S plodnim slovenskim pjesnikom, prevodiocem i teoretičarom Miklavžom Komeljom razgovarali smo nakon ljubljanskog hepeninga "Razgovor sa Lenjinom" kojim je obilježena stogodišnjica smrti Vladimira Iljiča Lenjina.

Što vas je motiviralo da napravite taj hepening?

Stogodišnjica Lenjinove smrti ipak je veliki jubilej. Za komuniste je 21. januar bio jedan od simbolički najvažnijih dana u celoj godini. Postoji divno svedočenje slovenačkog španskog borca Jože Vergana "Od Marezig do Madrida" o tome kako su zatvorenici u rimskom zatvoru Regina Coeli 1930. obeležili 21. januar. U pet ujutro intonirali su "Bandieru rossu" i divlje tukli po zidovima, tako da se tresla cela zgrada pa su čuvari zatvora bili potpuno šokirani jer nisu znali šta se dešava. Taj detalj iz Verganove knjige bio mi je podsticaj za deo jedne pesme koju sam napisao 2004. u povodu 80. godišnjice Lenjinove smrti, iako ga u pesmi ne pominjem direktno, a stavio sam ga kao moto jedne nove kratke pesme u kojoj pominjem Lenjina.

Obe pesme sam pročitao na hepeningu koji sam organizirao jer sam se bojao da će stogodišnjica proći nezapamćeno, a to nisam hteo. Ipak se pokazalo da moj strah nije bio sasvim opravdan, Rastko Močnik i Marko Kržan pripremili su jednu emisiju na radiju, a grupa mladih marksista iz ljubljanske autonomne zone Plac takođe je održala jedan događaj. No ja sam kao pesnik želeo sasvim lično da izrazim zahvalnost Lenjinu kao učitelju toga kako se reči mogu pretvoriti u delovanje i kako reči same mogu biti delovanje. To je za mene bio i poetski čin. Zato sam događaj nazvao "Razgovor sa Lenjinom". Kada je izašla najava hepeninga, neki su razumeli da pripremam nekakvu spiritističku seansu, ali naslov je, naravno, referenca na pesmu Majakovskog.

Izabrao sam dosta nekonvencionalan i za mene izuzetno inspirativan prostor, studio Pekinpah, koji mi je naročito drag zbog genijalne koreografkinje i plesačice Leje Jurišić sa kojom sam već imao odlične saradnje i koja je s oduševljenjem prihvatila moju ideju. Kada smo se dogovarali za taj događaj, otkrili smo čak da je ona Verganova rođakinja. Događaj sam prvo zamislio veoma intimno, kao neki svoj "ritualni" gest poklona, a onda su se s radošću pridružili gosti koje sam pozvao. Moram se naročito zahvaliti direktoru Društva Pekinpah Žigi Predanu, koji nam je otvorio vrata, i Petri Veber, koja je napravila scenografiju i osigurala čak dva klavira.

 

Ustanak kao umetnost

Uz recitiranje poezije hepening je uključivao i instalaciju koju ste napravili stavivši Lenjinove brošure na klavir. Je li u osnovi asocijacija na Lenjinov stav o muzici kojoj se ne može prepustiti, odnosno dijalektički obrat tog stava?

Nakon što sam postavio instalaciju i pročitao početak poeme "Vladimir Iljič Lenjin" Vladimira Majakovskog, nadovezao sam se poznatom anegdotom o Lenjinu i Beethovenovoj "Appassionati", koju je u svojim uspomenama na Lenjina ispričao Maksim Gorki. Ne bih rekao da sam Lenjinov iskaz baš obrnuo, jer je on sam govorio o protivrečju koje sam instalacijom samo podcrtao kao unutrašnju napetost koja je inherentna revolucionarnom gestu i koja je inherentna revolucionarnoj umetnosti. To je nešto što se nadovezuje i na jednu od teza iz moje knjige "Kako misliti partizansku umetnost?". Tamo sam pokušao pokazati da najintenzivniji odnos poezije i revolucije nije realizirala ona poezija koja se naprosto prilagodila revolucionarnoj situaciji kao propaganda, već ona koja je u odnosu prema situaciji artikulirala najveću unutrašnju napetost.

