Predrag Čudić rođen je 1943. u Beogradu. Objavio je brojne knjige poezije, proze, eseja, dječje poezije, nekoliko drama. Ideološki nepodoban u svim vremenima i pod svim režimima, guran na marginu, uporno ispisuje svoj opus i odolijeva svim pritiscima. Nedavno je u izdanju Levog krila objavljena njegova nova knjiga fragmentarnih zapisa ‘O prirodi stvari’, što je bio neposredan povod ovom razgovoru.
‘O prirodi stvari’ žanrovski je raznorodno djelo, u kojem ima kratkih eseja i parodija, političkih opservacija, provokativnih lingvističkih inovacija, a koje se tematski kreće od metafizike do svakodnevice. Naslov ste posudili od Tita Lukrecija Kara, zašto?
Svaka knjiga traži naslov, baš kao što onih ‘Šest lica traže pisca’ i, na sreću, nađu ga i to dobrog; sad, da li je Pirandelo pozajmio tih šest lica ili su ona njega pozajmila? U književnosti je, po meni, sve dozvoljeno, pa i raznorazne pozajmice. Samo su glupost i pretencioznost, koje uglavnom idu skupa, neoprostive u pravoj književnosti. Kad kažem pretencioznost, mislim na umišljenost da književnost može promeniti svet. Po mom osećanju, sadržaju tog pečvork-rukopisa više bi odgovarao jedan drugi naslov, takođe već odavno poznat (istina, manjem krugu ozbiljnih čitalaca unutar hrvatskosrpskog ili srpskohrvatskog jezika), to je ‘Rasuti teret’, ali šta ćete… Danijel Dragojević, živi klasik, kako novinari vole da kažu, već je odavno svoju sjajnu knjigu naslovio, odnosno opteretio, oteretio, teretom tog naslova. Koliko puta smo nailazili na formulaciju ‘knjiga pod naslovom’ i meni je uvek, kad tako nešto pročitam, žao takve knjige. I, vidite, nije mi ostalo mnogo da se premišljam. Mada, i sad nisam siguran u suštinsku tačnost našeg prevoda ‘De rerum natura’, pesnička intuicija mi govori da je u toj knjizi reč o stvarima prirode, odnosno o suštini, ali po svemu sudeći, sudeći po mnogim prevodima na raznorazne jezike toga kapitalnog dela, nisam u pravu. Iako sam pomišljao kako bih i tako mogao nazvati svoju knjigu, ‘O stvarima prirode’. Dakle pogrešnim prevodom naslova dela rimske klasike. Ali ne samo da sam uzeo naslov kao jednu opštenarodnu vrednost, nego sam i prepisao moto koji je u tom Karovom delu, njegov moto iz Vergilijevih ‘Georgika’, koji još pobliže određuje prirodu pisca, pa i moje malenkosti. Uzmite to kao dvostruki plagijat ili, još bolje, kao dvostruku neoriginalnost. No u svemu tome moram vam otkriti da sam, s obzirom na sam sadržaj knjige, ipak ostao dosledan ironijskoj distanci prema svemu, pa i prema samom naslovu.
Dobrica Ćosić je obični autodidakt, pisac po partijskom zadatku koji je, ne znajući šta je to otac, uobrazio da je otac nacije. A nacija ko nacija, u paničnoj potrazi za mesijom može i slepca proglasiti za vođu, šta Srbima ne bi bilo prvi put
Dijalog ne postoji
U knjizi se osjeća gorki teret utisaka i nataloženog životnog i književnog iskustva: bi li se ona mogla čitati i kao svođenje računa sa svijetom?
Ne, to mi se čini suviše pretencioznim, to svođenje računa; ja ne podnosim pretenciozne pisce, oni su zaduženi za sudbinu naroda, za budućnost nacije, za zabrinutost, za sudbinu jezika i pisma, za državotvornost poezije, za rodoljublje bez granica i sve te lagarije koje idu uz to. Ja sam nešto drugo, slučajni Čudo, dete rođeno na granici, gde je ona crtica srpsko-hrvatskog jezika, projektovan u Zagrebu, a ostvaren u Beogradu. I dalje ne znam, i u ovim godinama, da li sam zbog toga srećan ili sretan, da li sam, kad sam kao dete putovao u prelepi zavičaj svojih roditelja, išao železnicom ili željeznicom. Ali sećanje u najlepše trenutke mog detinjstva ubraja i Dubrave, Josipdol, Generalski Stol, Dugu Resu… Generalski stol sa dugim resama, baš paše. Ali kad pišete svoje beleške dvadesetak godina, u sajamsku maketu izloženog ali neodštampanog (tristotinjak belih stranica) ‘Cveća zla’, koju vam je poklonio prijatelj, nekoliko godina kasnije ubijen u svome stanu pod nerazjašnjenim okolnostima, tu nema trt ili mrt, biti ili ne biti, tu nema laži, nema prevare, tu pre svega morate prikazati stvari i njihovu prirodu kristalno jasnima. Dakle imate prazno ‘Cveće zla’ i šta vam preostaje drugo nego da ga, dostojno originalu, popunite novim cvetnim aranžmanom.
