Europljani godišnje u prosjeku koriste gotovo 26 i bacaju oko 11 kilograma tekstila. Polovna odeća može se izvoziti izvan Europske unije, ali se uglavnom (87 posto) spaljuje ili odlaže na odlagalištima. Još u 2018. EU je usvojila paket mera za cirkularnu ekonomiju koji će, prema zahtevima Europskog parlamenta, osigurati da se tekstilni otpad odvojeno prikuplja u svim državama članicama najkasnije do 2025. godine.

Brza moda glavni je razlog povećanja potrošnje. Ona je djelomično potaknuta društvenim mrežama i industrijom koja modne trendove predstavlja većem broju potrošača i brže nego u prošlosti. Kupovina polovne garderobe i stigma koja je prati često su usko povezane sa društvenim normama koje se tiču statusa i ekonomske moći. Na Balkanu, gde su ekonomska nestabilnost, inflacija i oskudica česti pratioci života, kupovina u second hand radnjama može delovati kao potreba, a ne kao izbor. Ipak, to nije uvek slučaj.

Brojne su predrasude o kupovini u second hand prodavnicama – od toga da su sve stvari u njima loše kvalitete jer su iznošene, da je polovna roba "prljava", da nema dovoljno izbora, govori sociološkinja Kristina Dorić

Iako mnogi kupuju polovne stvari iz potrebe, danas je to često način da se izrazi individualnost, posebno među milenijalcima i generacijom Z. U takvim radnjama možete pronaći unikatne i vintage komade koji odstupaju od aktuelnih modnih trendova. Za ljubitelje second handa, kupovina nije samo ekonomičan izbor, već prilika da se otkrije nešto posebno i drugačije.

- Brojne su predrasude o kupovini u second hand prodavnicama – od toga da su sve stvari u njima loše kvalitete jer su iznošene, da je polovna roba "prljava", da nema dovoljno izbora, da je kupovina u second hand prodavnici pokazatelj našeg niskog ekonomskog statusa, a s tim u vezi i da je sramota kupovati u njima. Specifičnost second hand radnji je u tome što se u njih ne ide po konkretan komad odeće, već po principu "šta nađeš, našao si". Nekad ne pronađete ništa, a nekad otkrijete pravo blago, što i jeste draž ovih prodavnica. Ipak, ko ume da traži, u second handu se mogu pronaći izuzetno kvalitetni komadi, a neretko i oni sa etiketama. Lanci second hand prodavnica imaju stroge standarde po pitanju higijene, a i živimo u vremenu veš-mašine pa to i nije neki segment koji treba toliko da nas brine – govori Kristina Dorić, sociološkinja iz Novog Sada.

Kristina se ponosno hvali svojom Pradinom krpicom, kupljenom za samo 450 dinara, dok Anđelka Pejić, još jedna ljubiteljka second handa, kaže da su neki od njenih najdražih komada iz takvih prodavnica.

- Moram da priznam da sam veliki obožavalac second hand trgovina. Ne mogu tačno da se setim kada sam počela kupovati u njima, ali znam da nikad nisam imala taj osećaj stigme i sramote što nosim nešto što nije novo. Neki od meni najdražih komada odeće su upravo iz second handa, a tamo idem u potrazi za "klasičnim" komadima: sakoima, hlačama i suknjama. Jedini problem koji imam je što ne znam tamo kupovati bez mame. Ne znam kako uspe da pronađe baš ono što meni treba i što će mi se svideti. Naši odlasci u second hand izgledaju tako da ja sednem na neku fotelju ili stolicu, a ona mi samo donosi šta da probam. I nikad nije promašila, za razliku od mene – nekoliko puta sam išla sama, ali retko sam uspela da iskopam nešto dobro kao što ona to uradi – govori Anđelka Pejić te dodaje da osim second hand trgovina voli i da razmenjuje odeću sa drugaricama.

Anđelka Pejić

Ako joj je nešto malo ili jednostavno dosadilo, a u dobrom je stanju, prosleđuje dalje.

- Isto tako volim dobiti od nekoga odeću i rado je nositi. Mislim da u ovom momentu u ormaru imam više odeće koja je "nasleđena" i iz second handa nego nove iz trgovine – kaže ona.

