Petak nekima dođe kao uvod u vikend odmor, a drugima pak kao regularan dan za ispašu stoke, kosidbu ili uređenje vrta. Kada se na to sve doda 130 krava, 15 konja, 20-ak koza, svinje, perad, pse, štalu, kuću i okućnicu, velike su šanse da se zapravo radi o ogromnom gospodarskom imanju. Neobično je da se o svemu navedenom brine četrdesetogodišnja samohrana majka četiri ćerke Milena Sovilj Plećaš, koju smo odlučile posjetiti i tako joj malo poremetiti dobro uhodane obaveze.

Opština Gračac, selo Bruvno, upisujemo u navigaciju i skrećemo sa puta. Cesta dugačka oko pet kilometara, ali ne i u potpunosti funkcionalna. Put sa puno rupa, vodi nas makadamom do zaseoka Plećaši. Približavajući se željenoj lokaciji, okružuje nas netaknuta priroda, a pravu ličku idilu upotpunio je nezaustavljivo dug suhozid.

Počevši sa nekoliko desetaka goveda, kroz deset godina samačkog života, dodaje Milena, izgradila je čitavo životinjsko carstvo. Uza sve brine i za lički okoliš

- Hajde cure, čekam vas čitav dan, dok izađete iz auta ja već krave napojila – na ulazu u domaćinstvo dočekuje nas nasmijana Milena.

Osim četiri uredna i mirišljava ćoška kuće, tu je i zavidno ogroman OPG uz pomoć kojeg naša sagovornica prehranjuje i školuje svoje ćerke. Dok Bruvno pamtimo po poznatom jugoslovenskom košarkašu Nikoli Plećašu, ova ženska petorka pravi mu ozbiljnu konkurenciju.

- Budim se u šest sati, pijem kavu, pa budim najmlađu ćerku, spremam nam doručak, a onda u 7 i 15 dolazi kombi koji je vozi u Gračac do škole – opisuje nam Milena Sovilj Plećaš tipični početak svog dana.

Dodaje da su joj druge dvije ćerke u Zagrebu, gdje pohađaju Srpsku pravoslavnu opštu gimnazija "Kantakuzina Katarina Branković", te da je četvrta upisala fakultet u Gospiću.

- Kad najmlađa Nikolina ode u školu, ja idem međ' moje ljepotice, moje krave. Puštam ih, dojim telad, hranim koze, ostale životinje i vraćam se u kuću da polako pripremam ručak. Kruh pečem svaki drugi dan i onda u zavisnosti od godišnjeg doba rade se dalje poslovi. Zimi se zna, krave su pod nadstrešnicom, tada se rade zimnice, pravi se pekmez i rakija. U proljeće se priprema vrt, šušanj, dok je ljeti prioritet kosidba i priprema sjena. Jesen je period kada se spremaju drva, kupe se šljive. I onda uvečer opet imam obaveza oko blaga, obilazak žice, posla uvijek ima. I tako u krug. Cure mi dosta pomažu, iako za teške fizičke poslove obično zamolim neke od radnika – govori ona i dodaje da njen dan obično završava oko ponoći.

Posla oko blaga uvijek ima (Foto: Jelena Mirić)

Milena je odrasla na selu i, kako kaže, neizmerno uživa u prirodi, iako je u mlađim danima, spletom okolnosti, sa pokojnim suprugom skoro šest godina živela u Atini. Počevši sa nekoliko desetaka goveda, kroz deset godina samačkog života, dodaje, izgradila je čitavo životinjsko carstvo. Uza sve brine i za lički okoliš, što i ne čudi ako znamo da su upravo žene u ruralnim krajevima najčešće čuvarice prirode.

Pritom se one ubrajaju i među najranjivije skupine kada su u pitanju posledice klimatskih promena – suše, poplave ili degradacija tla. Prema statistikama Ujedinjenih nacija, žene, većinom srednje starosne dobi, čine oko 43 posto radne snage u poljoprivredi u zemljama u razvoju. Istodobno je njihovo učestvovanje u donošenju odluka, pristupu zdravstvenim uslugama, kao i odgojno-obrazovnim institucijama i vlasništvu nad zemljištem i dalje ograničeno.

