Već gotovo 16 godina traje bitka sve malobrojnijih porodica radnika RTS-a poginulih tokom NATO-ova bombardovanja da se objavi puna istina o stradanju. Bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović osuđen je deset godina zatvora zbog ‘teškog dela protiv opšte sigurnosti, odnosno nepoštovanja odluke nadležnih saveznih vlasti o izmeštanju ljudstva i tehnike državne televizije na alternativne lokacije’, ali odgovornost seže i dalje. U tih 16 godina bilo je pokušaja državnog komemorisanja žrtava, ali roditelji stradalih su se tome usprotivili, smatrajući da je država jednako odgovorna za smrt njihove dece kao i oni koji su prosuli bombe; sem toga, država nikad nije pokazala želju da do kraja reši ovaj slučaj i time prizna svoju odgovornost. Roditelji su patnju odlučili zadržati za sebe i na urušeni deo zgrade RTS-a gledati kao na sopstveni zid plača, a onda se pojavio jedan tekst koji je stekao publicitet samo zato šta mu je autor Noam Čomski. Čomski je u tom tekstu uporedio napad na list ‘Šarli Ebdo’ sa bombardovanjem RTS-a, pitajući se zašto tada niko nije vikao ‘Svi smo mi RTS’.

I pitanje je da li bi ikakve reakcije bilo, da tekst Čomskog nije upregnut u istu onu mašineriju kojom se RTS služio u vreme Miloševića. Zbog toga se oglasila Žanka Stojanović, majka Nebojše Stojanovića, koji te kobne noći nije smeo napustiti radno mesto na RTS-u, zajedno sa još 15 tehničkih lica. U pismu koje je poslala medijima kaže: ‘Njegovu jednostavnu poruku domaći propagandisti, poput Ljiljane Smajlović, Slobodana Reljića, Nebojše Krstića i mnogih drugih, pokušavaju da iskoriste kao dokaz da su žrtve u Parizu i Beogradu tobože iste, jer su u oba slučaja u pitanju novinari, to jest borci za istinu a protiv jednoumlja. I jedne i druge ubili su teroristi, a to onda znači da su Miloševićeva vlada, njegovi generali i akademici nevini kao jaganjci božji, ne samo za taj nego i za sve druge zločine…’ Pismo je bilo povod da porazgovaramo sa Žankom Stojanović.

Pre nego šta smo tužili direktora RTS-a, tužili smo NATO, ali je Sud u Strazburu odbio tužbu. Nijednog momenta nismo izostavili NATO. Smatramo da je ovo dvostruki zločin, da su ih jedni zbog medijske pažnje podmetnuli, a drugi ubili - kaže Žanka Stojanović

- To je bio čitav sklop događaja. Prvo se pojavio taj tekst Čomskog, kog ja nisam videla, već sam samo čitala reakcije i to prvo sa bloga Nebojše Krstića (bivšeg člana Idola i savetnika bivšeg predsednika Borisa Tadića, op.a.). Čitajući blog, shvatila sam da je to testiranje javnog mnenja - kaže Žanka Stojanović.

Krstić na blogu piše gotovo identično šta i Čomski: ‘Ne bih da me neko shvati pogrešno, ali voleo bih da se i 1999. negde na svetu skupila grupa ljudi s transparentom: Je suis RTS.’

- Možda ja kao majka pogrešno shvatam jer, opet, kao majka gledam na državu čak i sa neprijateljske strane - kaže nam Žanka Stojanović - ali onda se pojavilo još tekstova. Prvo tekst Ljiljane Smajlović, glavne urednice Politike, u kom kaže: ‘U srpskom medijskom okruženju ponekad ispada da je Politika ta koja bi morala da se izvinjava šta izlazi ćirilicom, šta se bori za srpski nacionalni interes i šta NATO bombardovanje iz 1999. naziva agresijom, a šesnaest medijskih radnika poginulih u napadu na RTS smatra nevinim žrtvama ratnog zločina. Kao što ih, uostalom, smatraju i Noam Čomski u Bostonu i Amnesti internešnel u Londonu’. Dakle opet ni reči makar o osuđenom Dragoljubu Milanoviću, a kamoli o odgovornosti države - primećuje naša sagovornica.

Posebno ju je povredio tekst Slobodana Reljića, objavljen takođe u ‘Politici’, u kom piše: ‘Na kraju i pitanja: za šta su se, u stvari, zauzele stotine hiljada ljudi u Parizu i evropskim prestonicama kad su kao Ja sam Šarli štitili evropske civilizacijske vrednosti, nezavisno novinarstvo i slobodne medije. Hajde da se ne bavimo slučajem RTS-a kad su – u Briselu režiranom komadu satiričnog naslova Milosrdni anđeo – kao tihi leptiri sprženi novinari koji su radili protiv monopola NATO istine.’ Ono šta Nebojšinoj majci u ovome posebno smeta je nazivanje poginulih na RTS-u novinarima.

- Neka povede računa o tome da imamo iste rane i nakon 16 godina. Ko god je mogao da ih na neki način, u ove ili one svrhe iskoristi, to je učinio. Mi hoćemo pravi izraz za ljude koji su nastradali. Ne može vokacija novinara da se ističe nad radnicima koji su bili u službi novinarske proizvodnje - poručuje ona.

Ističe da su porodice bile i pod pritiskom Udruženja novinara Srbije i Nina Brajovića, dugogodišnjeg predsednika UNS-a, da se 23. maj, datum pogibije, proglasi danom novinara, na šta nisu pristali.

- Taj dan je naša muka. Ona zgrada je naš zid plača. Kad nas ne bude, ne mora niko ni da brine. Inače je za gospodina Milanovića spomenik koji smo podigli gnusan. On bi išao da im zapali sveću, ali ne zna gde su sahranjeni. Oni su sahranjeni za vreme njegovog direktorovanja. Šta se nije pojavio? U moju kuću niko nije ušao da mi kaže da mi je sin poginuo. Šta oni sada žele od nas? Šta žele od 16 godina tolikih povreda? - pita Žanka Stojanović.

No ni to nije sve. Napominje kako je Brajović pokušao da je uveri da u Vašingtonu na spomeniku novinarima stoji i ime njihove dece.

- Poslala sam svoju sestru da to proveri, a proverila sam i preko interneta. Tamo su izložene samo slike i imena troje novinara iz naše zemlje: Milana Pantića, Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije. Gospodin Obama zove ćerku Ćuruvije na doručak, a ne siročad iz RTS-a. Mi nismo novinari. Zar ne postoji razlika?

U trenutku kad ne bude imao više ko da insistira na odgovornosti države, ista će preuzeti uzde i moći će da upregne poginule u propagandne svrhe. Žanka Stojanović je Čomskom poslala odgovor i englesku verziju knjige ‘Tišina u Aberdarevoj’ Zorana Janića, u kojoj je do detalja opisano kako je do zločina došlo i kakvu je ulogu u svemu imala država. Odgovor ne očekuje. Na kraju se posebno osvrnula na činjenicu da ih okrivljuju da NATO ne smatraju odgovornim, iako su tužili taj vojni savez.

- Mi smo uz pomoć Vojina Dimitrijevića, pre nego šta smo tužili Milanovića, tužili NATO, ali je Sud u Strazburu odbio tužbu. Država je takođe podnela tužbu i odustala je od te tužbe, ali to naš narod ne zna i neće da čuje. Nijednog momenta nismo izostavili NATO. Smatramo da je ovo dvostruki zločin, da su ih jedni zbog medijske pažnje podmetnuli, a drugi ubili - zaključuje Žanka Stojanović.