Na primer, Karel Destovnik-Kajuh u jednoj od svojih najlepših ljubavnih pesama, napisanih za vreme okupacije i revolucije, piše kako nije vreme za nežne pesme, kako bi on morao samo da riče kao životinja. A onda dodaje: "Pa ipak nisam mogao da u svom srcu / satrem ovu pesmu." Dakle, ista napetost kao kod Lenjinovog iskaza o muzici. Ali upravo je ta napetost revolucionarna snaga. Zato sam u tekstu koji sam pročitao na hepeningu kazao: "Neka simbolična gesta stavljanja Lenjinovih knjiga na klavir u tišini približi Lenjina i muziku u onoj strasti koja iz čistog protivrečja stvara najmoćnije oružje."

U poeziji me najviše zanima ona direktna snaga zbog koje Majakovski u "Razgovoru sa fininspektorom o poeziji" piše da prave reči pokreću milione srca tisuće godina

Koje ste pjesme izabrali za ovaj događaj?

Taj je izbor veoma vezan uz moj rad. Nije to bila neka antologija, nego moji susreti sa Lenjinom kroz poeziju. Početak poeme Majakovskog o Lenjinu, kojim sam otvorio hepening, pročitao sam u svom prevodu. Bavim se mišlju da je prevedem u celosti jer sam zasad preveo samo odlomak, koji je nedavno štampan u knjizi "O tome", prvi put na slovenačkom, sa kraćim izborom pesama. Onda sam pročitao dva manje poznata soneta koja je povodom Lenjinove smrti napisao Srečko Kosovel, u mojoj novoj transkripciji, jer sam se mnogo bavio njegovim neobjavljenim rukopisima i pokušao sam ispraviti mnoge greške u već objavljenim tekstovima. Ta dva soneta veoma su neobična.

Prvi počinje sa poklonom mrtvom Lenjinu i sa slikom njegovog mrtvog tela i gomile koja hodočasti da se oprosti od njega. To je Kosovel tako živo napisao kao da je tamo lično bio. A onda piše šokantno: "Neko te ne oseća više. / Da. U mene je dahnula smrt." I u drugom sonetu pojavljuje se identifikacija sa mrtvim Lenjinom kao ulazak u smrt. Zapravo je to sonet o samoubistvu, što ne zvuči baš lenjinistički, ali se, kao što je to objasnio drug Ravel Kodrič, nadovezuje na specifičnu povijesnu situaciju – na dan Lenjinove sahrane, 27. januara 1924., potpisan je ugovor između Kraljevine SHS i fašističke Italije, što je na Kosovela delovalo veoma deprimantno. Onda sam pročitao još dve svoje pomenute pesme. Na početku sam želeo uključiti i jedan pomalo bizaran odlomak o jednom snu o mladom Lenjinu iz još neobjavljenog romana Jure Detela "Naplata za moje stoljeće", koji sam rekonstruirao iz fragmenata, ali bilo bi predugo.

Tko su vam bili gosti? Neki su recitirali svoju poeziju, a Rastko Močnik donio je teorijski diskurs.

Uz Močnika, iz Italije nam se javio teoretičar Darko Suvin, živa legenda, koji je nastupio sa prilogom o "Dekretu o miru". Svoju poeziju je čitao pesnik Boris A. Novak, koji je u svom epu "Vrata nepovrata" predočio povijest dvadesetog veka kroz potresno iskustvo svoje porodice, u kojoj je bilo nekoliko bezuvetnih revolucionara lenjinista. Mnogo mi znači što je naš događaj za njega očito bio podsticaj s obzirom na to da je 21. januara napisao pesmu o Lenjinu koju je pročitao pre odlomaka iz svog epa. A Dejan Koban, veoma važna ličnost slovenačke poetske scene, spiritus agens mnogih događaja u Ljubljani, osnivač čuvenog Ignora, čitao je Nerudinu pesmu o Machu Picchuu. Na kraju nam se javio Miha Zadnikar sa izlaganjem o socijalističkim spomenicima u Berlinu. Bilo je dakle veoma heterogeno i uz nešto improvizacije, ali je to dalo poseban čar. Bio je to veoma neformalan, iskren događaj. Kao neki događaj partizanske kulture.

Snimka performansa "Razgovor sa Lenjinom" (Foto: Privatna arhiva)

 

Liberalizam i levica

Kako čitati Lenjinove tekstove danas? Što je isto, a što se promijenilo u kontekstu, s obzirom na to da je on uvijek bio okrenut praksi?

