Sandžak, a posebno Novi Pazar poslednjih godina postali su možda i najvitalniji krak Srbije kada pričamo o kulturnoj sceni. Razgovaramo s Enesom Halilovićem, autorom romana "Ako dugo gledaš u ponor", po kojem je nastala nagrađivana istoimena predstava Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara u režiji Zlatka Pakovića.
Predstava je ovoj knjizi udahnula novi život, nova izdanja, novog izdavača?
Knjiga je prvo objavljena u Albatrosu 2016. godine. Imala je svoj život kroz dva izdanja, a kad sam osvojio nagradu skrenuta je pažnja na knjigu pa sam 2021. taj roman objavio u Laguni.
Dešava se nešto u tom Novom Pazaru što me i ježi, ali možda ni to nije loše – ogroman broj ljudi odlazi. Traže ljudi šansu da dođu do hleba jer kao što vidimo najosnovnije stvari na Balkanu ne funkcionišu
Čuvanje obraza u tektu postavljate kao imperativ. Svaki dan slušamo o tome, ali ogromno siromaštvo, poteškoće sa preživljavanjem nas teraju da konstantno prelazimo granice koje smo mislili da nećemo. Ali opet, kao da na tom ispitu češće padaju muškarci od žena, posebno ako pričamo o nasilju?
Uzeo bih širi okvir. Porodicu kao izvor velikog nasilja. Zašto ovo kažem? Nasilje prema ženi postoji, nasilje prema deci, prema članovima porodice, prema starijima, nekakvim srodnicima. Porodica je jedno leglo velikog nasilja u modernim vremenima. A da ne pričam o psihičkim torturama koje postoje. Psihologija nas uči da muka koja je manja, ali koja je konstantna ostavlja teže posledice na žrtvi. Čudno je to sa našim porodicama. Mnogo teških stvari se dešava u njima. Mnogi od nas trpe veliko nasilje i životi mnogih od nas su često diktirani na najstrašniji način. A tu je i opštedruštveno nasilje prema radniku. Ne bavimo se statusom radnika, strašnom tranzicijom gde su stotine hiljada ljudi ostali bez posla, ne bavimo se položajem invalida u društvu. I taj sloj postoji u mom romanu. Ne bavimo se njihovim preživljavanjem, šansama koje imaju. Jedno društvo se srušilo, a mi drugo nismo izgradili. Svedoci smo ogromnog nasilja na svakom koraku i prosto se pitam, kad bih mogao da pitam ptice, u njihovom društvu kako je to, kako to da one svakog jutra pevaju, iako nemaju ništa? Tek će da idu da zarade hranu tog dana. Kako to da one svakog jutra pevaju? Postoji li među njima nasilje kakvo postoji među ljudima? Ovo je sve više svet nasilja, nikad više ratova i migracija nije bilo. Umetnost je ostala tu, pritešnjena u malom prostoru, kao između dve fioke. Potreba ljudi da osete umetnost svedoči da umetnost nije izgubila svoju ulogu. Vi ćete čuti da umetnost više ne postoji, da je književnost mrtva, da je poezija mrtva ali niko to ne može da dokaže. Poezija je sveža danas, mnogo svežija nego jučerašnje novine i vesti koje svi znamo i već ih zaboravljamo. Poezija je sveža stvar, literatura, romani, sve su to važne činjenice i za pojedince i za cele narode.
Kako ste vi doživeli predstavu i sav uspeh koji ide uz predstavu?
Bojažljiv sam bio u početku. To je priča o divljem kapitalizmu, o istini, laži, tragediji, o potrebi da čovek nekoga voli. To je ta priča, to su ti likovi. Oni su uzeli duh moje priče, likove... Neke likove su odveli u drugom pravcu, trudili su se da im daju novu dimenziju, nova značenja i napravili su novo delo, delo na daskama. Ja sam napisao roman, a oni su zalepršali sa njim u nekom svom pravcu. Oni imaju sat vremena na raspolaganju, a ja dvesta i kusur stranica. To su dva odvojena dela među kojima postoji veza. Umetnost se hrani umetnošću, ali ona umetnost koja biva hrana ništa ne gubi od svoje supstance nego čak i dobija na značaju kad bude pohranjena. Od mene su imali svu slobodu, ničim ih nisam teretio. Drag mi je njihov uspeh. Značajno je i za mene da su na mome čamcu razvili svoja jedra i otplovili u svoje more ka svojoj publici i opet meni dali neku novu publiku. Jako volim te ljude. Pratio sam ih kao kako stasavaju, ali tek sad su dobili taj volej da pokažu kako jako znaju da udare.
Kako objasniti zašto se baš sad dogodila ta generacija glumaca, i da su Novi Pazar, Regionalno pozorište, kao u Kulturni centar iz Novog Pazara postali možda i centar kulture, jedno ključnih mesta u Srbiji?
Novi Pazar ima jako dobrih mladih pisaca, pesnika, ima zanimljivih slikara. Novi Pazar ima likovnu scenu, ne toliko razvijenu likovnu kritiku, ali scenu ima, ima nekakve slikare koji krče svoj put. Što se tiče glumaca, srećna je okolnost da su se školovali na Internacionalnom univerzitetu kod Envera Petrovcija. Svi ti ljudi koji tu rade su im usadili deo sebe, dali su im deo svog znanja. Neki su otišli, ali gde god da su svuda su uspešni. Novi Pazar ima i dosta mladih ljudi, mladi pesnici su vrlo daroviti i originalni. Jako dobro razumeju ne samo svet, nego i umetnost. A tu je i internet. Ranije se znalo da pisci moraju da žive u Beogradu i Zagrebu, nešto manje u Skoplju, Sarajevu, Ljubljani, a sada to ne mora. Internet je približio ljude, izdavače. Mnogo je internet učinio. Jeste da ima svega, ali opet postoji brzina komunikacije koja je potrebna sadašnjem trenutku. Svaki umetnik se ostvaruje u sadašnjosti kroz rad, a želi da bude priznat i kasnije. Uz sve to Kulturni centar se otvorio za ljude, trudi se da izađe u susret piscima, mladima, daje svakome šansu. Autonomija svih umentika je u prostoru koji koriste. To Regionalno pozorište nije veliko, ali izbacuju kvalitet. Dešava se nešto u tom Novom Pazaru što me i ježi, ali možda ni to nije loše – ogroman broj ljudi odlazi. Traže ljudi šansu da dođu do hleba jer kao što vidimo najosnovnije stvari na Balkanu ne funkcionišu. Potrebno nam je da živimo život, da sve bude uređeno, a vidimo nakon raspada Jugoslavije, iako ni tamo nije bilo idealno, da se mnogo priča pogubilo, mnogo smisla je okrunjeno, ljudi nisu srećni. Vide da ne funkcionišu stvari.
