Mijat Lakićević je zamjenik glavnog urednika beogradskog tjednika ‘Novi magazin’. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je u središtu njegovog interesa oduvijek ekonomija. U redakciju ‘Ekonomske politike’ došao je 1977., bio je urednik ‘Jugoslavije’, jedne od najvažnijih rubrika tog lista (koja je pokrivala aktualne ekonomsko-političke događaje), ali i redovitoga mjesečnog priloga posvećenog jugoistočnoj Europi. Organizirao je niz okruglih stolova na kojima su sudjelovali najistaknutiji jugoslavenski ekonomisti, privrednici i političari. Pokretač je i bivši urednik ‘Ekonomist magazina’, ekonomskog dodatka ‘Novac’ u ‘Blicu’, ekonomske rubrike u tjedniku NIN… Zasigurno je jedan od najsenzibilnijih analitičara Srbije, koji svoj posao radi bez dlake na jeziku, vrlo angažirano i odgovorno.
Ovo je godina u kojoj i Srbiju i Hrvatsku preplavljuju podaci po kojima privredni rast iznosi između 0,5 i jedan posto, što nakon višegodišnje recesije djeluje ohrabrujuće: po čemu se te zemlje i ti rezultati razlikuju, a po čemu su slični?
Hrvatska, za razliku od Srbije, ima more i u tome je njena velika prednost. Tako dolazi do deviznog priliva od sedam-osam milijardi evra, približno isto toliko puta više od Srbije, šta omogućuje da koliko-toliko – a u svakom slučaju mnogo bolje od Srbije – ispegla sve druge slabosti u privrednom i političkom sistemu. Te su slabosti brojne i po tome ima velike sličnosti sa Srbijom. A ključna je sličnost, po mom mišljenju, nacionalizam koji se, bez obzira na povremene formalne činove i kurtoazne izjave, ogleda u tome šta podizanje glasa na komšije – kad već to nisu motke i motike – donosi najviše glasova na izborima. Ako smem da dodam, čini mi se da se Hrvatska, iz nejasnih mi razloga, u tome ističe više od Srbije. To prožima čitav život, a pre svega vodi ka stvaranju antiliberalnoga privrednog okruženja, šta odbija i strane i domaće investitore.
Srbija ne želi u kapitalizam
Sabirući učinjeno tokom godine, Vlada Srbije puna je hvale na svoj račun, no koliko je pritom objektivna?
Vlada Srbije napravila je jedan dobar rezultat. Smanjila je fiskalni deficit za gotovo milijardu evra, odnosno za 100 milijardi dinara – sa 260 milijardi prošle na 160 milijardi ove godine. Tačno je da je to pre svega rezultat smanjenja plata u javnom sektoru i penzija, ali za to je ipak trebalo stisnuti petlju. Neki kažu da nije bilo drugog načina, jer bi došlo do bankrota zemlje, ali nikad se ne zna dokle neodgovorna politika može da ide – iskustvo Srbije govori da može vrlo daleko. Sa druge strane, mora da se kaže da je ta mera, ma koliko politički teška, operativno jednostavna. Ono šta je zaista složeno, za šta treba i znanja i umeća (o političkoj volji da se i ne govori), jeste reforma javnog sektora, koja praktično nije započeta. Javni sektor je rak-rana srpskog društva u celini: u njemu je previše zaposlenih, koji su bolje plaćeni a rade manje nego oni u privatnom sektoru, i koji izbacuju loš kvalitet i usluga i proizvoda. Javna preduzeća su najveći gubitaši, državna uprava je glomazna i neefikasna, za školstvo i zdravstvo se, kad se uporedi i sa razvijenijim zemljama, odvaja dosta novca, ali je kvalitet njihovih usluga katastrofalan. PISA testovi pokazali su katastrofalno neznanje matematike i materinjeg jezika te u tom pogledu poprilično otreznili srpsku javnost, ubeđenu da ima dobar školski sistem. Podaci o broju umrle novorođenčadi i umrlih od raka govore isto. Srbija će ove godine imati privredni rast od 0,7 do 0,8 odsto, i to posle prošlogodišnjeg pada za 1,8 odsto. U isto vreme, prosek zemalja u tranziciji biće oko tri odsto. To govori koliko zaostajemo; Srbija je i materijalno i duhovno poprilično devastirana zemlja.
Koje su osnovne boljke srpske privrede?
