Na kraju zbirke eseja „Russian Thinkers / Ruski mislioci“ Isaija Berlin navodi razgovor Dostojevskog i Suvorina iz 1880, koji je ovaj drugi 1887. uneo u dnevnik. Razgovor su vodili na dan pokušaja atentata na Loris-Melikova, najmoćnijeg carevog čoveka u tom času, dok je nekoliko nedelja ranije pokušan atentat na samog cara Aleksandra Drugog (koji će uskoro potom i biti ubijen).
Fjodor Mihajlovič pita Alekseja Sergejeviča da li bi obavestio policiju da je u Zimskom dvorcu postavljena bomba, ako bi kojim slučajem to saznao? To je aluzija na neuspeli atentat, na bombu koja je zaista i bila postavljena u Zimskom dvorcu sa ciljem da se ubije car, ali je prerano eksplodirala. Suvorin kaže da ne bi. Ne bih ni ja, kaže Dostojevski. Sve ostalo što Dostojevski kaže obrazlažući svoj stav je izuzetno zanimljivo, ali to je za neki drugi put (i pošto nađem Dnevnik Alekseja Sergejeviča Suvorina).
Ovde bih najpre o skorašnjim Kisindžerovim izjavama. Ne veruju samo u Srbiji i Rusiji da Amerika želi da dominira svetom, već ne mali broj političkih komentatora u samoj Americi veruje da se sve odluke donose u Vašingtonu, pa da, recimo, ne bi bilo ruske agresije na Ukrajinu da je nisu htele vlasti u Vašingtonu. O tome ću na kraju.
To nije Kisindžerovo stanovište. On polazi od ruskih istorijskih interesa i savetuje kako da se uspostavi svetska ravnoteža sila. To je realistično, kako se to kaže u političkoj misli, ali je uglavnom pogrešno kako uopšte tako posebno u ovom slučaju.
Ostaviću po strani istorijske interese bilo koje zemlje ili naroda, jer se oni nikako ne mogu iščitati ni iz čije istorije. Putin u svom eseju o Ukrajini vidi taj interes u odbrani ruskog sveta od Zapada, što nikako nije u potpunom skladu sa ruskom političkom istorijom. Jer, kako kaže Dmitri Trenin u inače mnogostruko zanimljivom članku „Кто мы, где мы, за что мы – и почему / Ko smo, gde smo, za šta smo – i zašto“ iz aprila ove godine:
„Фактически речь идёт об отказе от части наследия Петра Первого – трёхсотлетней традиции позиционирования России не только как великой европейской державы, неотъемлемой части баланса сил на континенте, но и составной части общеевропейской цивилизации. / U stvari, reč je o odbacivanju dela zaostavštine Petra Velikog – 300 godina tradicije pozicioniranja Rusije ne samo kao velike evropske sile, sastavnog dela ravnoteže snaga na kontinentu, već i kao sastavnog dela panevropske civilizacije.“
Opet kao istorijska interpretacija i to je u najmanju ruku pojednostavljeno. Jer su postojale najmanje dve strane u dugotrajnoj ruskoj raspravi o odnosu Evrope i Rusije, kako u zemlji tako i u izgnanstvu. Na stranu pitanje šta je evropska civilizacija, i konačno šta je uopšte civilizacija u političkom smislu te reči. Ključno je, međutim, to da i Kisindžer identifikuje rusku politiku, politiku ruskih vlasti, sa ruskim interesima, istorijskim štaviše. On ipak greši manje, jer posmatra Rusiju kao svetsku a ne samo kao evropsku silu, čime uzima u obzir i čitav sovjetski period, posebno posle Drugog svetskog rata.
I zapravo, kada se kaže da države nemaju trajne prijatelje već samo trajne interese, misli se na neistorijske ciljeve ili obaveze, na racionalne, trebalo bi reći, državne interese – od kojih je bezbednost najvažniji. Država je i sila, moć i predstavlja pretnju drugima, usled čega i taj problem bezbednosti, posebno suseda koji stoga imaju istoriju saradnje i sukoba. Kako se to opravdava, recimo istorijskom misijom jedne ili druge vrste, to je ono što se naziva propagandnim ratom.
