Srbi i Hrvati su ponovo našli povod, ovog puta u mladom golmanu hrvatske reprezentacije, za forumaško-tabloidnu polemiku i utvrđivanje krvi i tla, od čega su srpski navijači isticali ovo prvo, a njihovi hrvatski pandani ovo drugo. Pored golmana Danijela Subašića, o kojem se pisalo u poznatom navijačkom maniru već normalizovane srpsko-hrvatske agonistike, ono što je privuklo globalnu pozornost jeste afera ‘Albanski orao’ na utakmici Švajcarska – Srbija i još istaknutija afera Özil u Njemačkoj, koje ne jenjavaju. Otišlo je toliko daleko da se govori o zakonskom ukidanju mogućnosti dvojnog državljanstva u tim zemljama. Na površini, uglavnom se radi o ostrašćenim moralističkim diskusijama, međutim one imaju daleko razvijenije političke i filozofske implikacije.
U današnjem globalizovanom svetu postoje samo dve pojave u kojima čovek mora da odabere stranu. To su rat i sport. Pored toga, u samom karakteru fenomena takmičenja nužno postoji protivnik. Samorazumljivo je i prirodno, u takmičarski ustrojenom svetu, institucijama i priredbama da čovek odabire isključivu stranu, a još samorazumljivija je kulturološka pojava nadmetanja koja je, reći će se, antropološki prirođena čoveku. Na taj način, sport onda postaje ništa drugo nego potvrda čovekove suštine. Uz to, pravila i zakonitosti fudbalske industrije podređuju konformizmu i oportunizmu, dok igranje za nacionalni tim podrazumeva i uniformnost. I tu se zatvara krug o sportu, kao konzervativnoj pojavi par ekselans.
Po pravilima fifa-e fudbaler je u obavezi da se odazove nacionalnom timu, što je neverovatno narušavanje elementarne slobode izbora. Dakle, dok se vojna obaveza ukida i ostaju retke zemlje koje je imaju, obaveza igranja za nacionalnu selekciju ostaje
S druge strane, filmske, pozorišne i druge koprodukcije imaju drugačiji karakter jer kulturno spajaju, čak su i ekonomski gledano nužne, pogotovo na malim tržištima. Naravno, filmaši, kustosi ili na primer književnici se mogu takmičiti za nagrade, na sajmovima, festivalima, izložbama i slično. Međutim, tu je teško videti toliko izražen takmičarski nagon i animozitet. Verovatno je da se radi o prirodi samog sporta kao takvog, njegovom mačizmu i belicističkoj naravi. Masovnost per se i njene unutrašnje zakonitosti sigurno imaju velik uticaj, a pored toga sport ima ogroman reprezentativni i identifikacijski značaj. Naročito tamo gde se ljudi osećaju obezvređeno i imaju potrebu da pobegnu u kolektivizam ili ako su individualno osujećeni određenim tipom eskapizma. Fudbal kao potrošački, spektakularizovan ivent, pokriva i jedno i drugo.
U tom kontekstu može se postaviti legitimno pitanje zašto samo sportista mora da odabere stranu, kada jedan slikar, inženjer, intelektualac ili običan građevinski radnik može da ima više identiteta i zemalja. Recimo, jedan nemački novinar turskog porekla, koji je integrisan u svakom smislu, socijalnom, političkom i kulturnom, nije prinuđen da u svojoj pojavnosti i ponašanju izjavljuje lojalnost jednoj ili drugoj državi. On može da čita nemački ‘Špigl’ i da navija za Bajern, ili da nosi dres Galatasaraja i klanja svaki namaz. Može čak i da glasa za Erdogana. Mesut Özil to ne može.
Na potpuno identičan način može se postaviti pitanje šta je sa onim ljudima koji imaju dvojno državljanstvo, i to zemalja koje su u međusobnom ratu. Ako znamo da nije samo borba u protivničkoj armiji izdaja, već je rat u bilo kojoj drugoj (para)vojsci kriminalizovan. Zar se ne radi o istom principu kao u slučaju nacionalnog tima, u kojem dolazi do isključivog odabiranja jedne strane? Nije teško zamisliti Francuza arapskog porekla ili Turčina nemačkog kako se bore na strani tih drugih, u nekim globalnim ratovima i žarištima. Kada se stvari dovedu do kraja, onda jedino što ostaje ogoljeno da se pita jeste zašto konfliktna civilizacija, i sukob kultura kao takav, i ne perpetuira li upravo sport tu logiku samo donekle uljuđenijom normiranošću i obrascima ponašanja.