S druge strane je sve veći broj žena koje su nositeljice lokalnih gazdinstva, a zbog razvoja seoskog turizma se često okreću ruralnom preduzetništvu, kao što je to slučaj sa Milenom Sovilj Plećaš. Samim tim obezbeđuju vlastiti opstanak na selu. Pored brige za domaćinstvo i odgoja dece, uloga žene sa sela se polagano menja kroz generacije. Međutim, neminovno je da je u ruralnim krajevima i dalje prisutan izostanak intenzivnije brige o ženskom reproduktivnom zdravlju, i to prvenstveno zbog nedostatka ginekologa i zdravstvenih ustanova kao takvih, kao i svesti o prisutnosti rodno uvjetovanog nasilja, često obavijenog velom ćutanja.

Sve se stigne kad se hoće. To nije fraza, nego zaista tako mislim. Mi smo sredina koja nema previše mogućnosti, od svega smo udaljeni i većinom zapostavljeni, kaže Milena

Mnoge žene koje žive na selu nisu registrovane na tržištu rada, pa se ne vode kao zaposlene niti ulaze u zvanične statistike o nezaposlenosti. Veliki broj njih radi na imanjima svojih očeva, braće ili supružnika, koji su u pravilu jedini vlasnici tih imanja, a i dalje je jako puno slučajevima u kojima se žene iz ruralnih krajeva odriču nasledstva u korist muških srodnika. Zbog tako marginalizovanog položaja, neke od njih često traže načine da napuste ruralna područja, bez namere da se vrate, pa sela, kakvo je i ličko selo Bruvno, polako iščezavaju. Utoliko je i zanimljivija priča Milene Sovilj Plećaš koja svojim primerom prkosi tradicionalnom poimanju života u ruralnim krajevima.

Milenin suprug iznenadno je preminuo 2015., kada je naša sagovornica imala svega 31 godinu i najednom morala pred sebe postaviti jasne prioritete – da njenoj deci u budućnosti ne fali ničega, da OPG raste, da sruši sve predrasude kao mlada žena u poljoprivredi i da nema prostora za odustajanje.

- Sama vozim traktor, sama kupim sijeno, sama ga nosim. Tu sam i žensko i muško, što bi se reklo – objašnjava nam Milena Sovilj Plećaš.

- Naravno, kada se pojave poslovi koji se tiču krovova, varenja i sličnih stvari, onda potražim pomoć, ali ove ostale fizičke pripreme su na meni. Moj godišnji prosjek rolo bala je oko 800. Pre nekoliko godina sam imala saobraćajnu nesreću sa traktorom, sam Bog zna kako sam preživela. Da mi tada nije bilo majke i mojih cura, ne znam kako bih prošla te nepokretne dane. Onda tek shvatiš da ne možeš sam – uvjerava nas Milena.

Milena i ćerke na izboru najuzornije seoske žene (Foto: Privatna arhiva)

Najteže joj pada, dodaje, što u Bruvnu nemaju vodovod.

- To mi ljeti nekada oduzme po šest sati dnevno. Znam u više navrata cisternom odlaziti u drugo mjesto kako bih nabavila vodu i nahranila svu stoku – kaže Milena, nutkajući nas sveže ispečenim štrudlama sa orasima.

Različitih sposobnosti, potreba i želja, neke žene spletom životnih okolnosti nemaju izbora. Pritom njihov doprinos kućanstvu, porodici i lokalnoj ekonomiji često ostaje nedovoljno prepoznat. Na sve to žene iznose i najznačajniji teret neplaćenog, kućanskog rada, a često su izložene riziku višestruke diskriminacije. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku, u avgustu 2024. je broj ukupno zaposlenih u Republici Hrvatskoj iznosio 1.738.838, od čega 806.451 čine žene. Po istim podacima ispada da svega 29 posto poljoprivrednih gazdinstava vode žene. Njih više od polovine su starije od 65 godina.

