Prof. dr. Dragana Mitrović redovita je profesorica Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Osnovala je i rukovodi Centrom za studije Azije i Dalekog istoka, kao i master-studijima pod skupnim nazivom ‘Regionalne studije Azije’. Područja njezinog znanstvenog rada su politička ekonomija, međunarodna politička ekonomija, politika i ekonomija Kine, Japana i Dalekog istoka, politička ekonomija Azije, geopolitika i geoekonomija. Radila je nekoliko godina kao savjetnica za politička pitanja Ambasade SRJ u Pekingu, a 2003. i 2004. kao ministrica-savjetnica za politička i ekonomska pitanja Ambasade SCG u Pekingu. Autorica je više knjiga i članaka iz područja ekonomije i ekonomske politike Kine, Japana i drugih dalekoistočnih zemalja. Članica je Odbora za ekonomske nauke SANU-a.
Moglo bi se reći da su trenutačni odnosi Srbije i Kine u usponu: što je tome najviše pridonijelo?
Bilateralne odnose Republike Srbije i NR Kine karakterišu kontinuirana stabilnost, visok kvalitet, obostrano poverenje, uzajamna podrška i saradnja, šta je od izuzetno velikog značaja za našu zemlju. Kina je stalna članica Saveta bezbednosti UN-a, atomska sila, regionalna sila u usponu, globalna trgovinska i finansijska velesila i tradicionalni prijatelj naše države. Takav trend bilateralnih odnosa krunisan je njihovim podizanjem na razinu strateškog partnerstva 2009. godine, čime je izgrađena najpovoljnija moguća politička platforma za njihovo produbljivanje i jačanje, tj. razvijanje saradnje u svim oblastima u kojima Srbija ima kapaciteta da to čini, naročito u oblasti ekonomske saradnje, čiji je sadržaj i kvalitet u znatnoj meri zaostajao za visokim nivoom političkih odnosa. U kinesku bezbednosnu koncepciju i temeljne principe njene spoljne politike ugrađeno je stanovište da je međusobno poštovanje suverenosti država politički osnov za mir u svetu. Ona odbacuje teoriju prevaziđenosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta država u korist ljudskih prava i praksu na njima baziranu, smatra da se države razlikuju po veličini, istoriji, društvenim sistemima, kulturi, ideologijama, religijama, putevima razvoja, a da opet sve imaju pravo da uživaju opšta dobra, kao što su mir i nacionalna bezbednost. Zbog toga Kina tretira sve zemlje kao ravne sebi i zalaže se za saradnju po principu jednakosti, obostrane koristi i nemešanja u unutrašnje poslove drugih država. Kina insistira na značaju odlučivanja o svetski značajnim pitanjima u okviru UN-a i njegova Saveta bezbednosti; kao odgovorni činilac međunarodnih odnosa, ona je i garant poštovanja Rezolucije 1244 tog tela. Iz ovih, ali i drugih razloga, odnosi sa Kinom treba da su u vrhu naših prioriteta prilikom koncipiranja i realizacije naše spoljne politike.
U i izvan ‘briselskog odela’
Kina odbacuje teoriju prevaziđenosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta država u korist ljudskih prava i praksu na njima baziranu, smatra da se države razlikuju po veličini, istoriji, društvenim sistemima, kulturi, religijama, putevima razvoja, a da opet sve imaju pravo da uživaju opšta dobra, kao što su mir i nacionalna bezbednost
Za domaćina samita Kine i 16 država srednje i istočne Evrope lanjskog prosinca izabran je Beograd. Među prisutnim zemljama bilo je i jedanaest članica EU-a. Koliko će odnosi sa Kinom zavisiti od Brisela, a koliko od bilateralnih faktora?
U okviru saradnje ‘Kina plus šesnaest država centralne i istočne Evrope’ jedanaest zemalja su članice EU-a, a ostalih pet je na različitim tačkama na putu pridruživanja, šta svakako ‘zbirnu’ saradnju sa njima čini komplikovanom u pravnom, političkom, a time i ekonomskom smislu. U tom smislu je uticaj Brisela – koji je pomalo nervozno podsećao svoje članice na nemogućnost davanja suverenih garancija na preferencijalne zajmove koje je kineska strana nudila u okviru paketa izgradnje infrastrukture kao izvora finansiranja predloženih objekata – realan, legitiman, ali i ograničen. Neki politički faktori u Briselu i mejnstrim analitičari kineski ekonomski prodor na evropski istok i jugoistok, uključiv i teritorije članica EU-a, vide kao podizanje ‘kineskog zida’ posred Unije i nastojanje Kine da oslabi njenu poziciju kao celine, tako šta pojedinim članicama nudi primamljive projekte koji odstupaju od normi i poslovne prakse EU-a. Takođe, davanje preferencijalnih kredita kroz državno mentorstvo ističe se kao opasan presedan za buduće članice koje, namesto da se disciplinuju i bespogovorno povinuju zahtevima iz Brisela, dobijaju politički besplatno ono šta im Unija sve i da hoće sada ne može dati jer je potresa sistemska, ekonomska, politička i vrednosna kriza. Upravo su drastično opadanje investicija iz razvijenijih ekonomija Unije u privrede njenih novih članica, zatvaranje njihovih tržišta za proizvode iz istočnih članica, kao i povlačenje finansijskih sredstava u matične države banaka učinili kineske ponude dodatno primamljivim. Koliko će zemlje članice – koje nisu jednako privredno razvijene i stoga imaju različite investicione potrebe, pa im kineski ponuđeni projekti iz paketa ‘kopnenog i pomorskog novog puta svile’ različito odgovaraju – biti spremne da daju prednost interesima nacionalnih ekonomija nad tobožnjim opštim interesima Unije, zavisi od stanja njihovih relativnih privreda, od nivoa političke samostalnosti njihovih vlada naspram briselske birokratije i pozicije koju su u Uniji već stekle, odnosno o tome koliko se komotno osećaju u ‘briselskom odelu’. Stare članice Unije godinama posluju sa Kinom, pre svega bilateralno, dok institucije Unije koriste u rešavanju spornih pitanja, služeći se snagom pregovaračkog bloka EU-a kao celine. Međutim, ono šta je dozvoljeno njima ne mora biti, i očito nije, dopušteno novajlijama u Uniji.
