Nakon dužeg vremena ponovno svjedočimo uspostavi službenih odnosa između Hrvatske i Srbije. Međutim, Vučića su u Zagrebu dočekali protesti veterana, ali i negodovanje Plenkovića. Kako su vama izgledala ta dešavanja?
Pomalo očekivano. Zamislite da je to izostalo. Pomislili bismo da je loše stanje u političkom dijalogu Beograda i Zagreba bio samo loš san, ali, nažalost, nije. Političke elite na obe strane još uvek ne mogu da odole izazovu sticanja političkih poena i poboljšanja rejtinga na račun suseda ili na percepciji bliske prošlosti. Nije to specijalnost samo u Srbiji i Hrvatskoj, ima toga i u drugim državama u regionu, ali se u našem slučaju prednjači. Sa druge strane, onaj deo odnosa dve države koji se manje vidi – ekonomska, kulturna, naučna, pa i sportska saradnja, a ponajviše svakodnevni kontakti ‘običnih’ ljudi – funkcioniše normalno, bez tenzija i napetosti. Reklo bi se da su odnosi na dva koloseka: državnom, koji je tapkao u mestu ili čak nazadovao, i nedržavnom, koji je normalan i ohrabrujući.
Nastojanja Hrvatske da bilateralne probleme pokuša da reši u procesu pridruživanja i pregovora Srbije sa eu-om na kraju se neće dobro završiti po samu Hrvatsku
Da li je realno očekivati nastavak priče o ratnoj odšteti koju je potencirao hrvatski premijer?
To je veoma teško proceniti, a pitanje čitanja i razumevanja Sporazuma o normalizaciji iz 1996. godine nije prosto biranje teme koja jednoj strani više odgovara. Zapažene su izjave predsednice Grabar-Kitarović i bivšeg predsednika Mesića o tome da pokretanje tog pitanja nije dobar potez vrha hrvatske vlade. Pitanje je kakav je sada manevarski prostor hrvatskog predsednika vlade. Ukoliko nastavi sa temom, može da vrati odnose u prošlost, u sporove i polemike, a ukoliko je potisne u stranu, može da dođe pod udar ekstremne desnice, pa čak i dela svoje stranke, sa čime se, inače, neodlučno suočava. Može da se postavi i sledeće pitanje: da li će se zahtev za ratnu štetu odnositi na obe članice SRJ, Srbiju i Crnu Goru, kao ravnopravne sukcesore državne zajednice? Bio bi to više nego intrigantan spor oko ratne štete dve države članice NATO-a, nezabeležen u istoriji alijanse.
Smatrate li da su opravdani zahtjevi da se i Vučić, nakon što je to već uradio bivši predsjednik Boris Tadić, izvini za zločine? S obzirom na ono što je govorio 1990-ih, treba li da to uradi u svoje ime?
Mislim da je, u suštini, insistiranje na ‘isprici’ taktički potez radi očuvanja ofanzivne pozicije u dijalogu sa političkim vrhom u Beogradu. U tom smislu, takav pristup je kontraproduktivan. Bitan je odnos prema prošlosti, prema zločinima, nestalima i ukupno tranzicionoj pravdi. O tome se suštinski radi dve decenije nakon prestanka sukoba i međusobnog priznanja. Inače, na pitanje o tome ko je i šta govorio tokom ratnih godina mogu isključivo da odgovore sami protagonisti.
Što stoji iza same posjete? Istinska želja da se konačno krene u dijalog o problemima ili možda pritisak iz Brisela?
