Ivan Velisavljević član je predsjedništva Partije radikalne levice, nove srpske ljevičarske stranke nastale transformacijom Socijaldemokratske unije u kolovozu protekle godine. S njim razgovaramo o nedavnom procesu ujedinjenja lijevih političkih snaga u Srbiji u jednu stranku – Partiju radikalne levice, te o njihovim perspektivama za sticanje većeg političkog utjecaja u političkom životu Srbije.

Jačanje lijevih političkih opcija na području bivše Jugoslavije više nije samo pusta želja golobradih marksista, već je u pitanju opipljiva snaga, proizašla iz udruživanja i organiziranja na različitim političko-aktivističkim razinama. Dolazi li vrijeme u kojemu će lijeva politička misao i prakse mijenjati društvenu stvarnost na ovim prostorima?

Dolazi, ako se organizujemo dobro i ponudimo uverljive politike. Ali pre nego što počnemo da fantaziramo o tome da smo uzeli i hleb i ugalj i vlast u državi, mislim da Brechtov nauk iz jedne pesme tačno opisuje situaciju: naš položaj je gori nego što mislimo i ako ne uložimo nadljudski napor - propali smo. Sve drugo osim tog nadljudskog napora je ionako politikantstvo.

Diplomirali ste opću književnost, teoriju književnosti, dramaturgiju, filmolog ste i filmski kritičar, komparatist. Kako i kada ste se počeli baviti politikom i kako se vaš angažman s vremenom uozbiljavao?

Mene je odredila borba protiv dva talasa zločina: ratnih zločina i zločina privatizacije. Ja sam se politizovao na regionalnoj underground punk sceni 1990-ih, to je rodno mesto mog angažmana. Došao sam iz fanzinaštva, otpora nacionalizmu i ratu, napora da se očuvaju ili obnove pokidane veze između ljudi u bivšim jugoslovenskim republikama, iz anarhizma, iz pokušaja da se u Srbiji očuva radikalno leva misao i praksa u vreme kontrarevolucije desničara, liberala i slobista. Jedna od prvih akcija u kojima sam učestvovao ticala se protivljenja de facto ratu na Kosovu 1998-1999, a potom kampanji za prigovor savesti. Početkom 2000-ih dosta ljudi sa te scene počelo je da na fakultetima formira radikalno leve kolektive, da izdaje časopise, da se politizuje u borbi sa radnicima protiv zločina privatizacije. Negde 2009. nastao je Koordinacioni odbor radničkih protesta, jedan značajan pokret koji je okupljao radništvo u borbi protiv stečaja i privatizacije u nekoliko fabrika. Tu sam bio skromni simpatizer i saradnik jedne sjajne ekipe ljudi, pre svega svog kolege sa studija književnosti Milenka Srećkovića i dugogodišnjeg prijatelja Ivana Zlatića, s kojim danas radim u predsedništvu Partije radikalne levice. Bio sam član ili simpatizer brojnih levih kolektiva početkom 2010-ih, u kojima se kuvala ideja borbe za zajedničko, za obnovu ideje socijalizma, da bi nastavak tih aktivnosti u elektoralnom obliku došao posle okupacije bioskopa “Zvezda” u Beogradu 2014/2015 godine. Tako sam ušao u Socijaldemokratsku uniju na poziv druga Zlatića, a potom i na prve izbore 2018., zajedno sa ljudima iz inicijative Ne da(vi)mo Beograd. Tada smo pozvali leve snage na ujedinjenu parlamentarnu borbu i evo nas danas tu gde smo.

Partija radikalne levice je nastala transformacijom Socijaldemokratske unije i pridruživanjem DiEM25 i Levog samita Srbije. SDU je već 2018. pozvao razne lijeve aktere na ujedinjenje, no što je sve bilo potrebno da se to i realizira? Kako su svladavane prepreke?

