Petog oktobra navršilo se deset godina otkako su stradala dvojica gardista Vojske SCG u kasarni Topčider, u objektu Karaš: vojna je istraga saopštila da je Dražen Milovanović pucao na Dragana Jakovljevića i zatim izvršio samoubistvo, no roditelji, ali i dobar deo javnosti, tu priču nisu progutali. Formirana je nezavisna komisija koja je utvrdila da je gardiste ubilo treće lice, šta je potvrdila i naknadno zatražena istraga FBI-ja. Pitanja se gomilaju već deset godina, a prvo među njima je – zašto? Haško tužilaštvo sumnja da se tih dana u vojnom objektu Karaš krio Ratko Mladić, koga su gardisti slučajno videli. Bio Mladić, nešto drugo ili treće – ubijeni su da bi ćutali.
Deset godina posle, porodice i prijatelji ubijenih okupili su se ispred kasarne kako bi još jednom podsetili na zločin sa potpisom države. Predrag Savić, advokat porodica stradalih, prvi je put izneo podatak za koji može i krivično da odgovara.
- Danas smo u prilici da prvi put kažemo nespornu činjenicu koju ranije nismo mogli da obelodanimo, a to je da su vojnici ubijeni na samo nekoliko metara od ulaska u tajni prolaz za Karaš. Do 2009. nismo znali da postoji tajni ulaz, a upravo iz tog ulaza izašle su ubice i verovatno su se na taj ulaz i vratile nazad. Reči pokojnog Dražena Milovanovića 'iznutra, iznutra', koje je izgovorio kad mu se obratio stariji vodnik Marko Kovačević upitavši ga odakle je pucano, potvrđuju da je pucano iz tajnog ulaza - kaže advokat, koji ističe da branioci imaju naredbu da ne pominju tajni ulaz pod pretnjom krivičnog progona. Odlučio se na kršenje naredbe jer je Tužilaštvo postupalo vrlo aljkavo i nemarno.
- Uništili su čak spise predmeta protiv vojnog istražnog sudije Vuka Tufegdžića. Tražimo od tužioca Višeg tužilaštva u Beogradu da donese rešenje o sprovođenju istrage protiv NN lica zbog ubistva gardista i da u toj naredbi naloži da se saslušaju zaposleni u objektu Karaš koji su radili na održavanju tajnog ulaza, a na zaposlene apelujemo da prekinu zavet ćutanja i da kažu šta znaju, ko je posledni prolazio kroz taj ulaz, ko je imao ključeve od tog ulaza i da nam saopšte činjenicu da li postoji zabrana da govore o tome zbog vojne tajne. Ako postoji, apelujemo da se ukinu sve zabrane, jer do rešenja ovog slučaja ne možemo doći osim da o svim pravnim stvarima i činjenicama otvoreno govorimo. Tužiocu ćemo uskoro uputiti zahtev za donošenje naredbe da se saslušaju zaposleni u Karašu, a kako je prošlo više od godinu i po dana od donošenja ustavne odluke kojom je utvrđeno da je vojnicima i njihovim familijama povređeno pravo na život, razmotrićemo mogućnost ponovnog obraćanja Ustavnom sudu i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu - rekao je Savić.
Olgica Batić, koja takođe zastupa porodice stradalih, napominje da su u više navrata upućivali apel ministru pravosuđa Nikoli Selakoviću i premijeru Vučiću da prime roditelje, no oni se do danas nisu oglasili. Ona je istakla da je zbog ovog slučaja saslušan i sam Ratko Mladić.
- Prilično smo ogorčeni načinom kako je to urađeno, makar to bila Holandija i vrsni istražni sudija. Insistirali smo da prisustvujemo saslušanju Mladića, ali to nam iz nekog razloga nije dozvoljeno. Pitali su ga da li mu je poznat slučaj, rekao je da jeste iz novina, uz izraze saučešća - kaže Olgica Batić, koja naglašava da je Mladić spominjao neka imena, neke visoke vojne funkcionere koji su tada bili na funkcijama i koji bi morali imati saznanja o ovom slučaju.
- Sramno je što posle deset godina i dalje govorimo o istrazi, sramno je što i dalje postoje ljudi koji pričaju o samoubistvu. Ako neko misli da će zamagljivanjem i oduzimanjem snage porodicama da nas navede na pogrešan put, vara se - kaže Olgica Batić i dodaje da neće odustati.
Povodom desetogodišnjice ubistva gardista, Žene u crnom objavile su knjigu 'Slučaj Topčider – anatomija državnog zločina'. Autor knjige Bojan Tončić kaže za 'Novosti' da pozitivnog rešenja nema.
- Roditelji su izgubili decu, a država Srbija, odnosno njeni predstavnici iz sve tri grane vlasti, očigledno smatraju da se sa ovakvim prtljagom može u budućnost. Pozitivno za građane Srbije, idealizujmo, bilo bi da shvate kako su zločinci pored njih, kako i dalje odlučuju o životu i smrti i pored zločina koje su počinili tokom agresorskih pohoda na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu te tokom bestijalnog divljanja na Kosovu, a sve pod zastavom Srbije - govori Tončić, koji je nakon brojnih razgovora sa direktnim i posrednim učesnicima u istrazi zaključio da je gardistima presudila činjenica da su, neposredno pred ubistvo ili dva dana pre njega, u krugu kasarne videli Ratka Mladića, čoveka čija je zaštita bila prioritetni državni posao. Sve to je, tvrdi Tončić, nastavak rata koji je Srbija vodila, odnosno nije vodila, pošto to nikada nije priznala.
- Mislim da bi ratna politika Srbije mogla da se završi ili da to okončanje barem započne svojevrsnom denacifikacijom ovde (namerno ne pominjem susede, neka oni brinu o svojim zločincima), temeljnim menjanjem školskih programa, njihovim približavanjem elementarnoj istini, brisanjem čudovišne mitologije, stvaranjem društvene klime u kojoj nije poželjno skandirati 'Nož, žica, Srebrenica'. Dakle ambijenta koji ne bi značio da Srbija, uza sve specifičnosti realizacije zločina protiv čovečnosti, kao društvo pokazuje sklonost ka iživljavanju nad patnjama žrtava.
A to je na delu i u slučaju Topčider – odsustvo svake empatije, čak i kada su žrtve 'naši'. Gardisti ostaju oni šta se postrojavaju, onako lepi, mladi i stasiti, uz orkestar i one gajtane na uniformama, kao da im nepovratno ne nedostaju dvojica nevinih, nečijih sinova.
