U Srbiji je na jedvite jade sredinom avgusta formirana Vlada naprednjaka i socijalista, čiji su stožeri kao i do sada Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, domaćoj i stranoj publici poznati iz vremena ratova koje je Srbija vodila protiv svojih suseda. Tokom dvehiljaditih i nemilih korupcijskih afera demokratske srbijanske vlasti, ova dvojica političara transformisala su se u ‘najevropskiji tim’ koji je postojao na tlu bivše zajedničke zemlje. Pomiritelji, evropejci, humanisti, garanti stabilnosti na Balkanu. Političari koji su konačno započeli pregovarački proces sa Kosovom i potpisali Briselski sporazum dobili su podršku većine intelektualaca u zemlji. Domaća štampa ih je poredila sa De Golom i Čerčilom. Reklo bi se da je Srbija sa njima na čelu ušla u onu dugo željenu fazu ubrzane transformacije koja će neminovno završiti u okviru Evropske unije. Za ovakav ‘preobražaj’ pobrinuli su se i partneri iz EU-a i SAD-a, koji su kod Šešeljevog i Miloševićevog podmlatka prepoznali onu operativnost i saradljivost koju nisu našli kod demokrata, koji su, opet, neprestano bili ucenjeni falangama navijača i ultranacionalista, pod kontrolom upravo onih struktura Državne bezbednosti kojima su upravljala ova dvojica evropejaca.
Negator svega što je njegova partija učinila u devedesetima, Dačić nastupa kao predstavnik one Srbije koja zapravo nikada nije postojala
Međutim, malo toga je za četiri godine ostvareno od proklamovanih ciljeva na početku njihove vladavine. Umesto toga, dobili smo kostimirani vodvilj, koji neprestano balansira na granici između farse i groteske, u kome glavne uloge igraju tvrdi eksponenti politike devedesetih, koji čekaju svaku priliku kako bi učinili nešto na pranju svojih biografija. Najpre se to radilo sporadično, a onda sve intenzivnije, da bi se danas odomaćilo viđenje rušenja Miloševića, paljenje Skupštine i RTS kao ‘izdajnički čin’ demokratske opozicije koja je bila plaćena sa Zapada. U svemu tome učestvuje i Rusija, koja je prisutnija na srbijanskoj političkoj sceni više nego ikada pre. Političke partije, pojedini mediji i ogroman uticaj na formiranje vlade i vođenje politike samo su vrhovi ruskog ledenog brega u Srbiji. Tako je ruski medij ‘Sputnik’ bio prvi koji je plasirao vest o Miloševićevoj nevinosti, koja se tobože dokazala pred Haškim tribunalom u okviru presude Radovanu Karadžiću.
Socijalisti, otvoreni eksponenti politike Vladimira Putina u Srbiji, jedva su dočekali ovu vest o oslobađanju Miloševića od svake odgovornosti. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić otišao je najdalje u likovanju: ‘Nema krivice Miloševića, SR Jugoslavije i Srbije, srušene su laži o genocidu i ratnim zločinima koje su bile osnov za kažnjavanje Srbije i srpskog naroda.’ Svakako, Dačić se samo osmelio da pod ruskim kišobranom javno izjavi ono što čitava njegova, ali i Vučićeva partija misli o ratnim devedesetima te ulozi njihovih lidera u njima. Nespretnost Haškog tribunala u procesu protiv Šešelja, koji se u jednom trenutku vratio u zemlju sa izgovorom da je na smrt bolestan, kao i ranija smrt Miloševića u Ševeningenu, bez okončanja sudskog procesa, otvorili su u Srbiji pukotinu u procesu suočavanja sa prošlošću. Tome je značajno doprinela i nespremnost demokratskih vlasti da se nakon 2000. pozabave pitanjem lustracije i utvrđivanja krivice i odgovornosti Miloševićevog političkog aparata za genocid u Srebrenici, ratne zločine i etnička čišćenja na tlu bivše Jugoslavije. Da je to učinjeno, evropejci poput Dačića i Vučića nikada više ne bi mogli obavljati ni posao portira u bioskopu Partizan kod Železničke stanice. Ovako smo dospeli do situacije kada oni upravljaju zemljom i trasiraju interpretacije prošlosti.
Sam Milošević i njegova biografija nebitni su za današnju srbijansku vlast, ali Milošević kao simbol jedne epohe sve češće je u upotrebi. Tako je i ovaj trenutak iskorišćen da se o Miloševiću, a zapravo o politici Srbije u tom periodu, progovori kao o pomiriteljskoj i konstruktivnoj politici koja je nastojala da ‘očuva multietničku Jugoslaviju’ nasuprot planovima mrskog Zapada. ‘Sputnik’ je u svom opsežnom komentaru o Miloševićevoj nevinosti upotrebio sve one floskule koje je i sam Milošević koristio u javnom obraćanju, dok je iza zavese ‘Srbija nije u ratu’ vodio krvavu politiku, čiji se bolni tragovi i danas osećaju u regionu. Glavni problem u sudskim procesima koji su nastojali da rekonstruišu konkretnu odgovornost Miloševića i drugih političara zapravo je u nedostatku materijalnih dokaza. Poznata je činjenica da je upravo Vojislav Koštunica kao novi predsednik SRJ omogućio bezbolnu tranziciju starih kadrova, ostavivši dovoljno vremena šefu DB-a Radetu Markoviću da počisti sve Miloševićeve tragove iz devedesetih.
Ministar inostranih poslova i šef SPS-a Ivica Dačić, međutim, neguje hegelijanski odnos prema činjenicama iz prošlosti. Negator svega što je njegova partija učinila u devedesetima, on nastupa kao predstavnik one Srbije koja zapravo nikada nije postojala. U tome je tajna njegove koalicione veze sa Vučićem. Zato je Dačić istupio sa predlogom da se Miloševiću podigne spomenik, kao i da mu se dodeli jedna ulica u Beogradu. Njegov istup napravio je opštu pometnju u Srbiji, ali i u regionu. Premijer Vučić nije želeo da komentariše izjave svog prvog potpredsednika, dodajući da mu ‘ne pada na pamet da živi u devedesetim godinama prošlog veka’. Zagledan u budućnost evropske Srbije, premijer Vučić ipak dozvoljava svojim ministrima i bliskim saradnicima da s vremena na vreme puštaju probne balone s likom Miloševića, kako bi se građanstvo senzibilizovalo za kompletno prevrednovanje njegove lične biografije, a sa njom i čitave slike devedesetih u srbijanskoj javnosti. To je dugotrajan proces, ali neki su koraci već napravljeni, naročito kada je u pitanju učinak Đinđićevih demokrata u borbi protiv starog režima. Loša prošlost se danas u Srbiji vezuje isključivo uz vladavinu Demokratske stranke, dok su devedesete interpretativno zaključane u kovčežić Mirjane Marković, čiji su memoari merilo viđenja prošlosti u Srbiji.
