Priština je u maju u znaku kiše i literature. Kao i uvek, ovaj grad je neprestano pod senkom protesta i demonstracija, koje su i ovog majskog vikenda bile neizbežne. Miting su održale opozicione partije Alijansa za budućnost Kosova i Inicijativa za Kosovo. Ovoga puta bez radikalnog Samoopredeljenja, koje je u proteklih godinu dana više puta izazivalo incidente, kako na antivladinim protestima tako i u samoj Skupštini, gde je često bacan suzavac kao opomena onima koji su pristali na sporazum o formiranju Asocijacije srpskih opština. S druge strane stoji novi predsednik Kosova Hašim Tači, koji je na talasu dijaloga sa Beogradom, baš kao i njegov partner, srbijanski premijer Aleksandar Vučić, počeo da gradi novi imidž kompromisnog pregovarača i političara konstruktivnih poteza. Poznata je njegova izjava da ‘dijalog između Prištine i Beograda nema alternativu’ i da su potpisani sporazumi prvi ‘posle sto godina sukoba između Kosova i Srbije’. Razume se da su obe ove izjave deo političkog marketinga, kao što je drugi iskaz apsolutno netačan jer u poslednjih stotinu godina Beograd i Priština su imali mnogo više decenija mira nego rata, ali bez takve hiperbole kao da bi Tačijev i Vučićev napor trčanja u mestu bio potpuno neupotrebljiv u političkoj utakmici s opozicijom, koja neprestano traje na domaćim terenima. Ovakve hiperbole prijaju i funkcionerima EU-a, koji takođe vole da se o njihovim poslovima govori kao o istorijskim.
Dok traju ovi ‘stogodišnji ratovi’, Priština u svom undergroundu odavno vodi politiku pomirenja i kulturne razmene, najpre sa Srbijom, a potom i sa čitavom Evropom. Ove godine je održan šesti po redu Međunarodni književni festival POLIP, koji organizuju udruženja Qendra Multimedija iz Prištine i Radnička komuna LINKS iz Beograda. Ovaj festival nikada nisu podržala ministarstva kulture Srbije i Kosova, niti je ikada nekome palo na pamet da bi taj ‘beznačajni festival’ mogao biti nešto bitno u razvoju postkonfliktnih odnosa između pomenutih centara. A onda je premijer Vučić odlučio da, doduše inkognito, podrži koprodukciju ‘Romea i Julije’ Mikija Manojlovića, predstavu koja je proistekla iz ovog festivala i njegovog povremenog fuzionisanja sa beogradskim Krokodilom. Na premijeri, kao ni na reprizama, Vučić se nije pojavio, ostavljajući čaršiji da nagađa da li on podržava kulturnu saradnju između Kosova i Srbije ili ne.
Ove godine je njegovim stopama krenuo i predsednik Kosova Hašim Tači, kome su savetnici iz kabineta objasnili da postoji neki mali festival POLIP koji bi mogao biti itekako upotrebljiv u realizaciji politike ‘dijaloga između Beograda i Prištine’. Zato je dan pre otvaranja festivala u Qendra Multimediji stigla najava predsednikovog mogućeg dolaska na večernji program. Svi su bili zbunjeni ovim gestom, a možda najviše članovi beogradskog benda Ah, Ahilej koji izvodi tekstove pesama, napisane kao žestoka satira politike kakvu su vodili Tači i Vučić u nedavnoj prošlosti. Bilo je zanimljivo imaginirati kako će predsednik Kosova, sedeći u prvom redu, percipirati srbijanski bend, koji izvodi pesme sa svog najnovijeg albuma ‘Kapetane, brate!’ Međutim, predsednik Tači nije se pojavio ni te ni sledeće večeri. Ipak je prostor Qendre, smešten u suterenu jedne socijalističke zgrade u prištinskom kvartu Dardanija (nekadašnja Kičma), još uvek neprihvatljiv za političke elite koje, kako nam to pokazuje beogradsko iskustvo, nerado odlaze i u Narodno pozorište, gde je recimo izvedena drama ‘Romeo i Julija’.
Odličnu atmosferu na festivalu nije poremetila ni senka predsednika Hašima Tačija koja se na trenutak nadvila iznad POLIP-a. Naime, dan pre otvaranja festivala stigla je najava njegovog mogućeg dolaska na večernji program, no predsednik se ipak nije pojavio
No odličnu atmosferu na festivalu nije poremetila Tačijeva senka koja se na trenutak nadvila iznad POLIP-a. U Prištinu su stigli autori i autorke sa svih strana Evrope: sa Kipra, iz Švedske, Nemačke, Austrije, Švajcarske, Turske, Makedonije, Albanije, Hrvatske, naposletku sa Kosova i iz Srbije. Tema festivala bila je ‘Literatura u pustinji stvarnog’, odnosno postavljeno je pitanje kako možemo govoriti o savremenom trenutku i kakva nam je literatura potrebna danas i ovde. Na ova pitanja pokušali su da odgovore autori od Mediterana do Baltika, svako iz svog društveno-političkog i poetičkog konteksta. No možda je švajcarski duo Fitzgerald & Rimini u saradnji sa pesnikom i novinarom iz Berna Martinom Bierijem, koji su izvodili ambijentalno govorenje stihova, praćeno kolekcioniranim zvukovima Evrope, ponudili neočekivani po-etički model artikulacije Evrope u svim njenim protivrečnostima. Od brda sećanja u Nemačkoj (Teufelsberg), pod kojima su ostale da ‘dišu’ ruševine gradova iz Drugog svetskog rata, preko prizora mostova Evrope, nerazumljivih dijalekata, do novih desničarskih pokreta koji bujaju na njenom tlu. Ovaj bend je uspeo da ‘uhvati’ jezička, ali i politička gibanja Starog kontinenta posve neočekivanom pesničkom strategijom snimanja realnih zvukova i njihovim kombinovanjem sa poezijom, kao dokumentom prolaska pesničkog sluha kroz nepoetske predele.
Tiha i nenametljiva zvezda ovog festivala bio je svakako kosovski pesnik Dževdet Bajraj, koji od vremena bombardovanja živi i radi u Meksiko Sitiju. Njegova zbirka ‘Sloboda užasa’ pojavila se u Srbiji (Rende, 2000), zajedno sa ratnim dnevnikom Vladimira Arsenijevića, kao vesnik jednog dugog turbulentnog perioda transformacije odnosa između Prištine i Beograda. Te promene su spore i događaju se pre svega u kulturi i ispod zemlje, kao što je to bio slučaj sa političkim aktivistkinjama sa Kosova koje su osamdesetih godina završavale u zatvoru, gde su ostavile pisane tragove, o kojima je bilo reči u posebnom segmentu festivala, koji je uradila doktorantkinja iz Graza, Eli Krasnići (udruženje Alter Habitus iz Prištine).
Sve ove stvari otimaju se svakoj vrsti aproprijacije koju su spremne da naprave političke elite ukoliko bi se pokazala potreba za tim. Aktuelni događaji na rubu ovogodišnjeg POLIP-a, međutim, upozoravaju da možda takva vremena neumitno dolaze, kada će biti neophodno promeniti uredničku strategiju kako bi se sačuvala autonomija festivala. POLIP je nastao iz kontre politikama balvana i suzavca, ali isto tako nastoji da se odupre reklamerskoj politici ‘stogodišnjeg dijaloga o normalizaciji odnosa’ između Beograda i Prištine.