Tu je i obilje fragmenata kojima razobličujete književni život kao poprište laži i borbe za moć. Sliči li bavljenje srpskom književnom scenom više operaciji ili obdukciji?
‘Čas anatomije’, evo vam opet jednog klasičnog naslova među nama, od klasike se ne može pobeći. Dijalog ne postoji, otkad postoji naša književnost ona se oseća pozvanom da brani državne, nacionalne interese. Kod nas bi i danas, recimo, Čehovljeva priča ‘Tuga’, o kočijašu koji žali svoga sina, bila neprihvatljiva sa stanovišta ideologije nacionalnih interesa. Ili, ne daj bože, ‘Činovnikova smrt’… umro čovek od straha šta je svom načelniku kinuo za vrat, slučajno, prvi put u pozorištu.
Pre nekoliko godina, Mileta Aćimović Ivkov je objavio knjigu ‘Krivična estetika’, odličnu knjigu u kojoj je tragom sudskih procesa za delikt mišljena pokušao ismejati sve one pokušaje da se u tužilačkim spisima objasni zašto inkriminisana književnost nije umetnički vredna te da i ne vredi kukati nad sudbinom bezvrednih proskribovanih pisaca. Odmah su se našli nekakvi kritičari da trube na sve strane kako sam naslov te knjige predstavlja nonsens jer, bože moj, estetika ne može biti krivična. I sam sam jednom prilikom ubeđivao državne telale da paradoks naslova knjige odražava paradoks situacije u našem pravosuđu i kulturi, ali uzalud sam govorio: jednom jednoumlje, zauvek jednoumlje. Dakle u metafizičkoj smo situaciji da časni ljudi preuzimaju svesno na sebe ulogu đubretara i baba-sera. A mudra palanka javno ćuti i tera dalje, tajno se domunđava i pravi spiskove nagrađenih i nagrđenih, i tako do kraja vremena.
Glupost je planetarna
Svoju prethodnu knjiga, ‘Vejače ovejane suštine’, završavate esejom o Miodragu Stanisavljeviću, koji nosi naslov po jednom njegovom stihu: Neverovatno je koliko si nepotreban. Je li to sudbina svakoga istinski talentiranog čovjeka u našoj kulturi?
Da, te se pesme, dve strofe od po četiri reda, sećam još od lipanjskih gibanja 1968. Kako sam pročitao, tako sam i zapamtio i, eto, gotovo pola stoleća još ne zaboravljam, jer ja istinu teško zaboravljam, tako je retka u ovom našem pesništvu. Bio sam urednik ‘Studenta’, onog šezdesetosmaškog, uređivao sam poeziju, a pesama je stizalo na tone, svi su pisali revolucionarne pesme, najpopularniji je bio nekakav ‘Levi marš’, nikakva pesma ali zarazna baš kao i njen izvornik Majakovskog, čisti agitprop. Nasuprot tome, Neverovatno je koliko si nepotreban/ i kako za to niko ne mari/ i kako se kad jednom odeš/ ništa ne gubi u celoj stvari. I, eto, vidite, ‘Levog marša’ i njegovog autora niko se ne seća, a Stanisavljević ostaje kao gola istina o talentu. No bio bih glupa neznalica kad bih mislio da je drugde, u nekim tamo kulturama, drugačije. Talenat piscu uvek i svuda donosi samo nevolje.
U istoj ste knjizi potanko analizirali poeziju Dragana Jovanovića Danilova i Rajka Petrova Noga, koji su lansirani u sam vrh srpske književne piramide usprkos tome što ste dokazali da je riječ o apsolutnim diletantima?
Danas mi je teško, ovako u razgovoru, da se vraćam na nešto šta sam radio pre toliko godina, kad su nagrade navalile na ta dva barda našeg pojanja ‘kao tojage na šarova’, kako se, želeći da bude skroman, izražavao potonji, sa dva prezimena i samo jednim imenom, R. P. N. Od nekoliko stotina nagrada malo je onih koje taj dvojac sa nebeskim kormilarom, nedremanim okom, nije dobio. To mu danas dođe kao nekakav GPS, to oko. A kad uzmete olovku i počnete to da čitate sine ira et studio… onda kuku i lele. Cilj moje knjige bio je da se njih, istaknute autore srpskog pojanja, pretvori u književne junake, smešne i žalosne pojave jedne nekulture, jednog katastrofalnog vremena za sve, pa i za kulturu. Kad pomislim na sve to danas, čak sam im i zahvalan šta su mi svojim tekstovima ponudili prave rudnike cara Solomona, sve dubine ljudske gluposti koja se može naći u takvim poetičnostima. Ljudska pamet je ograničena, glupost udružena sa sujetom je planetarna.
Kao večiti bibliotekar, u zrelim sam godinama pročitao ‘Zimsko ljetovanje’, bio sam prosto ošamućen veličinom te male knjižice, već sam bio napisao ‘Ljudske slabosti’, koje su u apsolutnoj kompatibilnosti sa Desničinom knjigom. Kad su od mene, bibliotekara, uspeli da sakriju tako genijalnu knjigu, šta je onda ostalo običnim čitaocima?
