Težak je svaki proces istraživanja, da li kada radite dokumentarni film, ili u ovom slučaju, kada postavljate izložbu koja se temelji na poverenju i na međusobnom uvažavanju. Važno je da upoznate osobu i ona vas, a to sve iziskuje napor, ne samo osobe čiju priču slušate, nego i istraživača. Mi nismo znali kakve priče želimo da čujemo, nego smo jednostavno pozvali ljude, oni su nam ponudili svoje značajne događaje i onda smo, u dogovoru s njima odlučili šta ćemo staviti u muzej. Ne znači da, ako je priča teška i traumatična, ljudi nisu želeli da je ispričaju – rekla je Globočnik.

Pre priče Srba, upriličene su i izložbe koje su pratile živote Roma, Jevreja i tekstilnih radnica pa tako Muzej osobnih priča sada broji 80 različitih životnih iskustava.

Došao sam u Osijek 1988. nakon završetka studija u Skoplju. Cilj mi je bio da idem dalje. Odlučio sam da podelim svoju priču jer sam Srbin koji je ovde došao iz Srbije. Kad je bio ratni vihor, Hrvati su napustili Osijek, a ja sam ostao i nastavio s radom, kaže prvak opere HNK Slobodan Cvetičanin

- Ljudi su doživeli promene, pobedili su okolnosti u kojima su živeli i u kojima i dalje žive. Oni su junaci naših priča. Jako je teško menjati položaj, to je zadatak većinske zajednice. Zadatak ovakvog projekta je da većinskoj zajednici pokaže živote manjina. Poenta je da šira publika bude podstaknuta da čuje priče drugih i da promeni svoje stavove u vezi razmišljanja prema tim grupama – zaključuje naša sagovornica.

Autori postavke sproveli su protagoniste kroz muzej kako bi oni čuli svoje priče i da vide kako funkcioniše koncept. Bila je to prilika i da se učesnici u projektu međusobno upoznaju. Kao što je već rečeno, učesnika je bilo i mladih, i onih starijih, i Osječana koji su ceo život proveli u ovom gradu, ali i onih koji su se zbog različitih životnih okolnosti doselili na istok Hrvatske.

- Došao sam u Osijek 1988. godine, a porodica godinu dana kasnije. Odlučio sam se da podelim svoju priču jer sam Srbin koji je ovde došao iz Srbije, odnosno u to doba je sve bilo SFRJ. Tada niko nikoga nije pitao ko je i odakle je, ali zatekao sam se ovde i 1991. godine, ne kao neko ko je bio ugrožen, nego sam ispričao kako sam opstao i da su me cenili kao umetnika. Ostao sam ovde sve ove godine sa sinom i ženom koja se upokojila pre dve godine. Živi sam svedok svih dešavanja, demokratskih promena, i dao sam sto odsto od sebe u pozorištu i umetnosti. Ljudi su svesni toga, i kad je bio ratni vihor, Hrvati su napustili Osijek, a ja, koji sam se doselio, ostao sam i nastavio sa radom. Sasvim sam se slučajno zatekao u Osijeku, nakon završetka studija u Skoplju, a cilj mi je bio da idem dalje – priča svoje iskustvo prvak opere HNK Osijek i mentor vokalne tehnike i pevanja Slobodan Cvetičanin.

Ovaj ugledni osječki umetnik za sebe kaže da je od samog dolaska bio odlično prihvaćen, a da su u ratu svi znali da je Srbin iz Srbije i da to, na neki način, nije bio njegov rat.

- Ostao sam sa svojim kolegama i hrvatske i srpske nacionalnosti, izdržali smo i danas me cene kao vrhunskog umetnika, kao dobrog čoveka koji probleme zna rešiti na dobrobit svih nas - kaže nam Cvetičanin.

Slobodan je jedan od pionira srpskih umetnika u osječkom pozorištu tokom devedesetih godina prošlog veka, a nakon ratnih previranja, usledio je talas dolazaka umetnika iz Srbije.

