Srećko Horvat, mladi hrvatski filozof i pisac, u proteklom je periodu na račun navodne apolitičnosti u više navrata kritikovao Pokret za okupaciju bioskopa, koji već dva meseca okupira beogradski bioskop Zvezda.

Često je slučaj – od studentskih protesta, do okupacija bioskopa – da jedan društveni pokret zapne već na tom prvom pitanju – pitanju političnosti. Umesto da razvijaju svoju politiku u borbi, u međusobnim diskusijama, socijalni pokreti moraju da troše ogromne količine energije da bi tzv. levo-liberalnoj intelektualnoj javnosti dokazivali svoju političku prirodu. U toj, vrlo često, potpuno ispraznoj, apstraktnoj raspravi, članovi pokreta koji se bore mogu da istraju znatno manje od intelektualaca kojima je to posao.

Pitanje političnosti bilo je jako važno za aktiviste u socijalnim pokretima pre ‘svetske ekonomske krize’, u periodu apsolutne hegemonije tzv. neoliberalne ideologije koja zagovara ideju ‘kraja istorije’, kraja klasne borbe, što će reći – političke borbe. Jedan od važnijih zadataka levice (od reformističke do revolucionarne) u tom periodu bio je da iznova dokazuje da u modernom društvu i dalje postoje klase, a time postoji i njihova borba koja je nužno politička i da je stoga svaki društveni čin ustvari politički čin, a svaka društvena ideja, ideja određene društvene klase. Vrlo često se tada govorilo: ‘Apolitičnost je takođe ideologija. I to ideologija vladajuće klase’. Tada su ‘levi’ liberali i dalje bili samo liberali. Za njih je klasna borba bila stvar prošlosti, kao i sam pojam klasa - već je svaka individua pojam za sebe, u društvu ‘jednakih šansi’ koje nude ‘demokratija’ i slobodno tržište.

Isto važi i danas. Apolitičnost je zaista ništa drugo nego politika vladajuće klase. Ali razlika je u tome da je to pitanje danas, kada se klasna borba zaoštrava širom sveta, izgubilo na akutelnosti. Danas i vrapci na grani znaju da postoji klasna borba i da je ona nužno – politička. To pitanje se više ne postavlja. Nudeći jedno prevaziđeno pitanje kao najaktuelnije u datom trenutku – Horvat samo pokazuje svoju aroganciju, i odaje salonski, na kraju krajeva, parazitski karakter svog ‘levičarenja’. Ili je Horvat, budući da kao i njegov filozofski mentor Slavoj Žižek dolazi iz okorelog liberalnog miljea, toliko opčinjen svojim skorašnjim otkrićem – da sve ima veze sa politikom i da ne postoji nešto što je ‘apolitično’ – da koristi svaku priliku da to sebi dodatno pojasni?

Pitanje 'Da li ste vi filmski radnik?' nije bilo sektaško pitanje, već izraz protesta protiv poze Aleksisa Ciprasa, koji ni kao političar zapravo nema ničim konkretnim da podrži Zvezdu, osim smeškanja fotoaparatu

Pitanje političnosti nametnulo se Pokretu za okupaciju bioskopa i Novom bioskopu Zvezda tekstom teatrologa i profesora Fakulteta dramskih umetnosti dr. Ivana Medenice na ‘Peščaniku’. On je primetio da u samom pokretu postoji tzv. ‘apolitična’ i ‘politična’ struja. U čemu je razlika između njih? Razlika se svodi na to da ‘apolitična’ struja zagovara prostu obnovu bioskopa sa modelom upravljanja koji se sam nametne, dok ‘politična’ struja zagovara zahtev za nacionalizacijom bioskopa, ili neki drugi model koji ima jasan anti-privatizacijski karakter, nešto što je bliže formi društvene nego privatne svojine. Dok traju rasprave u samom pokretu, zvaničan stav pokreta, koji se ističe u svakom javnom obraćanju, je - borimo se da bioskop bude javna svojina - bez naglašavanja o kakvoj formi javne svojine je reč. Ono u čemu se slažu ‘apolitična’ i ‘politična’ struja je cilj da Zvezda postane društveno-kulturni centar, mesto gde bi se omladina društveno povezala i odakle bi mogla da crpi svoju materijalnu i kulturnu snagu, budući da su domovi omladine u Beogradu, kojih je bilo mnogo, uništeni, izbirokratizovani ili se koriste kao poslovni prostori. To je kamen temeljac ‘koegzistencije’ ‘politične’ i ‘apolitične’ struje u Pokretu za okupaciju bioskopa, cilj koji sam jasno govori o emancipatorskom karakteru akcije okupacije Zvezde, nameri da se stvori prostor koji neće funkcionisati po tržišnoj logici. Izgleda da ‘politična’ i ‘apolitična’ struja u Zvezdi sarađuju mnogo bolje nego ‘politična’ struja i ‘politični’ Horvat. O čemu se radi?