Osnovna boljka srpske privrede je politika. Odnosno država. I to dvostruko. Najpre, javni sektor je rak-rana. Drugo, problem je i ambijent. I to ne samo onaj sadržan u propisima, nego još više onaj praktični, na koji čovek nailazi kad odluči da pokrene neki posao
Osnovna boljka srpske privrede je politika. Odnosno država. I to dvostruko. O jednom njenom vidu, javnom sektoru, već sam nešto rekao. U drugom smislu, problem je ambijent. I to ne samo onaj sadržan u propisima, formalnopravni, nego još više onaj praktični, na koji čovek nailazi kad odluči da pokrene neki posao. Zbog toga su investicije u Srbiji male. Ukupne investicije biće ove godine oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu bar 25 odsto. Ili, izraženo u novcu, investicije će biti oko pet milijardi evra, a trebalo bi da budu osam-devet; toliko su ostvarivale najuspešnije tranzicione zemlje kad su bile u fazi u kojoj je sada Srbija. Bez investicija nema izvoza. Izvoz Srbije će ove godine doseći 12 milijardi evra, šta je oko 40 odsto BDP-a. To je malo. Češka i Estonija imaju izvoz od 84 odsto BDP-a, Slovačka 92, Litvanija 82, Slovenija 77, Bugarska 68. Hrvatska je tu bolja od Srbije, izvozi 46 odsto BDP-a, a zajedno sa Srbijom bolja je jedino od Albanije, u kojoj izvoz čini 35 odsto BDP-a. Očigledno, brojke govore više od reči.
Zašto u Srbiji nikako da završi tranzicija? Što je uzrok tome?
Izgleda da će ipak biti završena, bar nam aktuelna Vlada to čvrsto obećava. Posle 31. maja iduće godine u Srbiji neće biti nijednoga društvenog preduzeća. Tačnije, biće gotova privatizacija, a nije prošlo ni četvrt veka otkako je otpočela… Šalim se, tranzicija je mnogo ozbiljniji proces od privatizacije. A tranzicija nije završena pre svega zato šta to Srbija, tj. njena elita, nije želela. Srbija ne želi da pređe u kapitalizam. Za vlade Vojislava Koštunice bio je i zvanično proklamovan neki treći put, neko društvo između komunizma i kapitalizma. Iako Koštunica odavno nije na političkoj sceni a kamoli na vlasti, veliki deo i političke i intelektualne elite zapravo se drži istog cilja, nigde nećete naći toliko kritičara globalizma i liberalizma kao u Srbiji. Slavoj Žižek i Srećko Horvat su najčitaniji i najcitiraniji autori u Beogradu. Bio bi i Tomas Piketi, ali njega je malo ko pročitao, on piše debele knjige. Aleksisa Ciprasa više ne vole jer je legao na rudu, ali Varufakisa zato vole više nego u Grčkoj (nije važno šta svoje tirade o socijalnoj pravdi naplaćuje desetinama hiljada evra), kao šta su svojevremeno Čaveza. O Vladimiru Putinu da i ne govorimo.
Aleksandar Vučić je nakon povratka iz Kine optimistično izjavljivao da je velika šansa Srbije prihvaćanje kineske prljave industrije (poput željezara) i da je to put do gospodarskog rasta i smanjenja nezaposlenosti. Kako vi ocjenjujete te izjave?
Ne čini mi se da je problem u tom, kako kažete, prihvatanju prljave kineske industrije. Kad je o železari reč, ona već postoji, neće je Kinezi graditi; oni bi samo trebalo da je kupe i podrže proizvodnju. Uzgred, zemlje koje su se razvile učinile su to upravo uz pomoć prljave industrije – da na početku nije bilo te prljave, danas ne bi bilo ni čiste ni bilo kakve druge industrije. Bili bismo u prvobitnoj zajednici. To je proces učenja. Dakle ne bih tu zastupao tako radikalno ekološke (ako je o ekologiji uopšte reč) stavove. Pravi je problem da li će Kinezi kupiti tu železaru, odnosno može li ona da radi sa profitom. Nažalost, cena metala, tj. gvožđa i čelika je niska, pa ta proizvodnja nije isplativa, uprkos jeftinim sirovina. Da li će se situacija u narednih godinu ili kraće promeniti, videćemo, prognoze ne govore tome u prilog. A videćemo i kakvu računicu imaju Kinezi: možda oni, iz strateških razloga, odnosno radi prodora na evropsko tržište, i odluče da neko vreme trpe gubitke, mada u to ne bih polagao velike nade. Moguće je da u tome neku ulogu odigra izgradnja pruge Beograd – Budimpešta, šta je navodno takođe dogovoreno u Pekingu. U stvari, sve su to tzv. memorandumi o razumevanju – vrlo neobavezujući papiri, daleko od bilo kakvog ugovora.
Dakle nemam lično ništa protiv da Kinezi, kao i bilo ko drugi, investiraju u Srbiju – ali da to budu prave investicije, a ne neki sumnjivi dilovi, više politički nego ekonomski aranžmani, kao šta se desilo prilikom prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu. Problem je, zapravo, u tome šta se Vučić iz Kine, uprkos svim pričama o najuspešnijoj poseti u istoriji, nije vratio ni sa kakvim čvrstim dogovorom, nego samo sa neobavezujućim izjavama dobre volje.
Afere kao dimne bombe
U Srbiji se politika često svodi na ličnosti, njima se pridaje prevelika moć. Premalo se pažnje poklanja vrednostima koje političke ličnosti zagovaraju. Zato populizam i etatizam ostaju trajno najprisutnije ideologije na njenoj političkoj sceni
U jednom ste nedavnom tekstu napisali da su antizapadnjaštvo i antiglobalizam u srpskom društvu mejnstrim, pogotovo u državnim medijima, te da te hinjene neodlučnosti Srbiju zapravo guraju u zaostalost i svojevrsni ‘plebiscitarni cezarizam’: možete li to malo pojasniti?