Moram priznati da nisam stručnjak za Lenjina, iako sam ga u nekom periodu izuzetno mnogo čitao i još ću ga intenzivno čitati, za što mi je ovaj događaj dao novi impuls u tom pravcu. Ja mislim da čitanje Lenjina može biti veoma inspirativno, čak i ako se bavimo nekim drugim konkretnim problemima, upravo zbog bliskosti njegove misli i konkretne prakse, jer je to ono što manjka u velikom delu današnjeg teorijskog diskursa: snaga sa kojom se reči pretvore u "reči na delu", da upotrebim sintagmu iz naslova jedne zbirke poezije Oskara Daviča koja ne govori o Lenjinu nego o Titu. Izuzetno je inspirativan način na koji Lenjin zbog prakse koristi filozofiju bez ikakve fetišizacije – divno je o tome pisao Althusser u tekstu "Lenjin i filozofija". Sasvim lično mogu da kažem da mi je Lenjin bio najviše podsticajan za poetsku praksu. Neke moje pesme, iako ne govore o Lenjinu, podstaknute su njegovom metodom mišljenja.

U poeziji me najviše zanima ona direktna snaga zbog koje Majakovski u "Razgovoru sa fininspektorom o poeziji" piše da prave reči pokreću milione srca tisuće godina. Sasvim je logično da je Lenjin u tom smislu bio njegova inspiracija. Veoma je zanimljivo i ono što su o snazi Lenjinovog jezika pisali ruski formalisti, Šklovski i drugi, Sezgin Boynik nedavno je izdao engleski prevod tih tekstova. Ja mislim da je u odnosu prema rečima i prema realnosti Lenjin mogao biti inspirativan za mnoge pesnike i pesnikinje. Sećam se engleske pesnikinje Carol Rumens, koja je u doba kada se o Lenjinu zaista nije govorilo jedan svoj intervju naslovila njegovim rečima: "Treba biti tako radikalan kao što je radikalna realnost". Jedna od Lenjinovih misli koja mi je uvek iznova inspirativna jeste da ustanak treba shvatati kao umetnost. Naravno, ruska reč искусство ne znači potpuno isto što i naša reč umetnost, ali u svakom slučaju nas Lenjinova formulacija podstiče ne samo na to da ponovno razmislimo šta je zapravo ustanak, nego i da ponovno razmislimo šta je zapravo umetnost dostojna tog imena.

Lenjin uopće nije fetišizirao pojam levice, levičarstvo je za njega dečja bolest komunizma. Kod današnje globalističko-liberalne "levice" ponekad se čini da je deklarativno "levičarstvo" staračka bolest kapitalizma

Po čemu je Lenjin i danas aktualan? Što on može reći suvremenoj ljevici?

Dozvolite da citiram deo teksta koji sam pročitao uz svoj hepening: "Često se čini da se današnjoj levici događa ono što Lenjin kritikuje u članku 'O parolama' iz godine 1917. – da se ljudi ne znaju suočiti sa novom situacijom i ponavljaju neke parole, ali one, naglašava Lenjin, u prevratničkim društvenim situacijama brzo menjaju značenja, što je jučer bilo revolucionarno, danas može biti reakcionarno – i obratno. Lenjin nas pak uči da se moramo odvažiti misliti transverzalno, učiti i od svojih suparnika, a ne se ukalupiti." Mislim da je danas u Lenjinovom opusu još aktuelnija njegova teorija imperijalizma. U tome je on naš apsolutni savremenik. Zbog toga sam instalaciju na klaviru sastavio od prvog svetskog izdanja njegove brošure "O imperijalizmu" (1917.), prvog jugoslovenskog (1920.) i prvog slovenačkog izdanja te brošure (1936.) i još jedne partizanske brošure "Lenjin i žensko pitanje". Smatram da je Lenjinov izazov današnjoj levici da se ugleda na njega i poduhvati ozbiljne samokritike, da možda čak iznova definira šta je levica. Međutim, kao što znate, Lenjin uopće nije fetišizirao taj pojam, levičarstvo je za njega dečja bolest komunizma. Kod današnje globalističko-liberalne "levice" ponekad se čini da je deklarativno "levičarstvo" staračka bolest kapitalizma.

Kako onda vidite današnji položaj organizirane ljevice u Sloveniji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije?

Moram da priznam da, nažalost, nisam dovoljno pratio situaciju na širem prostoru Jugoslavije poslednjih nekoliko godina, tako da se ne usuđujem komentirati. Jedina stranka u Sloveniji koja se barem delimično može nazivati levom jeste Levica, a i ona je nešto između liberalizma i manje-više iskrenih pokušaja da se izbavi od njega. Moj stav o svemu tome je pomalo ambivalentan. Općenito mislim da je glavni problem današnje levice u tome što je globalni liberalizam pokušava iznutra okupirati, a taj se liberalizam danas često služi levičarskom retorikom. To je isti problem koji je na zapadu već bio uočio Pier Paolo Pasolini sedamdesetih godina, kada je kritikovao mlade levičare koji, u veri da se bore protiv kapitalizma i tradicionalnih oblika života, pomažu kapitalizmu da se regeneriše jer je kapitalizmu za njegovu ekspanziju potrebno uništenje tih oblika.