Srećko Horvat se od skora pojavio u hrvatskoj i jugoslovenskoj javnosti kao mladi protagonista takozvane ‘nove levice’. Njegov politički uzor je Aleksis Cipras, vođa grčke i evropske ‘radikalne levice’, čija je partija pod nazivom Siriza trenutno vodeća opoziciona partija u Grčkoj, koja važi za favorita na predstojećim izborima. Horvat se početkom decembra 2014. godine našao u Beogradu, na lokalnom samitu ‘novih levičara’, u istom periodu kada je Aleksis Cipras boravio u Beogradu kod nekih starih, nama poznatih ‘levičara’ - bivše perjanice JUL-a, sada ministra za rad i zapošljavanje u anti-radničkoj vladi, Aleksandra Vulina. Kreativno kombinujući staro i novo, Horvat je odlučio da iskoristi situaciju, i na prepad doveo Aleksisa Ciprasa u bioskop Zvezda, sa namerom da zajedno održe tribinu o toj ‘novoj’, ‘radikalnoj’ levici.

Sva kreativnost Srećka Horvata ipak nije bila ubedljiva aktivistima Pokreta za okupaciju bioskopa. Aleksis Cipras je sprečen da u Zvezdi održi tribinu, i pozvan u slobodan obilazak bioskopa. Dok je Cipras uljudno napuštao bioskop, Srećko Horvat je ostao da besni na aktiviste Zvezde koji su mu upropastili tribinu. Horvata je to toliko pogodilo, da je pred celim svetom morao da se pokaže Ciprasu i očita bukvicu mladim aktivistima u bioskopu Zvezda zbog navodne apolitičnosti, što će reći nepismenosti, neobrazovanosti, primitivizma – prvo u nedeljniku ‘Novosti’, zatim internacionalnom izdanju ‘New York Timesa’ i na kraju na internet portalu ‘Vice’.

Analizirajući neslavni slučaj Cipras, koji mu je glavni povod da na aktiviste Zvezde uperi prstom kao infantilne ‘apolitične’ neznalice, Horvat pre svega insistira na pitanju koje su aktivisti uputili Ciprasu: ‘Šta ćete vi ovde, da li ste vi filmski radnik?’ Za njega je to ključni dokaz svakog odustva političnosti pokreta Zvezda. Međutim, da li to može biti sasvim legitimno političko pitanje? Može li biti da su aktivisti pokreta Zvezda, kao i većina stanovništva, rezervisani prema vladajućim partijama? Zaista, u Zvezdu su do sada dolazili i po neki članovi lokalnih vladajućih i vodećih opozicionih partija, ali oni su dolazili kao filmski radnici ili državni službenici za kulturu. Dakle, pitanje ‘Da li ste vi filmski radnik?’ podcrtalo je sindikalistički karakter akcije okupacije bioskopa Zvezda, budući da su u pitanju mladi filmski radnici i studenti koji se bore za svoje pravo na rad, za svoju industriju – filmsku.

Kako su svojim ulaskom u Zvezdu doveli u pitanje osnovne postulate modernog društva i balkanske ‘trancizicije’ - privatnu svojinu i privatizaciju, aktivisti Pokreta za okupaciju bioskopa nužno razumeju da njihova borba ne može biti izolovana od šireg društveno-istorijskog konteksta, stoga ne beže od društveno-političkih pitanja, već im idu u susret, otvaraju prostor za pokretanje tih pitanja, pokušavaju da utiču na proces njihovog raspetljavanja – o čemu nam jasno govori njihova solidarnost sa opljačkanim radnicima Beograd filma, kao i drugim društvenim pokretima i inicijativama, zatim njihov program, filmovi i selekcije koje prikazuju, tribine koje organizuju, proglase koje objavljuju. Zvezda prikazuje cikluse antiimperijalističkih, antifašističkih, revolucionarnih filmova, organizuje tribine sa temama koje diraju u same temelje vladajućeg društvenog sistema, otvara prostore za razne progresivne grupe i pojedince, od kojih možemo da izdvojimo tribinu organizacije Studentski front, koja je predvodila masovne studentske socijalne proteste u Srbiji prošle godine, ili konferenciju za štampu koju je sredinom januara u Zvezdi održao Alan Badju, uticajni francuski filozof, komunističke provinijencije. Na ulazu u Zvezdu stoji crvena zastava (koju su u noći s 19. na 20. januar skinuli neki, izgleda apolitični napadači, i porazbijali vitrine sa filmskim plakatima), a u hodnicima prizori svih većih privatizovanih, opljačkanih preduzeća. Toliko politike ne viđa se danas na fakultetu, a kamoli u jednom bioskopu! Dakle, pitanje ‘Da li ste vi filmski radnik?’ nije bilo sektaško pitanje, već izraz protesta protiv poze Aleksisa Ciprasa, koji ni kao političar zapravo nema ničim konkretnim da podrži Zvezdu, osim smeškanja fotoaparatu.