Rekao bih da preovlađujuća teza u srpskoj javnosti glasi da je najveći problem medija tzv. tabloidizacija. Ona, naravno, nije mali problem, ali se meni čini da je sporedan, bar u tom smislu šta je kratkoročan. ‘Kurir’, ‘Informer’, Pink… to je primitivna laž, često i smešna, te je zato kratkog veka. A državni mediji, oni su u svetonazorskom smislu sofisticirana i otud – kao teže uočljiva – dugovečna laž. Drugo, čini mi se da se u Srbiji politika često svodi na ličnosti, njima se pridaje prevelika moć. Štaviše, rekao bih da se svesno stvara utisak da su svemoćne, jer se onda i problem transformacije društva čini jednostavnim i lako rešivim. Najpre je za sve, da podsetim, bio kriv Zoran Đinđić (koji je tek posle smrti postao popularan), pa Koštunica, pa Boris Tadić, sada Vučić. I stalno se govorilo samo da njih smenimo pa će biti bolje. A često je bivalo gore, neki tvrde i sve gore. Premalo se pažnje poklanja vrednostima koje političke ličnosti zagovaraju. Zato populizam i etatizam ostaju trajno najprisutnije ideologije na političkoj sceni Srbije.
Zašto je srpska elita antievropska i onda kad se pretvara da je suprotno? Odnosno je li moguće sjediti na dvjema stolicama i to u dvjema različitim prostorijama?
Srpska elita je pre svega licemerna. Dakle ona javno govori protiv Evrope, tačnije protiv Zapadne Evrope, grozi se tržišne privrede i potrošačkog društva, a sama nosi firmiranu garderobu, kopa i rukama i nogama da dobije diplomatska mesta u Rimu, Parizu, Londonu, a ne u Moskvi ili Karakasu. Ona, kako sam jednom napisao, hvali zlatiborske livade, ali se drži Jelisejske poljane. I svoju decu šalje u zapadne škole: ta je antizapadnjačka žvaka dakle za unutrašnju upotrebu, ona je namenjena običnim ljudima, ona po svaku cenu hoće da narod u Srbiji drži u stanju nerazvijenosti i zaostalosti. Tu obični ljudi imaju mnogo razumniji odnos, jasno je njima šta nam donosi Brisel a šta Moskva, i nema sumnje za šta bi se opredelili samo da nije intelektualne elite. Pogotovo one u glavnim, da paradoks bude veći, državnim i paradržavnim medijima. Koji, za razliku od države koja barem formalno hoće na Zapad, teraju neku svoju ‘antidržavnu’ politiku.
Svakodnevno svjedočimo apsurdnim aferama koje izaziva vlast, a koje javno mnijenje odmiču od elementarnih ekonomskih, društvenih i životnih pitanja – posljednja je ona zvana ‘državni udar’. Zašto se to radi?
Iskreno, ne mislim da je tu reč o nekoj osmišljenoj strategiji. Inače ne bi posle svake od tih afera vlast ostajala osramoćena, pa i ismejana. Ne vidim kakvu je korist ‘državni udar’ doneo Vučiću, pre bih rekao da su se Dragan Vučićević i Željko Mitrović tu zaigrali, odnosno preigrali, da se dodvore gazdi. A opet, nisam siguran i da im je Vučić gazda, mada većina tako misli. Ako jeste, onda su mu oni poslednjom akcijom naudili više nego celokupna opozicija. Uopšte, puno je u ovoj vlasti primitivnih i bahatih ljudi koji su izgubili svaki kriterijum, šta pokazuje i najnovija afera sa već bivšim ministrom odbrane. I to Vučiću već polako dolazi na naplatu. S druge strane, ne sme se smetnuti sa uma da u SNS-u postoje bar dve struje, a više struja ima i u službama koje, mislim, niko ne kontroliše, nego one iz sopstvenih interesa mute vodu i bacaju dimne bombe po Srbiji. Biće dobro dok ostaju samo dimne.
Pristupanje Crne Gore NATO-u velika je stvar i za Srbiju
Crna Gora pristupa NATO-u. Koliko će i kako ta činjenica utjecati na politički život u Srbiji?
Meni se čini da je to velika stvar za Srbiju, gotovo isto kao i za Crnu Goru. Da Crna Gora nije dobila taj poziv, to bi bio jak vetar u leđa antizapadnjačkim snagama u Srbiji, koje su u poslednje vreme bile u ofenzivi. One bi tada dobile jednog važnog (iako više u simboličkom smislu) saveznika i to je, zajedno sa Republikom Srpskom, mogao da bude snažan antinatovski tronožac. Ovako, nema stolice na dve noge. Srbija još više pada u izolaciju i to sigurno nije dugoročno održiva pozicija. Ako za godinu dana Crna Gora i formalno postane članica NATO-a, mislim da ni Srbija više neće imati kud.