Pasolini je za mene velika inspiracija, a on kaže da moramo provocirati, pa i ja sebi ponekad dozvolim poneku provokaciju, koja na levici nije uvek dobro shvaćena. Kao što kaže Ceca: "Ja kad volim, onda i preterujem." "Razgovor sa Lenjinom" bio je za mene i samokritika, ali to sad nije bitno. Mislim da levica danas ima veliku šansu da se iznova definira s obzirom na to da su geopolitički sukobi postali tako nemilosrdni da levica više ne može živeti u globalističkim liberalnim iluzijama. Kao što je Močnik veoma precizno istakao na našem skupu: sve ovo što se danas događa u svetu je katastrofa, ali za razliku od Prvog ili Drugog svetskog rata današnji se sukobi mnogo više odvijaju na liniji realnog protivrečja imperijalističkog kapitalizma između centra i periferije. Svest o tome, naravno, ne umanjuje užas svega što se dešava.

 

Poezija kao čisto delovanje

Neumorno objavljujete teorijske radove i poeziju, ali jednako tako uređujete i prevodite druge pjesnike. Što ste u novije vrijeme sve objavili?

U periodu od 2020. do danas objavio sam četiri knjige poezije pod naslovima "Goruća knjiga", "Pred nevidljivim", "med" i "Da i Ne", pa dramsku poemu "Nije moguće uzalud čekati" koja je nastala u okviru veoma interesantnog projekta sa Lejom Jurišić. Godine 2021. objavio sam i roman koji će pod naslovom "Sakrij me, sniježe" uskoro izaći i u odličnom hrvatskom prevodu Božidara Brezinščaka Bagole. Naročito mi mnogo znači što Dragan Živadinov priprema predstavu na osnovu tog romana. Objavio sam i knjigu kratkih priča "Prva kresnica" i uredio sabranu korespondenciju Karla Destovnika-Kajuha, kao i knjigu svojih eseja pomalo provokativnog naslova "Hijerarhija". Tom sam knjigom želeo nekako uzdrmati petrificirane načine mišljenja koji se baziraju na identifikacijama sa "parolama", kao što bi rekao Lenjin. To je na neki način veoma pasolinijevska knjiga, a na njega se fokusira i jedan od eseja. Sa Irenom Mislej sam napravio monografiju slikara Vene Pilona. Objavio sam i prevod knjige "Zaruke" Fernanda Pessoe, jednog od mojih najomiljenijih pesnika, i prevod Njegoševog "Gorskog vijenca", kao i već pomenuti izbor iz Majakovskog, na osnovi kojeg smo sa muzičarem i vizuelnim umetnikom Ladom Jakšom osmislili performans koji još izvodimo po Sloveniji.

Uskoro će izaći i moj prevod drame "Antifona" Djune Barnes. Preveo sam i "Pevanja Ezre Pounda", kojima sam dodao obimnu studiju u kojoj sam pokušao da se na nov način konfrontiram sa svime što je kod Pounda najviše fascinantno, pa i sa svime što je kod njega najviše traumatično. Imate taj njegov odnos sa fašizmom koji je veoma paradoksalan jer se Pound približio nekim aspektima fašizma u veri da se tako bori protiv financijskog kapitalizma. Ta knjiga treba da izađe ove godine, kao i već pomenuti roman Jure Detele "Naplata za moje stoljeće", koji je nastajao osamdesetih godina prošlog veka, a ostao je nezavršen pa sam ga rekonstruirao iz fragmenata. Tu je zaista bilo puno posla, svojevrsna arheologija. To će biti neobična knjiga o traumatskim fantazmagorijama iz doba kada se već mogao nagovestiti krvavi raspad Jugoslavije. Inače, prevođenje za mene ima veoma sličnu ulogu kakvu je imalo za Pounda, koji je prevode razumeo kao svoj poetski postupak govora kroz personu. Bavim se poslednjih godina intenzivno i slikarstvom. Imao sam nekoliko izložbi, a izdao sam i jedan art book svojih radova, takođe u okviru projekta sa Lejom Jurišić. Na proleće će izaći moja knjiga poezije "Ove noći ću zahtevati od tebe tvoju dušu".