Međutim, ohrabrujući je podatak da se mlade žene u sve većem broju uključuju kao nositeljke gazdinstava, pri čemu su sve obrazovanije i uspešnije u prijavama na programe ruralnog razvoja. Zanimljivo je i da trenutno žene prednjače u upisima na poljoprivredne fakultete, kako u Hrvatskoj, tako i u regionu, iako u mnogim ruralnim područjima i dalje imaju nižu stopu obrazovanja zbog socijalnih normi, ekonomske ovisnosti i nedostatka prateće infrastrukture.

No primeri poput ženske petorke iz ličkog zaseoka Plećaši daju nadu da su i na tom polju mogući pomaci nabolje. Zbog svog truda Milena se ove godine, naime, našla i među nominiranima na 24. izboru najuzornije hrvatske seoske žene, koji je 15. oktobra, na Međunarodni dan žena u ruralnim krajevima, održan u Benkovcu. Iako na kraju nije osvojila nagradu, naša sagovornica ne krije zadovoljstvo.

- Hteli su da me prijave i prošle i pretprošle godine, ali stvarno imam puno posla, nisam bila u mogućnosti da se posvetim tome. Potrebne su ozbiljne pripreme, nije dovoljno samo doći na manifestaciju. Od skupljanja nošnje, pripreme hrane… Meni kao samohranoj majci sve to oduzima puno vremena pored svih drugih svakodnevnih aktivnosti. Blago mi ne smije biti gladno – veli Milena Sovilj Plećaš.

Najmlađa kći Nikolina (Foto: Jelena Mirić)

Ove godine na izbor ju je prijavila sestra koja živi u Australiji.

- U početku sam negodovala, da ne kažem da sam bila na rubu nervnog sloma kada sam čula, ali sam na kraju ipak pristala. Bilo je to zaista vredno i bogato iskustvo. Upoznala sam nove ljude iz različitih županija i gardova, stekla neke nove perspektive tuđih sudbina. Možda mi je od svega najdraže što sam taj dan bila sa svojim curama, koje su ponosno, zajedno sa mnom bile obučene u narodnu nošnju i bile mi podrška u čitavom procesu pripreme štanda – kaže Milena i dodaje da je neizmerno zahvalna Srpskom kulturnom društvu Prosvjeta, njegovom pododboru Udbina i ženama iz Gračaca na pomoći oko ručnih vezova i dozvole korištenja narodnih nošnji.

Bez adekvatnog asfalta, vode, blizine trgovine, vrtića, škole, bolnice i ugostiteljskih objekata u okruženju, najfascinantnije je što Milena i dalje pronalazi mehanizme da svoje dane ispuni vedrinom.

- Sve se stigne kad se hoće. To nije fraza, nego zaista tako mislim. Mi smo sredina koja nema previše mogućnosti, od svega smo udaljeni i većinom zapostavljeni. Do Gračaca nam treba 16 kilometara po najboljim vremenskim uvjetima. Ne daj Bože bolnice, ali to nije razlog da ne ispunim dane i onim aktivnostima meni za dušu. Nekad je to disko, nekad koncert, ponekad odem na kavu sa prijateljicama i kumom, svuda po malo – veli ona.

Uostalom, kaže, i cure su joj dobre. Slušaju je, pomažu i dobro uče.

- Zbog toga nemam razloga da budem demotivisana. Uostalom, volim selo, a ćerkama često kažem: "To što učite, sebi pravite bolju budućnost. A lopata i sijeno vas uvijek čekaju ako nećete učiti." Kada bi današnja mladež samo jedan dan išla za mnom i promatrala moje svakodnevne obaveze, vjerujem da bi se umorila gledajući – dodaje Milena.

Na rastanku je pitamo što bi zatražila da se kojim slučajem domogne čarobnog štapića.

- Vodu i asfalt, šta će mi više – odgovara skromno kroz šalu.

- Nekada nismo ni sami svesni svojih mogućnosti i granica, dokle god nas, što bi se reklo, muka ne natera – zaključuje ona.

Da Milena ima "zlatne ruke", kako bi rekli naši stari, ne svedoče samo veliki OPG i domaća štrudla, već i liker od drenjina koji je, ako svratite u Plećaše, neizostavna radnja.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.