- Došli su ljudi iz Srbije, ali iz drugih krajeva Hrvatske u Osijek. Na neki način sam "podmetnuo leđa". Tu ću ostati, dočekati penziju, supruga mi je ovde sahranjena, a pošto sam iz Srbije, imam dve otadžbine, jedna je Srbija, a jedna Hrvatska - zaključuje Slobodan Cvetičanin koji je tokom ratnih dešavanja živeo u Tenju.

Planinar iz ravnice i kroničar planinarstva Đorđe Balić (Foto:  Muzej osobnih priča)

- Kada sam se penjao prvi put na Triglav, to je bilo dan uoči desete godišnjice prvog uspona na ovaj vrh. Taj dan je bila velika proslava, a dan ranije, kada smo mi išli, domaći momci iz GSS-a su nosili opremu. Nama su zadavali muke, bili smo ljubomorni na njih jer su kao ptičice skakutali sa kamena na kamen, a na leđima nisu nosili rance, nego samare na kojima su nosili potrebnu opremu. Sutradan, za vreme proslave, helikopterom se na Triglav spustio Edvard Kardelj, a Milan Kučan se alpinistički popeo po severnoj triglavskoj steni. Dok sam bio na najvišem vrhu, u jednom momentu sam na putu koji je i sa jedne i sa druge strane strm, začuo bubnjeve. Mislio sam da mi se pričinjava, ali sam onda ugledao kako se slovenački orkestar limene muzike penje gore, svi se drže za dve sajle da ne padnu dok je bubnjar u međuvremenu svirao. Koliko je tek njima bilo potrebno muke da se popnu – dešavanje je koje je u svojoj priči podelio hroničar osječkog i slavonskog planinarstva Đorđe Balić.

Đorđe je rođeni Osječanin, a istorijat njegove porodice na ovom području seže u daleku prošlost. Za sebe kaže da je Eseker, lega, a alpinizmom se bavi od sedamdesetih godina prošlog veka. Vodio je prvu slavonsku ekspediciju na Kavkaz 1990. godine kada je osvojio Elbrus i spustio se skijama sa 5.000 metara nadmorske visine što od Slavonaca do tada niko nije napravio. U međuvremenu je napisao knjigu o Planinarskom društvu "Jankovac", a planira još dve. Istovremeno objavljuje i na različitim portalima specijalizovanim za planinarenje.

- Svi koji su u ravnici teže brdima. Spletom okolnosti sam postao planinar 1978. godine. Sreo me kolega i predložio da idem s njim na Triglav, a ja se do tad nisam popeo ni na Daljsku planinu. Ipak, otišao sam i nastavio sa planinarstvom. To je osećaj slobode, a taj osećaj se ne može dočarati ni pričom ni fotografijama – završava Đorđe svoju priču.

Izložbu je, uz autore Miroslava Sikavicu i Martinu Globočnik, otvorio savetnik u Odjelu za kulturu Srpskog narodnog veća Nikola Puharić.

- Prvenstveno smo učestvovali tako da povežemo istraživače sa ljudima na terenu i ponosni smo na postavu i na sve ono što predstavlja. Veoma nam je važno to što ovo osnažuje zajednicu jer osim što priča o sadašnjosti i o tome kakav je život u Osijeku, drago mi je da se otvaraju teme koje uključuju kolektivne i individualne traume koje proizlaze iz prošlosti, da li iz devedesetih ili četrdesetih godina prošlog veka. Čestitamo ljudima koji su imali hrabrosti da iznesu svoje priče. Želimo da budemo inkluzivni, SNV je otvorio i Srpski kulturni centar u Osijeku koji smatramo kućom svih Osječanki i Osječana i želimo da bude otvoren za sve druge organizacije, druge pripadnike manjina i za sve građane Osijeka. Želimo da tu budu aktivnosti koje promovišu toleranciju i suživot, baš kao i što ova izložba promoviše vrednosti koje se tiču dijaloga, suživota, solidarnosti, jednake mogućnosti za sve i gradnje boljeg društva – kaže Puharić.

Muzej osobnih priča na adresi Trg Vatroslava Lisinskog 1 (Stara Pekara, drugi sprat, ulaz iz dvorišta) otvoren je 22. januara od 15 do 19 časova i 23. januara od 10 do 16. časova. Od 27. januara muzej nastavlja raditi utorkom i četvrtkom od 10 do 18 časova uz prethodnu najavu.