Moderni svet je oblikovan uverenjem da ljudi mogu da nadmudre i poraze smrt. Bio je to revolucionarno nov stav. U većem delu istorije ljudi su krotko prihvatali smrt. Sve do poznog modernog doba većina religija i ideologija videla je smrt ne samo kao neizbežan usud već i kao glavni izvor smisla u životu. Najvažniji događaji u ljudskoj egzistenciji nastupali su nakon što čovek ispusti poslednji dah. Tek tada je mogao da sazna prave životne tajne. Tek tada je mogao da dobije večno spasenje ili da trpi beskrajno prokletstvo. U svetu bez smrti – dakle i bez raja, pakla ili reinkarnacije – religije poput hrišćanstva, islama i hinduizma ne bi imale smisla. U većem delu istorije najbolji ljudski umovi nastojali su da daju smisao smrti, a ne da je poraze.

Ep o Gilgamešu, mit o Orfeju i Euridici, Biblija, Kuran, Vede i bezbroj drugih svetih knjiga i priča strpljivo su objašnjavali uznemirenim ljudima da umiremo zato što su tako hteli Bog, ili Kosmos, ili Majka Priroda, pa nam je bolje da tu sudbinu prihvatimo smerno i s dostojanstvom. Jednog dana će bog možda ukinuti smrt nekim velikim metafizičkim gestom kao što je Hristov drugi dolazak. Ali orkestriranje takvih kataklizmi bilo je očigledno izvan moći smrtnika od krvi i mesa.

Onda je došla naučna revolucija. Za naučnike smrt nije božji dekret, već tehnički problem. Ljudi umiru ne zato što je bog tako rekao, već zbog nekog tehničkog kvara. Srce prestaje da pumpa krv. Rak je uništio jetru. Virusi se množe u plućima. Šta je uzrok svih tih problema? Drugi tehnički problemi. Srce prestaje da pumpa krv zato što u njegov mišić ne stiže dovoljno kiseonika. Kancerozne ćelije se množe u jetri zbog neke slučajne genetske mutacije. Virusi su se nastanili u mojim plućima zato što je neko kinuo u autobusu. U tome nema ničeg metafizičkog.

Nauka veruje da za svaki tehnički problem postoji tehničko rešenje. Nije potrebno da čekamo drugi Hristov dolazak da bismo prevazišli smrt. To može da učini par naučnika u laboratoriji. Dok je nekad tradicionalna smrt bila specijalnost sveštenika i teologa u crnim mantijama, sada je ona specijalnost ljudi u belim laboratorijskim mantilima. Ako srce posustaje, možemo da ga stimulišemo pejsmejkerom ili čak da ga zamenimo. Ako rak krene da se širi, možemo da ga ubijemo zračenjem. Ako se virusi namnože u plućima, možemo da ih eliminišemo nekim novim lekom.

Istina je da u ovom trenutku nismo u stanju da rešimo sve tehničke probleme. Ali radimo na tome. Najbolji ljudski umovi više ne provode vreme pokušavajući da daju smisao smrti. Umesto toga, oni rade na produžavanju života. Istražuju mikrobiološke, fiziološke i genetičke sisteme i razvijaju nove lekove i revolucionarne tretmane.

***

Ljudi su bili vrlo uspešni u borbi da produže život. Tokom poslednja dva veka očekivano trajanje života skočilo je sa 40 na 72 godine u celom svetu, a u nekim razvijenim zemljama na više od 80 godina. Posebno su deca istrgnuta iz kandži smrti. Pre 20. veka najmanje svako treće dete nije imalo priliku da odraste. Deca su podlegala dečjim bolestima kao što su dizenterija, rubeola i male boginje. U 17. veku u Engleskoj oko 150 od 1.000 novorođenčadi umiralo je tokom prve godine života, a samo oko 700 je stizalo do petnaeste. Danas samo pet od 1.000 novorođenih umre u prvoj godini, a 993 proslave 15. rođendan. U celom svetu, stopa smrtnosti dece pala je ispod pet odsto.