Tačnije je Kisindžerovo zapažanje o ruskoj ulozi u uspostavljanju i održavanju ravnoteže odnosa snaga u Evropi i svetu. Ravnoteže su naravno nestabilne, i stoga i privremene, a osim toga uvek ima više mogućih ravnoteža. Kisindžer, i to je ključno, savetuje američke i evropske vlasti da rade na uspostavljanju ravnoteže sila u Evropi i u svetu kojoj bi Rusija mogla da doprinese.
Problem je međutim u tome što sistem ravnoteže sila kakav je postojao u 19. veku ili posle Drugog svetskog rata – Evropi više nije potreban. To je ključni nesporazum ruske spoljne politike i evropskog sistema bezbednosti. Usled čega istorijsko razumevanje međudržavnih odnosa u Evropi nema smisla. Zbog Evropske unije i NATO saveza, unutar Evrope nema teritorijalnih sporova, pa nema ni potrebe za sistemom ravnoteže sila kako bi se očuvala evropska bezbednost.
Da bi se to videlo dovoljno je odnose među evropskim državama uporediti sa stanjem na Balkanu. Kada bi u Evropi postojali teritorijalni sporovi kakvi su postojali u ranija vremena, ona bi izgledala tako kako sada izgleda središnji ili, kako se kaže, zapadni deo Balkana. Tada bi bio potreban sistem bezbednosti koji bi se zasnivao na ravnoteži velikih sila ili na ravnoteži regionalnih sila koje imaju podršku ili zaštitu velikih sila.
To nije stanje stvari u Evropi danas, mada jeste bilo istorijski posmatrano. Rusko je viđenje da je to tako, jer je Evropa zapravo pod američkom upravom, pa bi Rusija trebalo da istakne zahtev da deli odgovornost za evropsku bezbednost sa Amerikom. Kisindžer nije tog mišljenja, mada nije izvesno da on pridaje neki strateški značaj Evropskoj uniji.
No, Kisindžer veruje, ako ga dobro razumem, da bi bilo dobro da se ruska agresija na Ukrajinu što je moguće pre završi kako bi Rusija mogla da pruži doprinos svetskoj ravnoteži sila. Jer problem ravnoteže sila možda danas nije evropski problem, ali je svakako svetski problem. I dok rusko osvajanje Ukrajine neće dovesti do željene promene odnosa snaga u Evropi i tako do sistema u kojem SAD i Rusija dele odgovornost za evropsku bezbednost, ono može da umanji ruski doprinos svetskoj bezbednosti, svetskoj ravnoteži moći, što bi za posledicu imalo povećanje uticaja Kine.
Dva su problema sa ovim Kisindžerovim preporukama. Prvi je u tome što nije izvesno koliki je ruski uticaj u Aziji. Geografski posmatrano, Rusija je u susedstvu ili veoma blizu svim kriznim područjima, ali ima odlučujuću ulogu samo u nekima od njih, i to uglavnom u onima koji su regionalni. Sa američke tačke gledišta, najvažniji su sporovi na Pacifiku, a u njima je ruski uticaj relativno ograničen.
Drugi problem je u sada već dugoročnom smanjenju ruskog uticaja, jer je reč o zemlji koja ima relativno malu privrednu težinu, bar za supersilu. Svakako u poređenju sa Kinom, a s vremenom i u poređenju sa Indijom. Pa je uticaj Rusije u Aziji ograničen i smanjivaće se.
Tako da je problem sa Kisindžerovim viđenjem sistema ravnoteže sila u svetu zarad koje bi imalo smisla izići u susret, u ograničenoj meri, ruskim teritorijalnim zahtevima u Evropi, u tome što se ravnoteža kako je on vidi ne može održati, jer će se uticaj Rusije svejedno smanjivati, pre svega u poređenju sa velikim azijskim zemljama.
