Transformacijom Socijaldemokratske unije u Beogradu je osnovana Partija radikalne levice. Nije li bilo lakše predstaviti se samo levičarskom strankom, ako znamo da se ono ‘radikalno’ često negativno percipira?

Možda bi bilo lakše, ali ne bi bilo istina. Srbija je odavno prešla tu liniju u kojoj ‘mekim’ politikama i pristupom možemo da se nadamo da će se nešto promeniti. Policija asistira privatnim preduzetnicima, javni izvršitelji u izbacivanju ljudi iz kuća, radnici i radnice rade po 12 sati u neljudskim uslovima za platu od koje jedva mogu da prežive, nejednakosti su najveće u Evropi, koja ni sama nije baš proslavljena kao kontinent jednakih, aktiviste prebijaju i hapse po ulicama, ono malo javnih preduzeća i dobara koji su preživeli privatizacijsku pljačku sada se rasprodaju u bescenje. U takvoj situaciji je besmisleno da se pretvaramo da bilo šta do radikalne promene može da poboljša živote ljudi. Na kraju krajeva, hteli smo da budemo iskreni – mi jesmo radikalna antikapitalistička levica koja se zalaže za temeljnu promenu statusa quo i izgradnju socijalističkog društva. Naši ciljevi u tom smislu jesu radikalni, a metode demokratske. Možda je linija manjeg otpora bila lakša, ali mi smo odlučili da mirno idemo težim putem.

Način organizacije stranke, posebno predsedništva, jeste specifičan: laka smenjivost, veliki broj žena…

Hteli smo da poručimo ono što bi trebalo da je jedna od važnih poruka levice – da nećemo dozvoliti privatizaciju i monopolizaciju moći ni u partiji ni u društvu, ali i da ozbiljno shvatamo feministički pristup politici za koji se zalažemo. Mi ne govorimo samo da žene ‘treba’ da budu jednako zastupljene u politici, već to i praktikujemo.

Da li radikalnost isključuje saradnju, pa i zajednički nastup na izborima sa strankama i pokretima sličnog senzibiliteta?

Stranaka sličnog senzibiliteta u Srbiji praktično nema. Odavno se ceo politički spektar pomerio udesno, i to ne samo u Srbiji, pa su stranke ‘socijaldemokratije’ u suštini jednako neoliberalne, ali, eto, malo osetljivije po pitanju ljudskih prava od desnice. Lokalni pokreti samoorganizovanih i očajnih, obespravljenih građana su nešto drugo – sa njima ćemo sarađivati i trudićemo se da pomognemo njihove borbe.

Kako jugoslovensko iskustvo iskoristiti za dalji napredak levice, što u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, pa i dalje?

Jugoslovensko socijalističko iskustvo nam nudi brojna rešenja i uzore, od samoupravljanja do izgradnje besplatnog školstva i zdravstva, i ona mogu da se iskoriste. Ali ono je i upozorenje levici koliko lako političke strukture mogu da postanu odnarođene. Ne treba zaboraviti da su mnogi među onima koji su Jugoslaviju rasturali poticali iz struktura vrha SKJ. Levica treba da se naslanja na dobre prakse jugoslovenskog socijalizma, ali je vreme da se okrene sadašnjosti i budućnosti, da se bavi realnim životima ljudi danas. To je, na kraju krajeva, ono što su najbolji koji su se borili u NOB i koji su gradili Jugoslaviju uradili. Možda je to i najvrednija lekcija koju smo od njih dobili.