Srbija odavno nije imala tako kompetentne ljude kada su godišnjice, pomeni i komemoracije u pitanju, kao što su to dvojica visokih funkcionera u vladi Aleksandra Vučića, čiji je osnovni zadatak potpuna normalizacija odnosa sa Prištinom i implementacija EU standarda i zakona. Radi se o dvojici pedigriranih političara: jedan je potomak čuvenog radikala Nikole Pašića, a drugi Mirjane Marković. Reč je o Marku Đuriću, direktoru kancelarije za Kosovo i Metohiju, kao i o Aleksandru Vulinu, bivšem direktoru kancelarije za KiM, sadašnjem ministru za rad i boračka pitanja. Njima je premijer Vučić poverio posao oko regulisanja aktuelnih problema na relaciji sa Kosovom, kao i pitanja komemoracije velikih stradanja našeg naroda, bez kojih se u Srbiji ne može zamisliti bilo kakav iskorak na polju normalizacije odnosa sa susedima. Ova dvojica šampiona evropskih integracija nisu slučajno na zajedničkom zadatku, već predstavljaju sinergiju najboljih političkih tradicija, koje se u martu svake godine afirmišu kroz niz ceremonijalnih akcija pod pokroviteljstvom države.
Naime, predani rad Vučićeve vlade na evrointegracijama Srbije paradoksalno je doveo do tihe rehabilitacije Slobodana Miloševića, čija godišnjica smrti pada 11. marta. Period između tog datuma i 17. marta, kada Vlada obeležava godišnjicu ‘pogroma nad srpskim narodom na KiM’ iz 2004., ove je godine prvi put uspeo da zamagli godišnjicu atentata na premijera Zorana Đinđića, koja se obeležava 12. marta. Nimalo slučajno, nakon četverogodišnje vladavine naprednjaka i njihovih satelita, senka Slobodana Miloševića je ove martovske nedelje natkrilila sve drugo, prizivajući mnoge savremenike njegove vladavine, kao i bliske saradnike da se oglase u javnosti sa zahtevom za prevrednovanjem njegove uloge u recentnoj prošlosti Srbije. Nekoliko medija pokrenulo je tu debatu, među njima i ‘Politika’, koja je to nazvala ponovnim čitanjem Miloševićevog političkog testamenta. No možda je najdalji domet ove martovske rehabilitacije najočigledniji u tretmanu kosovske sadašnjosti i prošlosti, kojom se predano bave pomenuti državni fukcioneri.
Ministar Aleksandar Vulin, jedan od najbližih Vučićevih saradnika, bio je u grupi političara koji su 11. marta posetili Miloševićev grob u Požarevcu, odakle je javnosti uputio poruku da se bliži dan u kome će se ‘zauvek raspršiti laži koje su govorili o Miloševiću’
Sam Aleksandar Vulin je ove godine bio u grupi političara koji su 11. marta posetili Miloševićev grob u Požarevcu. Taj čin je do pre nekoliko godina bio samo deo SPS-ove trivije, u kojoj je glavni akter bio Milutin Mrkonjić, dvorska luda zločinačkog bračnog para iz devedesetih. Ovoga puta je, međutim, jedan od najbližih saradnika premijera Vučića došao na to mesto komemoracije i uputio javnosti poruku da se bliži dan u kome će se ‘zauvek raspršiti laži koje su govorili o Miloševiću’. Da se na taj dan ne bi predugo čekalo, Vulin je preko svog ministarstva izvršio intervenciju u obrazovni sistem, čime je omogućio da se Miloševićeva kosovska doktrina plasira školskoj populaciji. U Srbiji je, zapravo, postala državna ceremonijalna praksa da se svakog 17. marta na prvom času umesto redovne nastave govori o ‘pogromu nad srpskim narodom na KiM’. Aleksandar Vulin tada obično gostuje kao predavač u nekoj školi, gde lično demonstrira tu metodičku jedinicu pred nastavnicima i drugim nenastavnim osobljem, dajući im do znanja da je osnovni smisao škole nešto sasvim drugo od onoga na šta su oni navikli. Njegovo predavanje o ‘najstrašnijem danu’ po strukturi podseća na crkvene propovedi o paklenim mukama koje učenici srbijanskih škola moraju neprestano imati na pameti, jer se ne sme zaboraviti to što se dogodilo u tom danu. Ostatak vremena, tj. preostale decenije sprovođenja miloševićevske politike na Kosovu nisu bitne, jer se u tom jednom danu sažima sve što je nama važno – tj. žrtvenost srpskog naroda. Ključna Vulinova teza pritom glasi da je izgradnja poverenja sa kosovskim Albancima nemoguća.
S druge strane, Marko Đurić je svoje viđenje kosovskog problema izneo u autorskom tekstu koji je objavio na stranicama ‘Politike’ pod naslovom ‘Nema napretka u atmosferi mržnje i nepoverenja’. Kako bi objasnio aktuelnu situaciju, Đurić se nije vratio samo u pogromske dane iz 2004. već je otišao mnogo dublje, čak do petnaestog veka, kako bi pokazao genezu konflikta između Srba i Albanaca na Kosovu, i to pre svega preko metafore o demografskoj ekspanziji. Njegov tekst počinje kao bajka (Istorija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji je istorija hrabrosti, viteštva i duhovnosti, ali i istorija patnje i seoba), a završava kao trejler za blokbaster, u kome se zna da je ‘programski cilj mnogih političkih stranaka na KiM ukorenjen u šovinističkoj ideji da Srbi i njihova kultura nemaju šta da traže na tim prostorima’. Zato je tu jedan čovek, tj. premijer Vučić koji će se suprotstaviti takvom raspletu događaja. Uostalom, tu je još jedna godišnjica koja sve naprednjake, bivše radikale, kao i socijaliste iz komemorativnog hora, treba da podseti na političku doktrinu iz devedesetih.
Naime, 24. mart je dan kada se tradicionalno obeležava početak NATO-ovog bombardovanja SRJ, što se u diskursu aktuelne Vlade imenuje kao još jedan memorijalni imperativ. Naravno, to dužničko sećanje na martovske dane bazirano je na tezi o nepravdi koja nam je učinjena, dok je Milošević civilizovano nastojao da celom svetu objasni zašto samo on imao pravo na upotrebu sile na Kosovu. Od ovakvih istupanja u javnosti do školskih učionica mali je korak. Vulin je već demonstrirao kako se državna ideologija lako može implementirati kao metodička jedinica iz (para)istorije. Nije isključeno da će se jednog dana, pošto se rasprši i ono malo glasova koji još uvek kritički govore o ulozi aktuelnih političara tokom devedesetih godina, školstvo u Srbiji još više prilagoditi vulinovskom čitanju prošlosti i razumevanju sadašnjosti. Za sada je to vidljivo u javnoj Miloševićevoj prevazi nad Đinđićem, kome je Vučić položio venac u dvorištu Vlade, da bi ubrzo potom objasnio da je za sve loše stvari danas odgovorna upravo vlada kojom je predsedavao ubijeni premijer. O Miloševiću i njegovom nasleđu za sada govori samo kroz svoje vuline i đuriće. Naravno, afirmativno.