Mi smo u SDU pokušavali još 2016. da u akciono jedinstvo povežemo razne leve snage, ali bilo je potrebno mnogo razgovora, zajedničkog rada, pokretanja nekoliko važnih organizacija poput Združene akcije Krov nad glavom i Prava na vodu, i konačnog prihvatanja da neko nepoverenje jednostavno ne možemo prevladati, ali da moramo dalje. Transformisali smo SDU jer je to jednostavnije, budući da je u Srbiji zakon o političkim strankama najstroži u regionu. Za osnivanje stranke treba 10.000 potpisa, naspram 100 koliko je, recimo, dovoljno u Hrvatskoj. Održavanje stranke je skupo zbog brojnih obaveza prema državi, a isto važi i za izlazak na izbore. Ta finansijska ograničenja praktično omogućavaju samo bogatima da se uspešno bave politikom. Ta prepreka, a ne ujedinjenje levičara, zapravo je najveći izazov za nas i neće biti nimalo lako savladati je.

U vašem programu stoji da se oslanjate na iskustvo stečeno u fabrikama i na ulicama, te direktan kontakt s potlačenima. Nedovoljna povezanost s radničkom i sindikalnom bazom do sada je bila jedan od najvećih problema različitih socijaldemokratskih i lijevih opcija. Kako to prevladati i kako to čini PRL u praksi?

S jedne strane, dosta našeg članstva i ljudi u rukovodstvu potiče iz radničke i sindikalne baze. A s druge, formirali smo se u praksi koja ne podrazumeva dogmatsku krutost niti politikantsko skupljanje poena na problemima eksploatisanih ili obespravljenih, karakteristično za građansku opoziciju. Čini mi se da smo razvili jednu dobru osobinu u toj praksi - da nas ljudi u borbi prepoznaju kao svoje, da nam veruju i da nas ne vide kao stranačke krvopije iz oligarhije, već da u tom odnosu poverenja možemo izgurati i svoj politički narativ. Ima jedan odličan tekst Dijane Hadžizukić, “Ćopićevi komesari”, o likovima partizanskih komesara u romanima Branka Ćopića. Ja sam uveren da je “revolucionarna postupnost”, kako Hadžizukić naziva tip prakse komesara koje i Ćopić favorizuje, način da se prevlada prepreka o kojoj govorite.

Partija radikalne levice se sastoji od Glavnog odbora, Nadzornog odbora i Statutarnog odbora. Kako se donose odluke i koliko su ta tijela propusna, kako bi se spriječile moguće frakcije?

Sve su to predstavnički organi koje bira Kongres kao najviše telo. Kongres se sastaje barem jednom u dve godine, a vanredni se takođe može relativno lako sazvati. Svaka nova opštinska organizacija dobija automatski predstavnika u Glavnom odboru, tako da se pokriva teritorijalna ravnomernost. Postoje Front žena (i statutarna obaveza da polovinu svih upravljačkih tela čine žene) i Radnička omladina, kao i resorni odbori, koji su propusniji, u smislu da ne moraju da čekaju Kongres, i otvoreniji za članove i članice koji bi se u njima aktivirali. Frakcije smo pred Kongres ukinuli, ali zarad uspešnog dovršetka jednog procesa stvaranja partije, a ne iz straha od čuvenog nejedinstva levice. Frakcije po sebi nisu loše ako se dobro uredi njihov odnos i rad unutar partije.

Nedavno je iz Partije radikalne levice istupio veći broj članova, između ostaloga i Jovo Bakić, do tada član Izvršnog i Glavnog odbora. Iz čega su proizašla trvenja unutar partije, koja su prethodila ovim događajima?

Sa Jovom Bakićem, kao medijski istaknutom ličnosti i de facto lideru stranke, imali smo stalnu situaciju da se partija određuje prema njegovim stavovima a ne da on zastupa stavove partije, a mi smo od početka isticali da nismo liderska stranka već ona koja preferira svoje organe, statut i program. Bakić je konačno napustio stranku jer mu članovi predsedništva i Glavnog odbora "dele lekcije" i kritikuju njegov stav o imperijalizmu.

Tome je prethodilo da smo različito razumeli šta znači antiimperijalizam, kao jedan od programskih principa PRL. U trenutku kada jedino SAD imaju preko 1.000 vojnih baza u svetu, i nijedna svetska sila im nije ni blizu po učinku u izazivanju ratova, smeni režima i ekonomskom ucenjivanju, lako je skliznuti u relativizacije. Odgovoriti na primedbu da Kina ipak nije imperijalistička jer bez ucenjivanja nalik na američko podržava nezavisan put i napredak zemalja u koje ulaže, poput Angole, sa "Srećan put u Angolu!", dakle sa prezirom prema jednoj respektabilnoj, k tome i socijalističkoj afričkoj zemlji, čiji prvi predsednik Agostinjo Neto ima i ulicu u Beogradu, za članove predsedništva nije bilo u skladu sa programskim opredeljenjem PRL za antiimperijalizam i internacionalizam.

