"Oduvek" sam mislio da postoje dve vrste belles lettres knjiga: one koje bi da zabave (što se uglavnom poklapa sa žanrovskim štivom) i one koje teže "artificijalnim kerefekama" (tzv. visoka književnost, na čijim se visokim policama uhvati najviše prašine). U novije vreme, koje opet teži da postane "poslednje vreme" čovečanstva, posebno su mi zanimljivi oni, da izvinite na izrazu, trans-žanr pokušaji, što su ni tamo ni vamo: ne beže od popularnosti, dapače, niti su "stidni" zbog svog nehajnog umetničkog plašta. Mada, ruku na srce, kad se bliže osmotri njihov recepcijski hibrid, skoro pa uvek to postane štivo koje privlači svojim sadržajem a ne na drugi način.
Junak današnjeg prikaza, Dejan Tiago Stanković (Beograd, 1965.), visoko ceni tzv. lično iskustvo i višegodišnji "suživot" sa književnim lokalitetom. Tu se onda preklapaju putopisac, kulturni broker, radoznali istraživač inostrane kulture za svoj džep i pisac kao manje ili više notar tuđih dogodovština manje ili više verno prenetih (što je "osveštani" postupak devetnaestvekovnog realizma).
Nekako je olako, verujem pod uticajem školskih tumačenja, tvrditi da je recimo grad glavni junak nekog romana. Mnogi bi se tu klasik instant nametnuo: Petrograd Belog, Džojsov Dablin, Darelova Aleksandrija, Deblinov Berlin, Zolin Pariz... što sve nije netačno, samo što bi u slučaju Kaira Dejana Tiaga Stankovića takva tvrdnja bila donekle očekivana a odnekle iskorak. "Putopis koji prerasta u roman", ili tačnije "izveštaj" o egipatskom podneblju, kulturi, svakodnevici, običajima i navikama... koji postaje roman, u "Zamaleku" štaviše predstavlja bolji deo knjige, pa bez imalo ironije mogu da tvrdim da ovaj roman ima i edukativan karakter, iako mu to nije primarni cilj.
Nisam ih brojao, i neću, ali "Zamalek" sadrži zaista veliki broj poglavlja, od po dve-tri stranice, poneko i malo više, što su sve kultur-politički, lingvistički, antropološki... fragmenti koji se ugrađuju u mozaik romana. I to je zgodno, jer je poučno, stilski sažeto a predočeno nepretenciozno, dok ne dosadi, a dosadi svako malo, jer nedostaje ni manje ni više nego baš zaplet. Ko bi rekao da je zaplet tako važna komponenta u ovakvoj proznoj tvorevini koja nije bila ni blizu nekom od iskušenja (post)modernističkog pripovedanja.
Pa opet, nije da nije prijala čitalačka šetnja "Zamalekom", tim povlašćenim rečnim ostrvcetom Nila (nešto kao Menhetn) i jednim od najnovijih kvartova Kaira, sa zapadnjačkim kolonijalnim vilama iz 19. veka, u društvu sa istoričarkom umetnosti Arnom, Amerikankom jugoslovenskog porekla. Ona radi u respektabilnom antikvarijatu svog "zemljaka" Konstantina Preradovića, izbeglog još 1941., i kao naratorka predočava dve decenije svog kairskog života, počev od početka 1970-ih. Taj "džender-šift" (autor kao naratorka), a posebno pogled stranca na Egipat, romanu nije doneo ništa posebno, a opet zgodno se uklopio u ovo štivo "srednjeg puta", koje nije ni žanr ni svedočenje ni naracija razvijene fabule.
I sad, čiča-miča i hotimično preskočena priča, sledi poenta. Pet godina Stankovićevog istraživačkog rada i boravka u Kairu za jedan urbani pejzaž "majke svih gradova" (kako Kairo vidi sebe) i za jedan mršav krimi-zaplet. U redu, i za nekoliko usputnih portreta likova Egipćana i zapadnjaka te za nekoliko porodičnih storija i koliko-toliko neobičnih biografija. Malo (li je) ili dovoljno, svako neka "tolkuje" prema svom "kismetu".
Da, ovo je podnaslovom određen "roman o kismetu", što je orijentalni termin koji ni nama nije nepoznat kroz pojam sudbine. Ili još bolje – usuda. Ide tu i naša izreka: nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. To će neko shvatiti kao uvredljivo pokoravanje fatalizmu, a neko kao živu istinu (tu je i arapska poslovica: čovek planira, Bog se smeje). No ni kismet nije presudan za razumevanje "Zamaleka": kismet bi bio (ili što bi grčki tragičari sa Homerom rekli: volja Divova bi se vršila) ma šta da se desilo, odnosno ma šta da čovek učini. Ako ne verujte, pitajte Edipa.
Rado bih za kraj ovog "šaljakavog" prikaza uskliknuo (samo za srpske čitaoce): "Kismet je srce Srbije!", ali neću. Nego ću okončati tekst vlastoručno sklepanim kupletom (u stvari čitalačkim epitafom koji posvećujem hodočasniku "Maksimira i Mirogoja"): Ne dangubih mnogo, / ali užitak u tekstu / osta skriven duboko, / kao mumija u peščanoj dini.