U dinamičnom globalizovanom svetu pokretne radne snage i kapitala, u doba tzv. melting pota i multikulturalnosti, osećaj pripadnosti i isključive lojalnosti u tradicionalnom smislu se nužno relativizuje. Građanska država, iz političke teorije, kao i konkretno političko uređenje i institucionalizacija jedne zajednice, po definiciji treba da budu zasnovani na jednakim pravima za sve građane. Međutim, to ne odgovara realnosti. I dalje je najveći broj ljudi koji su stranog porekla oporezovan u državi u kojoj žive i prihoduju, dok imaju pravo glasa u državi porekla, u kojoj ne žive, i to je u suštini politički apsurd građanske države kao takve. I opet, tu je pitanje služenja vojnog roka, tamo gde još postoji.
Da bi stvari bile politički i kulturalno još zamršenije a paradoks, kada se govori o identitetu, veći, fudbal koji je toliko univerzalan i u kojem karijerno promiskuitetan igrač promeni po nekoliko klubova i zemalja, već je po svom karakteru kosmopolitski i ne da se reducirati na jedan identitet ili pripadnost. Naravno, ukoliko sam igrač ne ostane učauren u jednom identitetu i ne doživljava novu zemlju legionarski, što isto zna biti neredak slučaj.
Nacionalna selekcija ni po jednom kriterijumu ne može da bude reprezentativni primer dobre ili loše integrisanosti ljudi stranog porekla, i to ne samo zbog činjenice da su oni, za razliku od drugih društvenih sfera, u njoj nadzastupljeni
Po pravilima FIFA-e fudbaler je u obavezi da se odazove nacionalnom timu, što je neverovatno narušavanje elementarne slobode izbora. Dakle, dok se vojna obaveza ukida i ostaju retke zemlje koje je imaju, obaveza igranja za nacionalnu selekciju ostaje. U darvinističkom, hronično sukobljenom svetu, nacionalni tonus se održava na drugačiji način. On dobija jednu ‘civilizovaniju’ masku i koincidira sa činjenicom da komparativna prednost sile prelazi na tehnologiju. Militarizam dobija psihološki oblik i prelazi na prihvatljivije forme, a to znači desenzibilizaciju pojedinca, naročito u takmičarskoj areni, gde se održava ideja nužnosti beskompromisne borbe i mentaliteta the winner takes it all.
To bi sve bilo prihvatljivo, čak i kulturno, kada bi se radilo samo o benignoj igri, koja nije uozbiljena i eskalirana na način na koji vidimo, i kada fudbal kao igra ne bi imao toliko drugih implikacija u jednom društvenom totalitetu. Pored toga, FIFA, koja načelno i pravno reguliše samostalnost i ‘puritanizam’ same igre i ne dozvoljava uplitanje politike, to radi klasičnim disciplinovanjem, dok sve drugo prebacuje na matične fudbalske saveze i samu državu. Ona na taj način privatizuje dobrobit, a socijalizuje i nacionalizuje sve socijalne patologije koje idu uz fudbal. Ultimativna sankcija je ustvari ucenjivačka: ako se ne ponaša po ustanovljenim pravilima, ispada se iz ekskluzivnog kluba.
Kada se priča o globalnom sportu i njegovoj nacionalizaciji, u razvijenim zemljama Zapada već je postao običaj da se upire prstom na nacionalni tim kao primer integracije stranaca. Obično ga levica uzima kao paradigmu i dobar primer, dok ga desnica populistički koristi kada se desi neki incident koji se onda ubacuje u mašineriju politizacije i amplificira, uglavnom kada selekcija loše prođe na nekom značajnom takmičenju. Tada je psiho-politička klima povoljnija za politički spin jer se javnost oseća indigniranom zbog neuspeha i traži se žrtveni jarac, kao što je eklatantno u slučaju Özila. Naravno, u ovom slučaju sve je to na valu iritacije Erdoganom i činjenice da mu je jedan deo nemačkih Turaka dao podršku na izborima, što je interpretirano kao nelojalnost, pa čak i hronična nesposobnost Turaka za demokratsku kulturu.
Kako god, nacionalna selekcija ni po jednom kriterijumu ne može da bude reprezentativni primer dobre ili loše integrisanosti ljudi stranog porekla, i to ne samo zbog činjenice da su oni, za razliku od drugih društvenih sfera, u njoj nadzastupljeni. U svakom slučaju, na Zapadu je unazad nekoliko decenija najdominantnija politička tema upravo demografska, odnosno pitanje stranaca i migracija. Međutim, bilo bi pošteno postaviti pitanje zbog čega se priča o lojalnosti i integraciji vodi u okvirima nečeg tako iracionalnog i emocionaliziranog kao što je sport, sa izuzetnim takmičarskim nabojem i nacionalnom ostrašćenošću. I to baš u političkim kulturama koje neguju racionalnost i uravnoteženu političku diskusiju.
