Rezultati izbora su pokazali da je gotovo 80 miliona Amerikanaca podržalo Joe Bidena. Uz tako veliki broj glasova protiv autoritarne bigoterije Donalda Trumpa, svet najzad može da odahne.
Ali izborni rezultati daju povoda i za brigu. Trump je osvojio 11 miliona glasova više nego 2016. godine, pre svega zahvaljujući podršci koju je dobio u nekim od najugroženijih zajednica – onih u kojima su stope nezaposlenosti i siromaštva visoke, a zdravstvena zaštita i nega dece neadekvatni.
Verovatno najveća laž predsednika koji svakodnevno laže je tvrdnja da su on i njegova administracija zaštitnici radničke klase.
Istina je da je Trump u svoj kabinet doveo više milijardera nego bilo koji drugi predsednik pre njega; u Državni savet za radne odnose (NLRB) postavio je najveće neprijatelje radničke klase; davao je velike poreske olakšice bogatima i velikim korporacijama, dok se istovremeno zalagao za ukidanje sredstava za programe pomoći za obrazovanje, stanovanje i ishranu. Pokušao je da ukine zdravstvenu zaštitu za 32 miliona Amerikanaca i tražio je da se iz budžeta izbace desetine milijardi dolara za Medicare, Medicaid i socijalnu zaštitu.
Uprkos tome, jedan segment radničke klase u našoj zemlji veruje da je Donald Trump na njihovoj strani.
Zašto?
U doba kada milioni Amerikanaca strepe od gubitka posla, ili su ga već izgubili zbog nefer trgovinskih ugovora, ili rade za plate čiji se realni iznosi nisu povećali već 47 godina, mnogi su ga doživeli kao oštrog momka, „borca“ spremnog da ulazi u sukobe. I zaista, on je svakog dana u svađi i sukobu sa nekim.
Proglasivši se za neprijatelja „močvare“, napadao je ne samo demokrate, nego i republikance koji nisu bili 100 odsto uz njega, uključujući i ljude iz sopstvene administracije koje je proglašavao za agente „duboke države“. Sukobljavao se sa liderima zemalja koje su naši stari saveznici, kao i sa američkim guvernerima, gradonačelnicima i nezavisnim sudijama. Ljude iz medija je proglašavao za „narodne neprijatelje“, bez skrupula je napadao zajednicu migranata, istaknute žene, pripadnike afroameričke zajednice, gej populaciju, muslimane i demonstrante. Koristio je rasizam, ksenofobiju i paranoju da ubedi znatne delove američke populacije da brine o njihovim interesima, iako ništa ne bi moglo biti dalje od istine. Donald Trump je od prvog dana služio samo sebi i sopstvenim interesima.
Joe Biden će položiti zakletvu 20. januara. Nancy Pelosi će predsedavati u Predstavničkom domu. Još se ne zna koja stranka će kontrolisati Senat. O tome će odlučiti izbori u Džordžiji.
Ali jedna stvar je jasna. Ako Demokratska stranka želi da izbegne gubitak miliona glasova na sledećim izborima, mora se odmah dovesti u red i učiniti nešto za radničke porodice koje prolaze kroz period najvećeg ekonomskog beznađa posle Velike depresije. Demokrati moraju rečima i delima pokazati koliko su lažne tvrdnje republikanaca da su oni zaštitnici radnika.
Da bi to uradili, demokrati moraju prikupiti hrabrost i ući u sukob sa moćnim interesima koji već decenijama vode rat protiv radničke klase ove zemlje. Mislim na Vol strit, na farmaceutsku industriju, na industriju zdravstvene zaštite, na naftne kompanije, vojno-industrijski kompleks i mnoge profitabilne korporacije koje izrabljuju svoje zaposlene.
Ako Demokratska stranka ne pokaže da je sposobna da se suprotstavi tim moćnim institucijama i povede bitku za interese radničkih porodica ove zemlje – crnih, belih, hispanoameričkih, onih Amerikanaca azijskog porekla i američkih Indijanaca – ovim mandatom će samo pripremiti teren za pobedu novog autoritarnog desničara 2024. godine – nekoga ko će biti gori od Trumpa.
Joe Biden se kandidovao na političkom programu koji ide u prilog radnicima. Sada se moramo izboriti da se taj program sprovede u delo i oštro se suprotstaviti svakome ko pokuša da mu stane na put.
„Na čijoj si strani?“ je poznata pesma Florence Reece, supruge jednog od organizatora štrajka rudara u okrugu Harlan u Kentakiju 1931. godine. Demokrati apsolutno moraju pokazati na čijoj su strani.
Jedna strana je za ukidanje nadnica od kojih se ne može živeti i podizanje minimalne cene rada na 15 dolara na sat. Druga strana nije.
Jedna strana je za jačanje sindikata. Druga strana nije.
Jedna strana je za otvaranje miliona dobro plaćenih radnih mesta kroz programe za zaustavljanje klimatskih promena i obnovu infrastrukture. Druga strana nije.
Jedna strana je za najširu zdravstvenu zaštitu. Druga strana nije.
Jedna strana je za smanjivanje cena lekova. Druga nije.
Jedna strana je za plaćena odsustva zbog bolovanja i porodičnih obaveza. Druga nije.
Jedna strana je za otvaranje predškolskih ustanove za svu trogodišnju i četvorogodišnju decu u Americi. Druga nije.
Jedna strana je za proširenu socijalnu zaštitu. Druga nije.
Jedna strana je za besplatne studije na državnim univerzitetima i koledžima za decu iz radničkih porodica. Druga nije.
Jedna strana je za ukidanje nefunkcionalnog i rasističkog krivičnog sistema i investiranje u obrazovanje i zapošljavanje mladih ljudi. Druga nije.
Jedna strana je za reformu koja će imigracioni sistem učiniti pravičnim i humanim. Druga nije.
Zadatak demokrata u prvih 100 dana Bidenove administracije jeste da jasno pokažu na čijoj su strani i ko je na njihovoj strani. Obnova zemlje nije samo dobra javna politika. To je jedini put do pobede na budućim izborima.
Tekst je objavljen u The Guardianu, a donosimo ga u prijevodu Đorđa Tomića s portala Peščanik