Odgovor je negde u sredini, odnosno radi se o spletu okolnosti, uticaja, interesa i potreba. Nerealno je misliti da Brisel može primorati Beograd i Zagreb na dijalog i susrete. Pa Hrvatska je sada članica EU-a i kao takva učestvuje u formiranju politike prema našem regionu. Druga stvar je šta se od Zagreba očekuje da aktivno podržava region u procesu evropskih integracija, uključujući i Srbiju. Nije Hrvatska postala članica Unije da bi bila neko imaginarno predziđe hrišćanstva koje će braniti Evropu od varvara sa Istoka. Beogradu su poznata očekivanja i zalaganja Brisela da se u regionu razvijaju dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja. Ali Srbija ima i sopstvene interese da razvija odnose sa Hrvatskom, od političkih, preko bezbednosnih do ekonomskih. Ne manje važno i zbog Srba u Hrvatskoj, koji su najveća autohtona srpska zajednica na prostoru EU-a.
Vjerujete li da će Hrvatska biti konstruktivan partner Srbiji prilikom procesa pridruživanja Uniji?
Želim da verujem. Prva iskustva, stavimo li retoričku podršku na stranu, nisu ohrabrujuća. Nastojanja Hrvatske da bilateralne probleme pokuša da reši u procesu pridruživanja i pregovora Srbije sa EU-om na kraju se neće dobro završiti po samu Hrvatsku. Nekih intervencija sa strane je već bilo u tom pravcu. Srbija ima pregovarački okvir, poglavlja se otvaraju, veoma su zahtevna. Neka su bez presedana u istoriji proširenja Unije. Bez poređenja, ali kao podsećanje: pristupni ugovor Unije sa Hrvatskom ima aneks koji sadrži brižno odabrane formulacije o pravu manjina i ljudskim pravima uopšte. To je sada deo evropskog akija i stalna obaveza Zagreba. Hrvatska će biti u prilici da na delu pokaže svoj stav prema članstvu Srbije u dva momenta. Prvi je predsedavanje Hrvatske EU-om 2020. godine, bez obzira na to što je ta uloga prilično izgubila na značaju u procesu pregovora. Drugi je priželjkivana priprema pristupnog ugovora i glasanje o toj temi u Saboru. Ovo drugo će biti prelomni momenat i najvažniji test u odnosima Srbije i Hrvatske.
Brojni su neriješeni problemi. Koje od njih je moguće riješiti bilateralno, a koji će zahtijevati međunarodnu ‘pomoć’?
Sve zavisi od političke volje na obe strane. Pitanja, poput granice, koja imaju međunarodne reperkusije najbolje je poslati na međunarodnu arbitražu ili sud. Jer očigledno je da će, pogotovo nakon neizvesnog raspleta graničnog pitanja sa Slovenijom, Hrvatska biti veoma oprezna sa bilateralnim pregovorima. Uostalom, i Srbija i Hrvatska imaju niz otvorenih graničnih pitanja sa susedima, predstoje zahtevni pregovori na više strana i pitanje je da li će biti pažnje, vremena i resursa da se dve strane adekvatno posvete temi granice na Dunavu. Ostala otvorena pitanja bi se mogla jednostavnije rešavati. Dinamika sastanaka radnih grupa nakon zvanične posete predsednika Srbije Hrvatskoj je povećana. Vreme će pokazati da li je to rezultat spremnosti da se približe stavovi i pronađu rešenja ili se radi o sastanku komisija kao metodi za kupovinu vremena i odlaganje rešenja.
Posjeta je bila popraćena i komentarima pojedinih ministara u srpskoj vladi. Na kraju je proglašen moratorijum od sto dana na vrijeđanje. Smatrate li da to ima smisla?
Kako god to zvali, bitno je da se odgovorni politički lideri i političari na obe strane uzdržavaju od zapaljivih izjava ili makar da ton i sadržaj primere značaju odnosa za obe države. Lako je dati izjavu i privući pažnju sopstvene javnosti. Međutim, na drugoj strani se to odmah registruje, stiže reakcija i šta onda? Oni koji od toga najviše strepe su Srbi u Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji, jer oni žive sa većinskim narodom. U bilateralnim odnosima koji su bremeniti problemima poput naših reč ‘atmosfera’ u odnosima nije forma već suštinski element.
