Socijalistička partija Srbije, pod vođstvom Ivice Dačića, aktuelnog ministra inostranih poslova, ovih dana je zatvorila jedan dug period iza sebe, izbegavši lustraciju za katastrofalno vođenje politike tokom devedesetih, koja je imala nesagledive posledice na tlu bivše Jugoslavije. Budući da je kroz dvehiljadite godine prošla bezbolno, organizujući ritualne posete grobu svog prvog i neprikosnovenog lidera Slobodana Miloševića, ova partija je dospela do stabilnog glasačkog tela od preko deset posto, kandidujući svoje rukovodstvo za učešće u svakoj budućoj vladi Srbije. Nije mala ostavština Miloševića i njegove kriminalne porodice, koja je iz Rusije nastavila da podržava ovu stranku, lobirajući preko ruskih oligarha kad god je to bilo potrebno. Tako je bilo i na prethodnim izborima, kao i mnogo puta ranije. Zato je SPS bio neizbežan partner Tadićevih demokrata, kao što je danas u istom čamcu sa Vučićevim naprednjacima. ‘Istorijsko pomirenje’ između Tadića i Dačića, potpomognuto transformacijom radikala u naprednjake, uticalo je na srbijansku političku scenu tako što je trajno suspendovalo ideju o raščišćavanju zločinačke prošlosti socijalista i radikala. Tadić je to video kao empatiju između ‘dva bola’, dok je Dačić taj poljubac pomirenja shvatio kao iskoračenje u novu epohu. Zaista, tada je ‘reformisani’ SPS uz pomoć demokrata primljen u Socijalističku internacionalu, a Dačić je naprasno počeo da ističe svoje levičarske tradicije.
Sama reforma partije prošla je bez većih trzavica. Uglavnom su istaknuti članovi zamenili mesta, dok je starije kadrovike iz Miloševićevog vremena delimično pročistio Haški tribunal. Međutim, sa protokom vremena neki od haških zatvorenika su počeli da se vraćaju sa odsluženja kazni, koje su uglavnom skraćivane na dve trećine od ukupne dužine trajanja. Takvi ljudi su mogli da računaju na potpunu podršku SPS-a u svom posthaškom životu. Neki od njih su, međutim, ponovo kooptirani u visoke organe stranke. Ovih dana je zasedao Glavni odbor SPS-a i tom prilikom je pokazao dalekosežnu reformsku viziju svog lidera. Naime, ponovo su izabrani članovi Glavnog i Izvršnog odbora kao i Predsedništva stranke. Među izabranim članovima dvojica simbolizuju istoriju ove stranke u malom. Radi se o bivšem haškom osuđeniku Nikoli Šainoviću i istoričaru Predragu Markoviću.
Nikola Šainović, bivši vicepremijer SRJ, bio je osuđen za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja tokom rata na Kosovu. Među tačkama optužnice bili su: deportacija i druga nehumana dela, ubistva i progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi s namerom da se prisilno raseli deo kosovskih Albanaca i promeni etnička ravnoteža pokrajine, na kojoj bi ponovo bila uspostavljena kontrola Beograda. Šainović je dočekan uz stranačke počasti. Na aerodromu su ga sačekali visoki stranački funkcioneri Slavica Đukić Dejanović, Žarko Obradović i Milutin Mrkonjić. Tom prilikom, Šainović je još jednom ponovio da ‘nije kriv, ali da ne može mirno da spava’. Da bi mu povratili miran san, stranački prijatelji su mu preneli tople pozdrave od Ivice Dačića, o čemu će javnost saznati tek nekoliko dana kasnije, nakon zasedanja GO SPS-a. Ispostavilo se da je u novom deljenju karata Nikola Šainović uz Velimira Batu Živojinovića postao član upravo Glavnog odbora partije. Po svemu sudeći, Dačić je procenio da takav kadar, sa velikim iskustvom etničkog čišćenja i progona nesrpskog stanovništva, svakako mora da nađe svoje mesto u rukovodstvu SPS-a, koji ne sme da zanemari svoje najblistavije tradicije.
Hvaleći svog novog potpredsednika, Ivica Dačić je rekao kako se radi o ‘intelektualnom rekorderu’ koji nije zainteresovan za funkcije već isključivo za ideologiju. To je potvrdio i sam Predrag Marković, navodeći da ga pre svega zanima nacionalni brejnstorming
No ova vest je prošla potpuno nezapaženo. Mnogo veću pažnju u Srbiji privukao je istoričar Predrag Marković, najveći intelektualac dnevnika ‘Politika’, poznat po svom učešću u ‘Kviskoteci’ 1990. godine, koji je postao jedan od potpredsednika ove partije. Mediji su reagovali brzo, rekapitulirajući put ovog kvizomana i istoričara, saputnika Demokratske stranke, koji je nakon njene propasti na izborima 2012. potražio svoje mesto u pokretu Dosta je bilo bivšeg ministra privrede Saše Radulovića. Ipak, ispostavilo se da mu nije bilo dosta, pa je nakon pregovora sa Dačićem pronašao svoje mesto u njegovoj partiji ‘širokog delokruga’.
Ulazak Predraga Markovića u SPS, međutim, ne može se posmatrati izolovano od povratka Nikole Šainovića u tu partiju. Logično bi bilo da jednom Markoviću, poznatom i po interesovanjima za istoriju svakodnevnog života u Beogradu šezdesetih godina, bude nepodnošljiva ideja da sa ljudima poput Šainovića od danas deli ne samo partijske klupe nego i ideje. Ivica Dačić, kome ništa nije strano što je u vezi sa sticanjem političke moći, hvaleći svog novog potpredsednika, rekao je kako se radi o ‘intelektualnom rekorderu’ koji nije zainteresovan za funkcije već isključivo za ideologiju. To je potvrdio i sam Marković, navodeći da je impresioniran Dačićevim liderskim umećima i da ga pre svega zanima nacionalni brejnstorming. On smatra da mu samo SPS sa svojom infrastrukturom može pomoći da obavi takav posao, kako bi se pomoglo državi da ‘iskoristi iskustva iz prošlosti i pripremi se za te mutne virove i brzake strašnog istorijskog toka’.
Problem je u tome što su ‘strašni istorijski tokovi’ bili podstaknuti upravo delovanjem SPS-a, koji opet nije umeo da prepozna svetske istorijske tokove, ostavljajući neizbrisiv antimodernizacijski trag u recentnoj prošlosti Srbije. Sasvim je moguće da Predrag Marković istoriju SPS-a vidi u sasvim drugačijem svetlu, možda veoma blisko viđenjima svog pokojnog strica Dobrice Ćosića, koji takođe nikada nije bio zainteresovan za partijske funkcije, ali je celog života brinuo o ideologiji i Srbiji. Njegov komesarski rad naposletku je ostavio strašne posledice. Pred Markovićem je mnogo ozbiljniji posao nego što je to bilo preimenovanje ulica po narodnim herojima u ulice Biberčeta, Baš Čelika i Pepeljuge. U srbijanskoj javnosti uvelike teče proces rehabilitacije kvislinga Milana Nedića. Videćemo kako će se Predrag Marković kao političar postaviti prema takvim strašnim tokovima.
