Godinu nakon Rijeke i kao prvi grad van Evropske unije, Novi Sad će uz rumunski Temišvar i jedan grčki grad koji će biti proglašen u novembru nositi titulu Evropske prestonice kulture. Na prvi pogled logična odluka, posebno ako se uzmu u obzir sličnosti sa Rijekom. A na drugi? Otišli smo u Novi Sad da se uverimo u opravdanost dobijanja titule osvojene u utrci sa Herceg Novim. I Rijeka i Novi Sad za tu su titulu putem različitih kanala, od onih državnih do nižih nivoa, namenili oko 30 miliona evra. Novosadski programski koncept sastoji se iz četiri oblasti pod zajedničkim nazivom ‘Za nove mostove’.
- Novi Sad je jedini EPK koji je na kraju 20. veka bio bez ijednog mosta (srušeni su u NATO bombardovanju 1999., op.a.). Kad se priča o burnoj novosadskoj istoriji, dovoljno je reći da je u dunavskom toku to najmanji grad sa najvećim brojem mostova, njih ukupno jedanaest: osam ispod i tri iznad reke. Novosađani su pozdravili poruku o novim mostovima. Želja nam je bila da među nazive postojećih mostova, npr. Duga, Varadinski most i Most slobode, utkamo i dva nova: onaj koji se upravo gradi da se nazove Most nade, a drugome da sami građani daju ime - govori Nemanja Milenković, direktor Fondacije Novi Sad 2021 koja je osnovana za ovu priliku, a korene vuče iz EGZIT fondacije čiji je takođe predsednik.
Slično kao i Rijeka, i Novi Sad se u programskom konceptu poziva na industrijsku baštinu i njenu revitalizaciju. Konkretno, reč je o revitalizaciji tzv. Kineske četvrti, nekadašnjem prostoru fabrike ‘Petar Drapšin’ koji već godinama popunjavaju zanatlije svih fela, a poslednjih desetak poprima i obrise kulturnog centra pošto se tamo, pod nazivom Fabrika, uselio deo koncertnog prostora novosadskog Studentskog kulturnog centra.
- Taj prostor je centralni kad pričamo o EPK-u, a ideja je da se pretvori u kreativni distrikt - kaže nam Dalibor Rožić iz gradskog Odbora za kulturu.
Kineska četvrt je dobrim delom bila predviđena za rušenje, odnosno rekonstrukciju, no kako nam objašnjava Zoran Pantelić ispred Inicijative nezavisne kulture Novog Sada, upravo su predstavnici nezavisne kulturne scene zaslužni za stopiranje te ideje, iako će prenamenu prostora teško moći u potpunosti zaustaviti.
- Od 2000. se kroz talas kulturnih industrija i novih modela industrijalizacije menadžmenta u kulturi postavljaju neki drugi sadržaji i pojavljuju se novi protagonisti koji polako istiskuju zanatlije - kaže Pantelić i dodaje da se to dešava jer su upravitelji prostora – Grad, odnosno JP Poslovni prostor – kroz promenu sadržaja počeli da menjaju i cenu zakupa, što je udžbenički model džentrifikacije.
Taj model traje i dalje, pa je revitalizacija industrijskog nasleđa jedan od nosećih programa predloženih Evropskoj komisiji u sklopu kandidature za EPK, za što su dobivene najbolje ocene, tumači Rožić, dok Pantelić kaže da je problem šta ljudi koji godinama koriste taj prostor o tome nisu ništa pitani.
- Prvo je zamišljen jedan scenario za ovaj prostor, no ta ideja je zaustavljena nakon reakcije Društva arhitekata Novog Sada. Nakon toga je napravljen potpuno drugi plan, ali šta mu je osnovna ideja? Da li se on radi za potrebe ljudi koji koriste taj prostor ili za potrebe onih sa fantazijom o jednom novom poligonu kreativnog polisa, kako vole da kažu? I ko je ta supstanca koja kreira polis koji žele da stvore? Sada je urbanističkim planom napravljen kompromis u kom će deo industrijske arhitekture ostati u prostoru Kineske četvrti, a delu je dozvoljena promena. Nemamo pravu definiciju u kom će se smeru to odvijati - ističe Pantelić.
Ovo je ipak neka vrsta pobede predstavnika nezavisne kulturne scene, ne samo zato jer je osujećen prvobitni plan nego i zato jer su nametnuli dijalog gradskim vlastima. Kao najbolji primer sprovođenja participativne kulture Rožić navodi da je gradska uprava osnovala Forum za kulturu, koji služi za komunikaciju između Grada i svih aktera u oblasti kulture. Forum je raspravljao i o Kineskoj četvrti, a do svega je došlo uz dosta napora. Rožić kaže da su jedan od problema i kriterijumi za dodelu poreskih sredstava, jer postoje brojni nedostaci i propusti.
Pričati o Novom Sadu a ne osvrnuti se na to koliko je EGZIT uticao na dobivanje titule EPK-a ne bi imalo smisla. Milenković objašnjava da se ti resursi računaju, ali da se ipak traži šta to novo grad može da ponudi.
- Novi Sad do 2004. nije imao ni turističku organizaciju, a ta svest da jedan gradić može da postane atraktivna destinacija je nešto šta je EGZIT u 17 godina uspeo da izgradi - kaže.
Ipak, predstavnicima nezavisne scene je upitno to šta je on i predsednik Fondacije Novi Sad 2021 i Upravnog odbora EGZIT-a.
- U formalnom smislu EGZIT pripada nezavisnoj sceni jer je samoorganizovan. Međutim, utemeljen je kroz mejnstrim donacije, a zahvaljujući gradskom ukazu postao je događajem od prvorazrednog značaja pa ima posebne finansijske linije u budžetu grada. Stoga ga ne možemo više smatrati identičnim ostalima u nezavisnom projektnom radu umetničke proizvodnje. Takođe, EGZIT već 16 godina ne prikazuje finansijski izveštaj Gradu i u tom smislu zainteresovana javnost nema pravi uvid u to kako se distribuira i vraća novac koji mu je dodeljen. Sa druge strane mali umetnički ateljei, udruženja i pojedinci su po slovu zakona dužni da pišu izveštaje i da ih uredno predaju gradskoj Upravi za kulturu. Postoji čitav splet neravnopravnih pozicija između Inicijative nezavisne kulture i Fondacije - obrazlaže Pantelić.
Svi naši sagovornici ipak polažu nade da će titula EPK-a uticati na promene u Novom Sadu. Problem je samo u različitom shvatanju. Dok jedni žele da se grad dodatno pozicionira na turističkoj mapi pa pričaju o tome koliko se novca može vratiti na uloženo, drugi gledaju kako da promene situaciju na kulturnoj sceni.
- Sama činjenica da neko želi da ponese naslov EPK-a bila je krajnje indikativna i zanimljiva za protagoniste nezavisne scene, a kad je i gradska uprava to imenovala kao prioritetno razvojno pitanje, to smo prepoznali kao priliku da se otvore neka pitanja: da vidimo šta se dešava sa radnim i izlagačkim prostorima, sa pozicijom i uslovima rada, sa distribucijom javnog novca i izveštajima o poziciji samostalnih umetnika, sa njihovim doprinosima i penzionim osiguranjem… Pričamo o čitavom spletu stvari koje su u sektoru kulture mnogo ozbiljnije i koje nisu imenovane kad se priča o manifestacionom delu EPK-a: da li će da bude vatrometa i dovoljno pića na glavnom trgu - govori Zoran Pantelić.