U pjesmi ‘Epitaf za srpsku avangardu’ pišete: Suve šljive i orasi, komesari pa monasi! Očita je aluzija na Dobricu Ćosića: koliko je iz njegove komesarske torbe ispalo pisaca i bogomoljaca i je li već prevelika gužva u toj novoj ludnici?
Zadovoljan sam bio kad sam uspeo da spojim etno-folk sa jedne strane, a sa druge komuniste i monahe, noseće stubove dveju nepomirljivih ideologija, i da sve to upakujem u jednu malu i na prvi pogled sasvim nepretencioznu doskočicu, pripev, pa još sve to da okačim na rever revolucije. A da li se odnosi na D. Ć.-a? Pa i on je obični autodidakt, pisac po partijskom zadatku koji je, ne znajući šta je to otac, uobrazio da je otac nacije. A nacija kao nacija, u paničnoj potrazi za mesijom može i slepca proglasiti za vođu, šta Srbima ne bi bilo prvi put.
Koliko je duh Dobrice Ćosića još prisutan u srpskoj književnosti, kulturi i društvenom životu?
Ne znam koliko je prisutan, ali palanačka filozofija se ne može iskoreniti iz naše sredine. Pre dve godine, greškom ili smišljenom igrom, svi naši mediji su ko grom iz vedra neba, ko trijumf bez presedana, objavljivali vest da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu. Dovoljno je bilo tih pet minuta opštenarodne zablude da još uvek 99 procenata Srba misli da je Ćosić nobelovac.
Metafizičke pojave
U vašem su književnom svijetu sve tradicionalne vrijednosti izvrnute naglavačke, a mitske slike i biblijske figure sudaraju se s banalnom svakodnevicom. Postoji li život izvan svakodnevice?
Ako u svakodnevicu ubrajamo i noć, odnosno san, onda postoji. Ali i san je, kako neki kažu, samo nadrealno sećanje na život. Tradicionalne vrednosti, koje tradicionalne vrednosti? Da li su to one tradicionalne vrednosti koje su između dva svetska rata veličale isključivo solunstvo, albansku golgotu, ili one iz priče Laze Lazarevića ‘Sve će to narod pozlatiti’, iz Domanovićevih satira, iz Nušića? Ili su to vrednosti raspevanih patriota iz Ministarstva spoljnih dela, Dučića i Rakića? Ovde je književnost bila moneta za ideološka potkusurivanja. Sve šta nas je učila zvanična škola u dva međuratna perioda o belles-lettres bilo je propušteno kroz ideološku prizmu. A šta tu onda ostaje za umetnost? Evo, recimo, lični primer: ja sam, kao večiti bibliotekar, u zrelim godinama pročitao ‘Zimsko ljetovanje’, bio sam prosto ošamućen veličinom te male knjižice, već sam bio napisao ‘Ljudske slabosti’, koje su u apsolutnoj kompatibilnosti sa Desničinom knjigom. Da sam za nju znao ranije, možda ‘Slabosti’ ne bih ni pisao. Kad su od mene, bibliotekara, uspeli da sakriju tako genijalnu knjigu, šta je onda ostalo običnim čitaocima?
Napisali ste 2003. da su to posljednji dani kad intelektualac ima neku ulogu, ulogu glasnog i časnog svjedoka. Kakvu ulogu intelektualac danas ima?
Možda bi tome trebalo dodati ono uobičajeno, intelektualac danas i ovde. Koliko god intelektualac bio skeptik ili, ne daj bože, cinik, mora se nadati da će svet, naš svet, izaći iz ćorsokaka. Moram da citiram mali deo iz sjajnog intervjua Vujice Rešina Tucića iz 1999. godine: ‘Izgleda, živeti u metafizičkoj Jugoslaviji jedino je šta nam preostaje, jer tamo još postoji vertikala. Ja se nadam da će to balkanski narodi shvatiti.’ Tome u prilog bih mogao dodati da sam se nedavno, posle tridesetak godina, sreo sa svojim zagrebačkim prijateljem, piscem Perom Kvesićem, koji je 1979. u časopisu ‘Pitanja’ objavio blok u odbranu moje zabranjene knjige ‘Ljudske slabosti’. I sad smo se stvarno kao metafizičke pojave sreli: on se nije promenio, ja se nisam promenio, pročitao sam njegovu odličnu knjigu, prvu njegovu knjigu objavljenu posle dvadesetak godina u Hrvatskoj, ‘Vrijeme rata i razonode’. I šta ćete više kad je reč o našem svedočanstvu vremena… Moja svedočanstva se ne sviđaju našoj palanki, njegova svedočanstva se ne mogu svideti purgerima i ima li boljih dokaza da smo u pravu, tj. da nismo sasvim u krivu? Ima, naravno, i drugih svetlih primera, ali previše svetlosti nije dobro za oči.