Ovde ima smisla vratiti se onima koji izvor svih problema vide u Sjedinjenim državama. Mnogi koji se sećaju Vijetnama i pogotovo Iraka nemaju mnogo poverenja u američke namere i skloni su da veruju da bi sve izgledalo drukčije kada bi Amerika promenila svoju međunarodnu politiku. Pre svega kada bi odustala od oslanjanja na silu. Naravno, kada dođe do krize kao što je ukrajinska onda se vidi da postoji i tražnja za tom silom, a ne samo ponuda, da se tako izrazim.
Ali, ovde je važnije nešto drugo. Naime, postoji velika razlika između sila koje imaju i onih koje nemaju teritorijalne sporove ili potraživanja. U tome, mislim, Habermas greši kada uopštava rizik od nuklearnog odgovora Rusije na eventualni poraz u Ukrajini u stav da nuklearne sile ne mogu da izgube rat. Međutim, nuklearna sila kao što su SAD može svakako da izgubi rat i da se povuče, kao u slučaju Vijetnama ili Avganistana, ili uostalom da se povuče i ako ne izgubi rat, kao recimo u slučaju Iraka. Ovo zato što ne teži osvajanju teritorija. Isto važi i za evropske sile, pogotovo one sa kolonijalnom prošlošću.
Drukčije stoji stvar sa silama kao što su Rusija ili Kina i ne mali broj drugih zemalja u Aziji koje imaju teritorijalne sporove ili osvajačke namere. Nema naravno opravdanja za mnoge američke intervencije, gde je iračka verovatno najgori primer, dok je vijetnamska svakako najbrutalnija. No, Amerika je vijetnamski rat izgubila, a iz Avganistana se povukla, a da ni u jednom času nije ni pomislila da koristi nuklearno oružje. Kako je reč o zemlji koja jeste upotrebila nuklearne bombe kako bi okončala rat sa Japanom, razlog za uzdržavanje može da bude samo u tome što je poraz bio bolje rešenje. A verovatnoća da će ratna računica biti takva da je bolje prihvatiti poraz kao ishod u ne maloj meri zavisiti od toga da li je reč o ratu za teritorije.
A kada je reč o Rusiji ili Kini reč je zapravo o teritorijama, o osvajanju teritorija. Što poraz čini ishodom koji bi mogao da bude izrazito neprihvatljiv.
Za koga? To bi bilo jedno moguće pitanje koje Dostojevski postavlja Suvorinu. Za Putina ili za Rusiju? U čemu je razlika?
Nije neophodno biti Lindon Džonson ili Ričard Nikson ili Henri Kisindžer pa videti razliku. Uzmimo primer koji je uvod u ukrajinsku tragediju kojoj prisustvujemo. Janukovič je odustao od sporazuma sa Evropskom unijom pod Putinovim pritiskom, a protivno mandatu koji je dobio na izborima. I smenjen je pobunom. I otad Ukrajina trpi Putinovu osvetu. Kako to obavezuje Ruse i Rusiju?
A tek kako SAD i Evropu? Čomski navodi američkog diplomatu koji je imao plan evropskog mirovnog ustrojstva koji nije sproveden i po kome je posledica spremnost SAD i Zapada da se bori do poslednjeg Ukrajinca i Ukrajinke. Ukrajina, međutim, ima sasvim racionalne razloge da teži članstvu u EU, mada sama EU nikako nije bila spremna da je prihvati u članstvo, a kako će stvari izgledati u budućnosti to ćemo videti. Isto se može reći i za članstvo u NATO savezu, mada je ono bilo nedostižno. Ali sugestija da Ukrajinci i Ukrajinke trpe, beže i ginu za Ameriku a ne za Ukrajinu je blago rečeno neprijatna, od bilo koga da dolazi.
Tekest je objavljen na portalu Peščanik.