Što se tiče drugih uzroka, od samog pitanja o imenu stranke (a razmatrani su Radnička partija, Solidarnost i Nova levica) postojala je podela oko strateškog pristupa. Jedni su zastupali umerenost i mimikriju a drugi radikalniji nastup. Pitanje je bilo, da uporedim sa hrvatskim kontekstom, da li treba da smo Radnička fronta, Politička platforma Možemo (da ne kažem: Solidarno) ili Nova ljevica? Da li treba reći da smo koalicija komunista, demokratskih socijalista i raznih struja radikalne levice, ili grupa simpatičnih aktivista koja hoće da ljudima poboljša živote? Bakićev izlazak iskoristili su kao povod da izađu i oni koji su solidarno zastupali novu levicu, da tako kažem.

Stranačka stvarnost u Srbiji je prilično tmurna. Imate jaki SNS, Socijalističku partija Srbije, raspušteni Savez za Srbiju… Ima li među oporbom itko s kim biste stupili u koaliciju, suradnju i pod kojim biste uvjetima uopće ušli u takvo što?

Postoje organizacije s kojima bismo stupili u stratešku saradnju odmah i na čemu zapravo i radimo - to su organizacije proizašle iz društvenih pokreta u čijim smo borbama učestvovali i čije parlamentarno krilo želimo da budemo, jer smo se kalili u istoj borbi i za iste ciljeve. Što se tiče elektoralnih opcija, Levica Srbije, koju pominješ, odavno se utopila u Stranku slobode i pravde na čijem je čelu Dragan Đilas, nekadašnji predsednik nekada moćne Demokratske stranke. Oni pokušavaju da budu neko soc-dem krilo opozicije, što bi rekao Viktor Ivančić, da sviraju srednjem kursu. Na drugoj strani je desnica, desnica i još desnice. Inače je sasvim očigledno da se opozicija pakuje u kolone po uzoru na Evropski parlament - socijaldemokrate, liberali, desni centar, zeleni… Na radikalno levom spektru tu postojimo jedino mi, ne samo u programskom smislu, već i prema poverenju i očekivanjima - jer ne ulazi se u partije samo zbog toga šta piše na papiru s naslovom Program, već i ko taj program i kako zastupa i sprovodi u praksi. U toj etabliranoj stranačkoj opoziciji trenutno zaista nema nikog s kim bismo mogli da idemo na izbore, jer se jednostavno previše razlikujemo, i programski i po pitanju poverenja.

Kako se u inicijativama za borbu radničkih prava i promociji ideja demokratskog socijalizma lijeve stranke u regiji mogu praktično povezivati? Primjer zajedničkog istupanja u političkom polju je i Deklaracija o regionalnoj solidarnosti. Mogu li i kako nove stranke ljevice uspostaviti suradnju i na kojim pitanjima i poljima se to najprije treba ostvarivati?

Mogu i te kako. To su pitanja svojinskih oblika, dalje privatizacije, otimanja zajedničkih resursa, pitanja radnih prava, zaštite životne sredine, protivljenje rastu desnice i neokolonijalnom položaju balkanskih država. Na pitanju radnih prava ima toliko toga što nam je kapitalizam doneo a čemu moramo ponuditi alternativu. Tu su teme dostojanstvene plate, plate za život (living wage), inicijative za regionalno ujednačavanja radnog zakonodavstva na korist radnika kako bi se sprečila “periferizacija” i takmičenje u jeftinoći radne snage. Ekološka pitanja poput izgradnji mini-hidroelektrana, borbe za čistu vodu i vazduh, sama su se nametnula kao regionalna jer ona vrlo retko, gotovo nikada, ne mogu biti isključivo “lokalna”, pitanje jedna države. Na kraju, kolonijalna politika držanja Zapadnog Balkana, pa i celog Balkana zapravo, na večitoj (polu)periferiji Evrope, u podređenom ekonomskom položaju i pod uticajem geopolitičkih interesa velikih sila, uz porast nacionalizma i korupcije, mora dobiti radikalno levi regionalni odgovor.