Postoji fotografija na kojoj italijanska premijerka Giorgia Meloni u restoranu jede karbonaru. Oko nje, za istim stolom, nekolicina muškaraca koji u svojim tanjirima uglavnom imaju serviranu karbonaru ili neko slično tradicionalno italijansko jelo. Fotografija beleži njihove osmehe i vidno zadovoljstvo, verovatno prouzrokovano izobiljem hrane na stolu. Snimio ju je anonimni fotograf u restoranu "Kod Oscara" u Milanu.
Na prvi pogled bi se reklo da je u pitanju sasvim obična fotografija nastala u vreme kada je tada samo predsednica političke partije Fratelli d'Italia (Braćo Italije) okupila svoje najbliže saradnike i članove stranke u jednom restoranu u centru Milana. Međutim, ako se posmatrač malo bolje zagleda, primetiće da na zidu naspram kojeg sedi poznati italijanski preduzetnik i predstavnik stranke Braćo Italije u Napulju, Alfonso Gifuni, visi slika Benita Mussolinija, a pored nje uokviren jedan od propagandnih manifesta iz doba fašističkog režima, na kojem piše "l'Italia agli Italiani" (Italija Italijanima).
Verovatno fotografija ne bi dospela u žižu javnosti da se Gifuni po povratku u Napulj nije njome pohvalio na društvenim mrežama. Ništa tu ne bilo sporno da je u pitanju bila neka sasvim obična večera sa prijateljima u nekom običnom restoranu. Međutim, fotografija koja je stvorila nelagodu Giorgiji Meloni i njenim saradnicima nastala je neposredno pred parlamentarne izbore prošle godine, kada je ona izabrana za prvu ženu na premijerskoj funkciji u Italiji. Na mnogobrojne kritike medija i novinara zbog večere u restoranu "Kod Oscara", koji već 40 godina postoji u centru Milana, Meloni je uporno odgovarala da je to gde i sa kim jede njena privatna i lična stvar.
Doduše, tačno je da nije reč o njenim najbližim saradnicima koji su zajedno sa njom jeli u poznatom milanskom restoranu koji veliča kult Mussolinija. Iako se zna da Meloni predvodi stranku ukorenjenu u posleratnom pokretu koji je izrastao iz Mussolinijeve stranke, ona je u svojoj predizbornoj kampanji uporno negirala svako povezivanje sa fašističkim idejama i prošlošću. Ipak, dok su opozicione stranke verovale da će je skupo koštati taj njen propust što se sticajem okolnosti našla u dotičnom restoranu, i to u vreme trajanja izborne kampanje, to se ipak nije dogodilo.
Kada sam prvi i jedini put otišla "Kod Oscara", naručila sam karbonaru. Restoran je mali, vrlo intiman, tek nekoliko stolova, enterijer se čini star toliko godina koliko ima i lokal. Na zidu iza sebe uočavam fotografiju neke bebe sa crnom kapom. Shvatam da je u pitanju fez, kapa koju su nosili omladinci fašističke partije, takozvani Balilla. Ne znam ko je beba na fotografiji. Na zidu ispred mnogobrojni natpisi, simboli i ordenje.
Dok čitam citat nemačkog feldmaršala Erwina Rommela, koji kaže kako je nemački vojnik zadivio svet, dok je italijanski vojnik zadivio onog nemačkog, iz kuhinje izlazi mali, tamnoputi sredovečni čovek. Na sebi ima crnu majicu sa nekim grbom. Prisutni gosti, nema ih mnogo, pozdravljaju ga i shvatam da je u pitanju gazda Oscar.
Nasmejan i veseo tip, ćelave glave, prilazi i pita odakle sam. Kada je saznao moje poreklo, kaže da su naša dva naroda oduvek bila prijateljska i da tu nema nikakve diskusije. Skrećem pogled i čitam manifest na kojem piše "Hvala Bogu što smo Italijani". Za stolom pored mojeg uočavam flašu vina sa etiketom lika Mussolinija. Pogled mi i dalje luta i vidim isti onaj grb sa gazda Oscarove majice, preslikan i uokviren na zidu, ispod kojeg piše "Folgore". Kasnije saznajem da je reč o diviziji padobranaca iz Monce, za koju se zna da je tokom Drugog svetskog rata bila veoma naklonjena fašističkom režimu.
Iako to nije neobično u Milanu, Oscar se čudi što ručam sama, nudi mi čašu vina iz kolekcije domaćih proizvođača iz mesta Predappio, gde je rođen i sahranjen Benito Mussolini. Pokazuje mi izbor vina na raspolaganju i boce etiketirane Mussolinijevim likom, uglavnom je u uniformi – od vojnika do vrhovnog vođe. Odbijam i kažem da žurim, itekako hvalim karbonaru, koja je možda i najbolja koju sam do sada pojela u Italiji, te razmišljam da možda kojim slučajem karbonara nije razlog one večere sadašnje premijerke Meloni i njenih partijskih saradnika.
Na izlazu, dok plaćam za kasom, gazda ovog neobičnog mesta me upoznaje sa svojom ženom koja je kao mlada došla iz Etiopije i udala se za njega. Pokazuju mi i sliku svog sina kada je bio mali, ona beba sa fašističkom kapom što visi na zidu. Ne kažem ništa, već razmišljam da li je u pitanju licemerje ili zaista ubeđenje u zasluženo nasleđe italijanskog kolonijalizma.
Svakako, ova priča možda i ne bi bila tako teška da se restoran "Kod Oscara" ne nalazi nadomak milanskog Trga Loreto, na kojem je danima bilo izloženo mrtvo telo Mussolinija, kao dokaz narodu pobede nad fašizmom. Iako u Italiji postoji zakon o zabrani isticanja fašističkih simbola i veličanja kulta ducea, čini se kao da on ne važi za Oscara i njegov restoran u kojem se zaista jede dobra karbonara.