Bili smo tako uspešni u pokušaju da sačuvamo i produžimo život da se naš pogled na svet duboko promenio. Dok su tradicionalne religije smatrale da je posmrtni život glavni izvor smisla, od 18. veka ideologije poput liberalizma, socijalizma i feminizma gube svako interesovanje za posmrtni život. Šta se događa komunisti ili komunistkinji posle smrti? Šta se događa kapitalisti? Šta se događa feministkinji? Besmisleno je tražiti odgovor na to pitanje u delima Karla Marxa, Adama Smitha ili Simone de Beauvoir.

Nacionalizam je jedina moderna ideologija koja još daje smrti centralnu ulogu. U svojim poetičnijim i očajnijim trenucima, nacionalizam obećava da će oni koji umru za naciju večno živeti u kolektivnom sećanju. To obećanje je, međutim, tako mutno da ni sami nacionalisti zapravo ne znaju kako da ga shvate. Kako se ‘živi‘ u sećanju? Ako si mrtav, kako znaš da li te se ljudi sećaju ili ne? Woodyja Allena su jednom pitali nada li se da će zauvek živeti u sećanju filmskih gledalaca. Allen je odgovorio: ‘Radije bih živeo u svom stanu‘. Čak i mnoge tradicionalne religije su pomerile fokus. Umesto da obećavaju raj posle smrti, počele su da naglašavaju ono što mogu da učine za nas u ovom životu.

Da li će ova pandemija promeniti ljudske stavove prema smrti? Verovatno neće. Pre će se dogoditi suprotno. Kovid-19 će nas verovatno navesti da udvostručimo nastojanja da zaštitimo ljudski život. Naime, preovlađujuća kulturna reakcija na Kovid-19 nije rezignacija, već mešavina gneva i nade.

Kad bi epidemija izbila u nekom premodernom društvu, npr. u srednjovekovnoj Evropi, ljudi su, naravno, strahovali za život i očajavali zbog smrti voljenih, ali glavna kulturna reakcija bila je rezignacija. Psiholozi bi to možda nazvali ‘naučena bespomoćnost‘. Ljudi su sebi govorili da je to božja volja – ili možda božja kazna za grehe čovečanstva: ‘Bog najbolje zna. Mi rđavi ljudi to smo zaslužili. Videćete, na kraju će se pokazati da je tako bilo najbolje. Ne brinite, dobri ljudi biće nagrađeni na onom svetu. Ne gubite vreme tragajući za lekovima. Bolest je poslao bog da nas kazni. Oni koji smatraju da ljudi svojom domišljatošću mogu pobediti epidemiju samo drugim gresima dodaju i greh taštine. Ko smo mi da se mešamo u božje planove?‘

Danas su stavovi dijametralno suprotni. Kad god neka katastrofa – železnička nesreća, veliki požar, uragan – ubije mnogo ljudi, skloni smo da to vidimo kao ljudski propust, a ne kao božju kaznu ili neizbežnu prirodnu pojavu. Da železnička kompanija nije škrtarila na bezbednosti, da je opština usvojila bolje protivpožarne mere, da je vlada brže poslala pomoć, ti ljudi su mogli biti spaseni. U 21. veku masovna smrt postala je automatski razlog za tužbe i istrage.

Takav je naš stav i prema smrtonosnim bolestima. Dok su neki sveštenici požurili da opišu sidu kao božju kaznu za homoseksualce, moderno društvo milosrdno šalje takva gledišta na svoje umobolne margine i danas širenje side, Ebole i drugih skorašnjih epidemija uglavnom vidimo kao organizacione propuste. Pretpostavljamo da čovečanstvo raspolaže znanjem i alatima za suzbijanje takvih bolesti, a ako se infektivna bolest ipak otme kontroli, razlog je ljudska nesposobnost, a ne božji gnev. Kovid-19 nije izuzetak od tog pravila. Kriza je daleko od završetka, a već je počelo traženje krivaca. Razne zemlje optužuju jedna drugu. Politički rivali jedni drugima prebacuju odgovornost kao ručnu granatu iz koje je izvađena igla.