Za mene je na slovenskoj sceni najvažnije bilo prijateljstvo sa pokojnim Tomažem Šalamunom, a sadašnja kriza te scene deo je jedne šire krize poezije u kapitalističkom društvu koje pokušava da pretvori pesništvo u neofenzivnu zajednicu, u nišu

Kako vidite svoju poziciju pjesnika s obzirom na to da nikada nije dobro vrijeme za poeziju, a da je s druge strane ona uvijek prisutna. Kako biste ocijenili slovensku scenu? Koga ste na njoj uočili?

Dvojicu veoma profilisanih pesnika koji su obogatili naš hepening o Lenjinu već sam pomenuo. Ako želim da budem iskren, moram reći da mi se čini da je najnovija slovenačka pesnička scena u krizi. Barem u kontekstu onoga što se na njoj protežira. Mnoge stvari čine mi se dosta beskrvnima, što ne znači da ne nastaju i neke odlične, ali su možda baš one često najmanje zapažene. Za mene je na slovenskoj sceni najvažnije bilo prijateljstvo sa pokojnim Tomažem Šalamunom, a kriza o kojoj govorim deo je jedne šire krize poezije u kapitalističkom društvu koje pokušava da pretvori pesništvo u neofenzivnu zajednicu, u nišu. Bez obzira na to mislim da se poezija i danas dotiče bitnih tema ljudske egzistencije kao takve i da može biti realna revolucionarna snaga. Za mene je poezija dominantno stanje duha, u onom smislu u kojem su je na primer shvatali i nadrealisti. Pala mi je na pamet knjiga francuskog ezoterika Fabrea d'Oliveta s početka 19. veka o Pitagorinim zlatnim stihovima, u kojoj on kaže da je potpuna degradacija poezije ako je izjednačimo sa pisanjem stihova. On se zalaže za to da kao bit poezije, kao u antici, shvatimo prenošenje božanskih poruka. To ne treba da shvatamo religiozno ili opskurantistički, nego u smislu da poezija izravno radi sa koordinatama našeg simboličkog sveta kao takvog.

Čak i kada nitko ne čita poeziju, naša se simbolička egzistencija već na nesvesnom nivou bazira na nekim postupcima koji su inherentni poeziji. O tome nam je mnogo otkrila psihoanaliza. I baš u toj svesti o mogućnosti direktne radnje sa koordinatama simboličkog, rad poezije i Lenjinovo delo u nekom smislu mogu biti veoma bliski. Zato su me uvek najviše interesirali oni aspekti poezije koji su najbliži shvatanju reči kao čistog delovanja, kao što je drevna vedska poezija ili "Egipatska knjiga mrtvih", a s druge strane razni oblici avangarde. Jedna od najboljih definicija poezije za mene je ona koju je jednom artikulirao Jacques Lacan u seminaru o psihozama: "Poezija je stvaranje subjekta koji na sebe uzima nov poredak simboličkog odnosa prema svetu."

Na čemu trenutačno radite?

Dosta mi je prirodna ona Goetheova misao da uvek pišemo svoja sabrana dela. Uvek paralelno radim mnogo toga što se na kraju poveže. Upravo završavam novu knjigu poezije pod naslovom "Kroz zidove ili Tajni put" i novu knjigu kratkih priča sa naslovom "Bdenje". U nacrtu imam i nekoliko novih knjiga eseja i teorijskih radova, ali polako. Želeo bih da sakupim i neke starije tekstove, na primer ono što sam pisao o tekstu "Kapitalizam kao religija" Waltera Benjamina, bolje rečeno želeo bih takve tekstove da dopunim sa nekim novim pogledima. Dosta i prevodim, završavam rad na prevodu "Prvog sna" Juane Inés de la Cruz, meksičke barokne pesnikinje i prve feministkinje na američkom kontinentu, a polako prevodim i Góngorine "Samoće". I Majakovskog bih želeo još da prevodim, barem "Čovek i Lenjin". Pa možda i da napravim svoj prevod Katula. Neke stvari moraju zasad ostati i tajna. No prvo što pripremam je izložba mojih radova koja će biti otvorena 28. februara u ljubljanskoj Bežigradskoj galeriji. Ti su radovi za mene nešto između slikarstva i poezije, vizuelne meditacije sa upisanim stihovima ili odlomcima drugih tekstova, mojih i tuđih, na crnom nebu. Jedan od tih stihova je početak "Svečane pesme" Mire Alečković: "Mi digosmo glave pod nebom tamnim". Tako sam naslovio i tekst koji sam napisao za katalog: "Mi digosmo glave pod nebom tamnim".