Što je Srbija dobila s ulogom domaćina samita?
Srbija je tih nekoliko dana bila u žiži interesovanja gotovo čitavog sveta, šta je izuzetno dobro za njenu sliku u svetu i svetskim medijima koji je kreiraju, jer ju je ta uloga domaćina predstavila u dobrom svetlu. Svi oni koji su učestvovali na skupu ‘Kina plus 16’ mogli su da vide lepo lice Beograda i Srbije, jer je skup bio veoma dobro organizovan i gosti su zadovoljni otišli iz zemlje. Nekoliko hiljada zvaničnika, privrednika i novinara moglo je da proba domaću hranu, koja je bitan deo naše kulture, sretne brojne zvaničnike iz svih nivoa državne uprave, čuje o glavnim ekonomskim i političkih planovima, upozna domaće preduzetnike i sasluša neke od njihovih ideja. Na kraju, ali izuzetno važno: na skupu je dogovorena izgradnja nekih veoma važnih projekata koji se tiču srpske i regionalne saobraćajne infrastrukture (brza pruga Beograd – Budimpešta, deonice autoputa na Koridoru 11), izgradnja tehnološke razvojne zone u Ubu i nastavak bilateralne saradnje u oblasti energetike kroz projekat TEKO Kostolac 2.
Koliko Kina kao veliki investitor podiže svoj politički utjecaj u Evropi i može li se to tumačiti kao jedan od primarnih razloga njezine pojačane prisutnosti?
Sve snažnije kinesko investiciono prisustvo na tlu čitave Evrope vidim kao deo njenog globalnog prodora u ovoj oblasti, koji izvire iz potreba njene privrede na ovom stupnju razvoja i velike neravnoteže koje ogromni viškovi i rezerve predstavljaju u smislu neodložnih zahteva da se poravnaju raznovrsnim, pouzdanim i, poželjno, profitabilnim plasmanima širom sveta. Te mogućnosti nisu velike, kako bismo najpre pomislili, jer je malo tržišta koja svojom dubinom imaju kapacitete da apsorbuju tolike plasmane. Politički uticaj koji neizostavno ide uz jačanje kineskog prisustva kao vlasnika brojnih firmi iz svih sektora privrede evropskih zemalja (uključiv i strateške, poput saobraćajne infrastrukture, energetike, proizvodnje i prerade hrane) i ulogu investitora u državne obveznice najvećih ekonomija Unije, ali i EFSF-a i ESM-a, dolazi kao usputna dobit. Rast kineskog prisustva u pojedinačnim ekonomijama članica Unije neizbežno jača pregovaračku moć Kine naspram EU-a, jer snaži njihove posebne i pojedinačne interese u odnosima sa najvećim azijskim partnerom naspram interesa Unije kao celine. Moć Unije, sa njenim ‘univerzalnim vrednostima’, ostaje u domenu političke retorike i obično na razini ritualnog verbalizma, koji bledi u prisustvu izglednih i profitabilnih poslova koje svaka članica želi sa Kinom. Redovni zvanični dijalozi o ljudskim pravima i drugim temama iz ovog korpusa koriste da bi se partneri bolje razumeli, ali ne smanjuju jaz u gledanju na ista pitanja, jer su realnosti iz kojih su ta pitanja iznikla, današnje i istorijske, veoma različite.
Novi putevi svile i saradnje
U jednom ste intervjuu kazali da je ‘kopneni put svile’, koji podrazumijeva mrežu autoputova i željeznice, dobar za Srbiju, a Kinu može povezati s evropskim regijama, kao i Evropu s Afrikom i Azijom. Postoji ugovor između srpske i mađarske željeznice o modernizaciji pruge od Budimpešte do Soluna: koliko će taj projekt pospješiti poboljšanje trgovačkih i ostalih ekonomskih veza s Kinom?