Posebna nezrelost javnosti vidi se u činjenici da sve to ide preko leđa fudbalera, koji nije dovoljno politički obrazovan, niti poseduje dovoljno socijalne inteligencije da bi se adekvatno nosio sa tom vrstom pritiska i očekivanja (čak i uz pomoć PR aparata koji mu stoji na raspolaganju). Očigledno, to nije samo balkanski specifikum, međutim na periferiji to svakako izgleda malo dramatičnije. Tu sportista naime ima dodatnu varijaciju u svojoj ulozi, jer on u okrilju nacionalnog tima paktira sa političkom elitom tako što služi nacionalizmu (populističkog tipa), a to znači indirektno i eliti koja igra na tu kartu. U tom prirodnom paktu jedina razlika je u tome što fudbaler, za razliku od pomenute elite, toga nije svestan.
Romantičari lamentiraju nad iskvarenošću sporta novcem, bez da razumeju poreklo te matrice, tj. bez da shvate da u svetu liberalnog kapitalizma postoji inherentna tendencija ka sve većoj komodifikaciji i komercijalizaciji, a to se dešava i sa nacionalom selekcijom, za mnoge svetinjom koja se ne da unovčiti. Pored toga, Svetsko prvenstvo, isto kao i Evropsko prvenstvo ili Olimpijada, nije ništa drugo do konverzija nacionalnog osećaja u konzumerski. Fudbal je naime odavno izgubio svoju nevinost, i pokazuje se kroz sam fenomen elitnog sporta da nacionalizacija s jedne i globalizacija s druge strane nisu protivrečni procesi u međunarodnoj realnosti funkcionalnog kapitalizma.
Postoji još nešto što dodatno demonstrira komercijalizaciju nacionalnog osećaja i same selekcije i što ‘odabiranju strana’ daje jednu drugu dimenziju. Naime, nije nepoznato da su mnogi savezi neodlučne igrače, koji su mogli da biraju više nacionalnih selekcija, nagrađivali novčano, klasičnim mitom ili su se pak reprezentacije koje su oskudevale u dobrim igračima upustile u regrutaciju fudbalera iz zemalja koje su imale ‘viškove’ (uglavnom Brazila). Pored toga, postoji i ekonomski rezon igrača, kao klasična špekulacija, i on obično odabire reprezentaciju u kojoj će imati bolju minutažu i promociju (što znači dizanje tržišne vrednosti).
Naravno, alternativa čitavoj priči ne mora da bude kulturskepticizam ili izolacionizam, ali ni relativizacija i malograđanski pacifizam. Kosmopolitizam, isto tako, u globalizovanom liberalnom svetu može biti samo turistički i pseudokulturni pojam (a to se najbolje vidi upravo na elitnim iventima tipa Svetskog prvenstva). To ne treba da bude ni nekakav apstraktni građanin sveta. Država se mora predstavljati i afirmisati, naročito na polju kulture, u sferi onog što čini njenu esenciju i posebnost. Ovo je pogotovo važno za male narode koji nisu samo na udaru ekonomskog i političkog, već i kulturnog imperijalizma i masovne bofl-kulture.
Netakmičarsko društvo, društvo bez biranja strane, odnosno jedna ljudska zajednica bez darvinizma deluje i najsmelijim humanističkim duhovima kao utopija i postalo je nemoguće misliti van okvira te zadate realnosti. Današnji sport verno odr(a)žava tu filozofiju i to na krajnje perfidan pedagoški i ideološki način. Za sada, beskonfliktno društvo, društvo mira i istinskog multikulturalizma i internacionalizma ostaje politička himera. Zbog toga u popularnoj svesti treba da dominiraju periferna, pre svega identitetska pitanja, koja se uzdižu u rang najvažnijih, kao na primer pod čijom zastavom jedan sportista treba da se takmiči. Ili se pak govori o milionima koje zarađuju fudbaleri. Verovatno da se ne bi govorilo o trilionima koji odlaze na ratnu industriju, kao okosnicu tog istog darvinističkog sistema, kojoj sport služi kao idealan agitprop, uprkos FIFA-inoj marketinškoj mantri o povezivanju naroda.