Globalna industrija odeće oslanja se na fabrike širom sveta, od Azije do Latinske Amerike, ali uslovi u kojima se ta odeća proizvodi često su nepravedni. Radnici, uglavnom žene, suočavaju se sa niskim platama i neadekvatnim radnim uslovima. Istraživanja pokazuju da mnogi od njih rade prekomerne sate, ali i dalje ne zarađuju dovoljno za život. Kampanje poput Clean Clothes, pokrenute 1989. godine, bore se za prava radnika u tekstilnoj industriji, zagovarajući bolje uslove rada i poštene plate. Cilj ovih kampanja je da se osigura poštovanje osnovnih prava radnika i postigne transparentnost u globalnom lancu snabdevanja.

Volim dobiti od nekoga odeću i rado je nosim. Mislim da u ovom momentu u ormaru imam više odeće koja je "nasleđena" i iz second handa nego nove iz trgovine, kaže Anđelka Pejić

Kupovina u second hand prodavnicama ima i ekološke prednosti – smanjuje potražnju za novim proizvodima, čime se štede resursi i smanjuje zagađenje. Pored toga, polovna odeća je često pristupačnija i nudi jedinstvene komade koji se ne mogu lako pronaći u redovnim prodavnicama. Procenjuje se da modna industrija u svetu uzrokuje skoro deset posto globalnih emisija ugljika, što je više od međunarodnih letova i pomorskog saobraćaja zajedno. Prema podacima Europske agencije za okoliš, kupovina tekstila u Uniji 2020. proizvela je oko 270 kilograma emisija ugljičnog dioksida po osobi, što znači da su tekstilni proizvodi u EU-u uzrokovali 121 milijuna tona emisija stakleničkih plinova.

Na Balkanu, iako je sindikalna organizovanost u tekstilnoj industriji relativno niska, sve više ljudi prepoznaje važnost etičke i ekološke potrošnje. Online platforme poput Vinteda, Etsyja, eBayja, Depopa i Vestiaire Collectivea omogućavaju jednostavniju kupovinu polovnih stvari, čineći second hand kupovinu pristupačnijom i popularnijom širom sveta.

- Kako će okruženje reagovati na našu odluku da kupujemo polovnu garderobu zavisi isključivo od okruženja koje smo sami izabrali. U okruženju koje visoko vrednuje materijalne stvari, može doći do negodovanja i zgražavanja. Ipak, u okruženju koje vrednuje individualizam, slobodu svake osobe da se izrazi na svoj način i ekološku svest, to nije slučaj. Ipak, najviše zavisi od nas samih – da li se mi stidimo toga, pa izmišljamo priče gde smo pronašli neki komad za koji nas svi pitaju ili imamo finansijsko samopouzdanje koje cena krpice ne može da poljulja – govori Kristina Dorić te dodaje da joj je primarno da njena garderoba bude čista, opeglana i uredna.

Kristina Dorić

U second hand radnjama možete naći kvalitetnu odeću, obuću, nameštaj i druge predmete po povoljnim cenama, što je idealno za one koji žele da uštede. Kada su globalni opskrbni lanci neprozirni, potrošačima često nedostaju značajne informacije o tome gde je njihova odeća proizvedena. Na etiketi majice često može pisati "Made in China", ali u kojoj je od hiljadu fabrika u zemlji proizveden ovaj odjevni predmet? Ili još veće pitanje je pod kojim uslovima radnika? Samo po sebi, saznanje gde je neki komad odeće napravljen neće vam reći pod kojim okolnostima. Ipak, to je vitalni instrument kada dođe do kršenja ljudskih prava. Radnici i zagovaratelji radničkih prava mogu mnogo brže utvrditi koji brendovi tamo proizvode i početi angažovati te brendove da poprave situaciju. I naravno, znati gde se te fabrike nalaze – ključno je za bilo kakvo značajno poboljšanje sigurnosti rada. Za radnike u Indiji i Indoneziji informacije na platnim listama toliko su nepouzdane da mnogi radnici niti ne znaju kakav je odnos onoga što primaju s onim što im je na platnoj listi.

U zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope prisutan je i komparativno niži stepen sindikalne organizovanosti, pogotovo kada govorimo o sektoru tekstilne proizvodnje. Kada govorimo o raspodeli troškova na primeru jedne majice, ispada da je cena jedne majice u maloprodaji 17 eura, profit brenda 3.61 eura, troškovi materijala 3.40 eura, troškovi transporta 2.19, posredniku bi pripadalo 1.20, profit fabrike bi bio 1.15, uključujući režijske troškove od 0.27 eura, a plata radnici bi iznosila 0.18 eura. Drugim rečima – luksuzni brendovi, jeftina praksa.

U industriji koju pretežno pokreće ženski rad, istraživanje spomenutog Clean Clothes Campaigna također naglašava rodnu diskriminaciju u plaćama. Na primer, u Indiji žene u proseku zarađuju 88 posto onoga što dobiju muškarci. Podaci otkriveni u izveštaju "Out of the Shadows" pojačavaju potrebu da robne marke i vlade poduzmu hitne mere te ispune zahteve za povećanje transparentnosti i korištenje referentnih vrednosti minimalne plate za sprovođenje životne plate u čitavoj industriji.

Namještaj iz "druge ruke"

Tekstilna industrija, iako značajan deo globalne ekonomije, ima ogroman negativan uticaj na životnu sredinu. Brza moda, kao njen deo, predstavlja jeftinu i sezonski orijentisanu proizvodnju, ali dolazi sa visokim ekološkim i socijalnim troškovima. Uz spomenutu emisiju ugljičnog dioksida, proizvodnja odeće zahteva velike količine resursa poput vode, energije i pamuka. Količina odeće koju stanovnici EU-a kupuju porasla je za 40 posto u samo nekoliko godina, što je potaknuto bržom dostupnošću mode na tržištu. Odeća sada čini između dva i deset posto ukupnog ekološkog otiska potrošnje u Europskoj uniji. Iako se potrošnja događa unutar granica Unije, njene posledice često se osećaju u trećim zemljama, gde se većina proizvodnje odvija. Procesi poput proizvodnje sirovina, predenja vlakana, tkanja i bojenja zahtevaju ogromne količine vode i kemikalija, uključujući pesticide za uzgoj sirovina poput pamuka. Tako je za jedan pamučni džemper potrebna količina vode dovoljna za piće jednoj osobi tokom dve i po godine. Pritom pranje, sušenje u sušilici i peglanje zahtevaju vodu, energiju i kemikalije, dok se tokom pranja otpuštaju mikroplastike koje dospevaju u okoliš.

Prema podacima austrijske kompanije Lenzing Group, koja proizvodi vlakna na bazi drveta, tekstilni predmeti napravljeni od više od dva tipa vlakana trenutno se smatraju nereciklabilnim. Ovo sve navedeno dodatno komplikuje proces, jer je odeću potrebno razvrstati po boji, a zatim ukloniti metalne delove poput patentnih zatvarača, dugmadi i nitni. Stručnjaci ističu da su ovi procesi relativno skupi i zahtevni, iako su u Europi već pokrenuti pilot projekti za unapređenje tehnologije reciklaže. Lisa Panhuber iz organizacije Greenpeace navodi da su projekti obećavajući, ali da tehnologija za sada ostaje u ranoj fazi razvoja.

Kao odgovor na ove izazove, second hand kupovina nudi održivu alternativu zasnovanu na ponovnoj upotrebi. Neki od tipova ponovne upotrebe su i humanitarni bazari za razmenu odeće ili pak akcije koje omogućavaju zimsku odeću onima kojima je najpotrebnije. Ovaj koncept smanjuje otpad, štedi resurse i smanjuje emisije štetnih gasova, dok istovremeno omogućava finansijske uštede za potrošače. Upravo zbog toga second hand postaje sve popularniji širom sveta. Povećati svest potrošača, pogotovo mladih žena, o povezanosti odeće koju kupuju i života radnica koje je proizvode, te o prednostima etičkog konzumerizma i "spore" mode koja ceni kvalitetu proizvodnje samo su neki od primarnih koraka kojima bi se trebalo baviti u budućnosti. Svi mi, kao društvo.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.