I sa ovim bismo mogli da završimo, da sada ne nastupa pravi preokret. Iako Horvat ovu akciju pripisuje ‘apolitičnoj’ struji pokreta, Ciprasa je iz Zvezde ‘izbacila’ upravo ‘politična’ struja. Ne samo to, nego je za vreme samog događaja, naočigled Ciprasa i Horvata, došlo do sukoba između te ‘politične’, i ove ‘apolitične’ struje, koja je želela da Cipras ipak održi tribinu u Zvezdi. Da, to se dogodilo! Horvat je, u datoj situaciji, imao ‘apolitičnu’ struju na svojoj strani. Ali Horvatu je u interesu da stvar predstavi naopačke. Zašto?

Horvat pod maskom ‘apolitičnosti’ krije stvarnu pozadinu akcije blokiranja Ciprasa u Zvezdi - neprihvatatanje lažne alternative sistemu, koju predstavljaju Aleksis Cipras, Srećko Horvat i njihova ‘nova levica’, koja je ništa drugo nego stari dogovor sa kapitalizmom

Horvat prećutkuje stvarni razlog zašto je Cipras sprečen da održi tribinu u Zvezdi. On, pored toga što banalno i tendenciozno analizira pitanje ‘Da li ste vi filmski radnik?’, prećutkuje mnogo konkretnije, otvorenije političke stavove koje su uzvikivali nosioci sukoba sa Aleksisom Ciprasom. Izgleda da ovaj mladi levičarski filozof smatra apolitičnim i parole kao što su ‘Napolje sa izdajnikom grčke radničke klase!’, ‘Napolje sa agentom američkog imperijalizma!’, ‘Viva KKE!’ (Komunistička partija Grčke), koje su uzvikivali članovi pokreta dok su sprečavali prepad-tribinu Aleksisa Ciprasa i Srećka Horvata.

Ustvari, Horvat pod maskom ‘apolitičnosti’ krije stvarnu pozadinu akcije blokiranja Ciprasa u Zvezdi - neprihvatatanje lažne alternative sistemu, koju predstavljaju Aleksis Cipras, Srećko Horvat i njihova ‘nova levica’, koja je ništa drugo nego stari dogovor sa kapitalizmom. Tzv. Koalicija ‘radikalne levice’ (Siriza) čiju okosnicu čini Ciprasov Sinaspizmos – otcepljeno, reformističko krilo KKE-a, postala je masovna partija razočarane srednje klase u jeku velikih protesta protiv mera štednje u Grčkoj od 2008. Za nju glasaju kako ‘ultralevičari’, tako veliki deo razočaranih birača PASOK-a (grčki pandan srpskoj Demokratskoj stranci). Iza Sirizine ‘radikalnosti’ stoji amortizacija ogromne želje za društvenom promenom koja postoji u grčkom narodu. Boreći se protiv kapitalizma, Siriza želi da Grčka ostane u EU, monopolističkom savezu koji je osnovna poluga kapitalizma u Grčkoj i većem delu Evrope. A kako se izbori (25. januar) bliže, Siriza odustaje i od svojih najradikalnijih zahteva kao što su izlazak iz evrozone i otpis dugova MMF-u. Taktika pred izbore ili ne – Siriza pokazuje očiglednu slabost pred izazovima koji joj predstoje. Kako Valter Benjamin kaže ‘svaki uspon fašizma svedok je propale revolucije’, što je zaista i bio slučaj u Nemačkoj, Italiji, Španiji 30-ih godina 20. veka - Siriza sada ima ogromnu istorijsku odgovornost da se ne nađe u ulozi popa koji osveštava trulo telo fašizma koje se budi u Grčkoj - u formi političke partije Zlatna zora. Već imamo takav primer u Francuskoj gde vladavina takvog ‘levičara’ kao što je Fransoa Oland jača desničarske i rasističke sentimente u društvu. Možemo samo da se nadamo da će Komunistička partija Grčke, stari, prekaljeni borac protiv fašizma, sakupiti oko sebe još šire slojeve radnog naroda i omladine i zgaziti rastući fašizam pre nego što ovaj stigne da se uspravi i ugrozi ceo Balkan, pa i čitavu Evropu.

Došli smo do toga da ‘izbacivanje’ Ciprasa iz Zvezde nije samo politički čin u vrlo standardnoj formi (ili kako bi Medenica i Horvat voleli da kažu – politički čin par exellance), već je to politički čin koji prevazilazi i samu Zvezdu, kome čak nije ni mesto u Zvezdi – čin poznatiji kao ‘sukob na ljevici’. Po Srećku Horvatu, to je vrhunac apolitičnosti Pokreta i Novog bioskopa Zvezda. Nova levica ima zaista drugačije, sasvim nove poglede na svet. Izgleda da je ona ta koja se krije iza apolitičnosti, a ne Novi bioskop Zvezda. I ne samo to - ako prihvatimo tezu o ‘političnoj’ i ‘apolitičnoj’ struji Pokreta – ispada da je ‘apolitična’ struja daleko političnija od Horvata i ‘nove levice’, osim u situacijama kada se nalaze na istoj strani.

Kosta Ristić je student mastera Filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnsoti u Beogradu i član neformalnog Pokreta za okupaciju Bioskopa i Novog bioskopa Zvezda