Pored gneva, tu je i ogromna nada. Naši heroji nisu sveštenici koji pokopavaju mrtve i opravdavaju pošast, već medicinari koji spasavaju živote. A naši superheroji su naučnici u laboratorijama. Kao što filmski gledaoci znaju da će Spajdermen i Čudesna žena na kraju poraziti loše momke i spasiti svet, tako smo i mi sigurni da će za nekoliko meseci, možda za godinu dana, ljudi u laboratorijama naći efikasno sredstvo za lečenje Kovida-19 ili vakcinu protiv njega. Onda ćemo pokazati poganom korona virusu ko je na vrhu lanca ishrane na ovoj planeti! Pitanje koje je svima na usnama, od Bele kuće do Volstrita i italijanskih balkona, glasi: ‘Kada će vakcina biti spremna?‘ Kada. Ne da li.

***

Kada zaista dobijemo vakcinu i epidemija se okonča, šta će biti glavna pouka za čovečanstvo? Po svemu sudeći, to da se mora više investirati u zaštitu ljudskih života. Potrebno nam je više bolnica, više lekara, više medicinskih sestara. Potrebne su nam veće rezerve respiratora, više zaštitne opreme i testova. Potrebno je da investiramo novac u istraživanje nepoznatih patogena i razvijanje novih načina lečenja. Ne smemo opet dozvoliti da budemo zatečeni.

Neki bi mogli reći da je to pogrešna pouka i da ova kriza treba da nas nauči skromnosti. Ne treba da budemo tako sigurni u svoju sposobnost da pokorimo sile prirode. Mnogi od takvih su srednjovekovni ostaci koji propovedaju skromnost i 100 odsto su sigurni da znaju sve prave odgovore. Neki zadrti vernici ne mogu da se uzdrže – sveštenik koji vodi nedeljni čas Biblije za kabinet Donalda Trumpa rekao je da je i ova epidemija kazna za homoseksualnost. Ali čak i najveće pristalice tradicije danas polažu više nade u nauku nego u Sveto pismo.

Katolička crkva poručuje vernicima da se drže dalje od crkava. Izrael je zatvorio svoje sinagoge. Islamska Republika Iran upozorava ljude na opasnost od odlaska u džamiju. Hramovi i sve vrste sekti obustavili su javne obrede. A sve zbog toga što su naučnici izneli svoje zaključke i preporučili zatvaranje svetih mesta.

Naravno, ne spada svako ko opominje na ljudsku oholost u srednji vek. Čak i naučnici se slažu da naša očekivanja moraju biti realističnija i da ne smemo slepo verovati u moć lekara da nas zaštite od životnih nedaća. Dok čovečanstvo kao celina postaje još moćnije, pojedinci još moraju da se suočavaju sa svojom prolaznošću. Možda će za vek ili dva nauka uspeti da beskonačno produži ljudski život, ali to zasad ne može da učini. S mogućim izuzetkom nekolicine današnjih milijarderskih beba, svi ćemo jednog dana umreti i svi ćemo izgubiti svoje voljene. Moramo prihvatiti svoju prolaznost.

Sadašnja kriza zaista bi mogla mnoge pojedince učiniti svesnijim prolazne prirode ljudskog života i ljudskih postignuća. Ali naša moderna civilizacija u celini verovatno će krenuti suprotnim putem. Opomenuta na svoju prolaznost reagovaće građenjem snažnije odbrane. Kad se ova kriza završi, ne očekujem da će odeljenja za filozofiju dobiti primetno veći budžet. Ali kladim se da će se budžeti medicinskih škola i zdravstvenih sistema znatno povećati.

Možda je to najbolje što ljudi mogu da očekuju. Vlasti se ni inače ne ističu naročito u bavljenju filozofijom. Nije to njihov domen. One treba da se fokusiraju na izgradnju boljih zdravstvenih sistema. Na pojedincima je da grade bolju filozofiju. Lekari ne mogu da reše zagonetku našeg postojanja. Ali mogu da nam obezbede malo više vremena da se njome sami bavimo. Šta ćemo s tim vremenom uraditi, zavisi od nas.

Tekst, izvorno objavljen u The Gurdianu, prenosimo s portala Peščanik u prijevodu Slavice Miletić