Mislim da Kina potiče te projekte upravo sa idejom da svoj pristup evropskom tržištu – ako gledamo samo taj deo novog ‘kopnenog i pomorskog puta svile’, koji je kinesko rukovodstvo najavilo početkom protekle godine – učini kraćim, a time jeftinijim, efikasnijim i bezbednijim, ukoliko bi kineska strana preko svojih korporacija učestvovala u vlasništvu i upravljanju strateškom rutom od Pirejske rute do Budimpešte, a odatle na sve strane Evrope. Kineski izvoz, ali i uvoz sa evropskog kontinenta, bio bi olakšan, ali bi izgradnja te infrastrukture omogućila i kineske investicije, angažovanje kineskih kompanija, saradnju sa lokalnim podizvođačima, prenos tehnologije i druge vidove ekonomske saradnje, u zavisnosti od kineskog interesa i sposobnosti svake od tih evropskih vlada da formuliše, projektno predstavi i politički podrži konkretne, za sebe najvažnije projekte ili poslove.
Dolaskom Sirize na vlast u Grčkoj postala je upitna privatizacija solunske luke, jedne od važnih karika na tom putu?
Političari i stručnjaci leve orijentacije su i pre izražavali nezadovoljstvo dogovorima koje su prethodne vlade zaključile sa kineskim partnerima vezano uz zakup Pirejske luke, prodaju određenih prava, brodogradilišta i slično, ugrožavanje stečenih radnih prava zaposlenih, baš kao šta im smeta i davanje aerodroma u zakup nemačkim partnerima. Smatram da će nova grčka vlada preispitati sve ove ugovore i sa kineskim partnerima naći zajednički jezik, odnosno insistirati da se eventualno nepovoljni elementi promene u korist pozicije prihvatljive za domaćina. S obzirom na kinesku zainteresovanost, verujem da će do razumevanja doći.
Među nekim srpskim ekonomistima vlada mišljenje da bi od velikog značenja za Srbiju bilo da Kina uloži u izgradnju velike luke na Dunavu. Koliko je to realno u neko dogledno vrijeme?
Ideja je dobra, s obzirom na to da Srbija ne koristi strateške prednosti koje joj nudi tok Dunava i da se ideja zgodno uklapa u projekat transportnog povezivanja regiona na pravcu koji smo pomenuli. Sa druge strane, postavlja se pitanje načina finansiranja, jer Srbija nije u prilici da iz sopstvenih izvora to plati; pored toga, prezadužena je. Opet, bez izgradnje saobraćajne infrastrukture nema govora o održivom rastu privrede ili napretku u nekom od potencijalnih izvora tog rasta, poput turizma, poljoprivredne proizvodnje ili reindustrijalizacije unutrašnjosti, kao i o tako potrebnom regionalnom povezivanju ili direktnim stranim investicijama.
Stare članice Unije godinama posluju sa Kinom, pre svega bilateralno, dok institucije Unije koriste u rešavanju spornih pitanja, služeći se snagom pregovaračkog bloka EU-a kao celine. Ali ono šta je dozvoljeno njima ne mora biti, i očito nije, dopušteno novajlijama u Uniji
Milanovićev nedolazak u Beograd oceniće hrvatsko glasačko telo
Na beogradski samit s kineskim premijerom Li Kećijangom nije došao hrvatski premijer Zoran Milanović. Tumačite li to ekonomskim ili političkim razlozima?
Videla sam njegovu odluku kao političku, upućenu ka domaćem biračkom telu i određenim centrima u Briselu, ali će krajnju ocenu tog stava i gesta ipak dati hrvatsko glasačko telo i građani kojima je gospodin Milanović odgovoran.
Osim u infrastrukturne projekte, gdje vidite prostor za daljnja kineska ulaganja?
Kineska strana je zainteresovana za prodaju svojih proizvoda koji sadrže primenjena znanja, tj. visoku tehnologiju, kako u oblasti obnovljive energije tako i u oblasti telekomunikacija, građevinarstva i sličnog. No na dugi je rok srpska privreda – kao i sve iz ‘grupacija 16’ – više zainteresovana za direktne strane investicije kineskih malih i srednjih preduzeća u oblasti poljoprivrede, prerade hrane, automobilske industrije, tekstilne, industrije nameštaja, telekomunikacija, IT sektora, trgovine... gde bi mogle da se uključe kroz privatizaciju, dokapitalizaciju naših državnih, a naročito privatnih firmi istog obima. Uspešno poslujući, te kineske firme bi dale podsticaj rastu privrede na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou, rastu uposlenosti i prenosu tehnologija, čime bi se produbila saradnja naših privreda na principima obostrane koristi. No dosad nismo videli veći interes kineskih firmi, iako će možda samit u Beogradu nešto da promeni, naročito ako će naši privrednici posvećeno nastojati da neguju uspostavljene kontakte, a naša diplomatsko-konzularna predstavništva da aktivno rade na predstavljanju mogućnosti koje ta saradnja donosi.
