Ispred vojnog objekta Karaš, topčiderske kasarne u Beogradu, scena još tužnija od one kojoj smo svedočili pre deset godina – malobrojni članovi porodica dvojice ubijenih gardista, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, kao i Žene crnom odaju pomen vojnicima koji su ubijeni pre tačno 20 godina, 5. oktobra 2004. I na umu im isto pitanje kao i onda – zašto? Vojna je istraga saopštila da je Milovanović pucao na Jakovljevića i zatim izvršio samoubistvo, no roditelji, ali i dobar deo javnosti, tu priču nisu progutali. Nezavisna komisija je utvrdila da je gardiste ubilo treće lice, šta je potvrdila i naknadno zatražena istraga FBI-ja.

Odgovor na pitanje zašto pokušao je dati još novinar Bojan Tončić, autor knjige "Slučaj Topčider – anatomija državnog zločina". On je "nakon brojnih razgovora sa direktnim i posrednim učesnicima u istrazi zaključio da je gardistima presudila činjenica da su, neposredno pred ubistvo ili dva dana pre njega, u krugu kasarne videli Ratka Mladića, čoveka čija je zaštita bila prioritetni državni posao", o čemu smo i pisali pre deset godina. Nadu da bi se mogao dobiti odgovor na pitanje zašto tad je podgrejao i Ustavni sud Srbije, koji je 2013. godine utvrdio da je "vojnicima i njihovim familijama povređeno pravo na život". Advokat porodica Predrag Savić tad je najavio mogućnost ponovnog obraćanja Ustavnom sudu i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (ESLJP). Deset godina posle meta je identična.

"Prošlo je 20 godina otkako su u ovom objektu preko puta nas razoružani i streljani vojnici, gardisti, Dragan i Dražen. Mi smo podneli predstavku ESLJP-u u kojoj smo tražili zaštitu prava na život u formalnom smislu, a ta prava je prvostepeno utvrdio i Ustavni sud Srbije. Tražili smo od ESLJP-a da sankcioniše neizvršavanje presude Ustavnog suda u kojoj je konstatovana povreda prava na život u formalnom smislu", rekao je Savić. On je naveo i da na obeležavanju 20-godišnjice od ubistva nisu upaljene samo sveće za gardiste već i za još dvojicu advokata koji su u međuvremenu preminuli, a koji su pomogli da se razotkrije šta se pre 20 godina desilo. Reč je o Anti Boškoviću i Vladanu Batiću, za kog je naglasio da im je ostavio u amanet da do kraja vode borbu sa ciljem da se pronađu i osude ubice. "On je rekao u jednom trenutku, kad su svi izgubili nadu, da će posle 20 i više godina makar neko na smrtnoj postelji prekršiti zakon omerte i otkriti šta se stvarno dogodilo u Topčideru. Evo, 20 godina je prošlo pa ćemo videti da li će biti nekog pomaka i u istrazi", kazao je Savić.

Dve decenije posle, članovi porodica nadu ipak gaje. Više podgrejanu, usmerenu ka ESLJP-u jer od Srbije ne očekuju ništa. "Porodica je svesna da je izgubila sinove, braću i da ih niko ne može povratiti, ali nam je stalo do istine i do pravde, a koliko vidimo, u Srbiji je ljudski život najmanje zaštićen", razočaran je Janko Jakovljević, Draganov otac koji je dodao da im je stalo samo do istine, da saznaju zašto su ubijeni i ko ih je ubio. Ogorčen je i na vladu, napominjući da je nedavno u blizini Kraljeva u sudaru sa vojnim oklopnim vozilom stradalo petero ljudi, od čega troje dece. "I opet vojska nije kriva. Plašim se da će se i to zataškati i da će proći kao slučaj Topčider", kaže. Sličnog je mišljenja i Milomir Milovanović, Draženov brat koji ističe da se više ni ne nadaju istini i da će se otkriti kako mu je brat stradao.

Godinama je broj onih koji dođu da iskažu solidarnost sa porodicama sve manji. Okrugle godišnjice, međutim, privlačile po pravilu više ljudi. Ovoga puta su tu bile samo Žene u crnom. Staša Zajović je naglasila da je u ovih 20 godina ovaj zločin u javnom prostoru, ne samo na nivou države, nego i društva, izbrisan i pored toga što je najviše dokumentovan. "Država 20 godina smišljeno, cinično ćuti i vređa dostojanstvo žrtava, održava nekažnjivost, 20 godina se porodice ubijenih bore i mi izražavamo ogromno divljenje i podršku od početka zločina i zahtevamo da se prekinu opstrukcije države Srbije u rasvetljavanju okolnosti ovog zločina", istakla je Zajović. S obzirom na to da je čitav proces, uprkos odluci Ustavnog suda, još u pretkrivičnoj fazi, ona se zapitala da li to znači da je Srbija, i nakon opravdanih sumnji da se u objektima kasarne Karaš krio Mladić, "najsigurnija kuća za ratne zločince kao i za one koji odsluže zatvorske kazne i da li to znači da život u Srbiji nema nikakvu vrednost".

Žene u crnom su zatražile da se otkriju okolnosti u kojima je u objektima Vojske Srbije skrivan ratni zločinac i, na prvom mestu, pravdu za žrtve i njihove porodice.