Dobrica Veselinović, rođen 1981. godine, apsolvent je Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Pohađao je veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu te održao velik broj predavanja, treninga i prezentacija. Duži niz godina aktivan je u civilnom sektoru, a u poslednjih nekoliko godina bori se za javne prostore i veće učešće građana u razvoju grada. Oblasti interesovanja su mu politička teorija, ekologija i pitanja urbanog razvoja. U poslednje vreme deluje u okviru kolektiva Ministarstvo prostora.
Šta je zapravo Ministarstvo prostora, organizacija čiji ste aktivista i u čije ime, zajedno s ostalim članovima, često nastupate?
Ministarstvo prostora je kolektiv iz Beograda osnovan 2011. godine sa ciljem promišljanja budućnosti gradova. Polje delovanja Ministarstva su urbane transformacije Beograda i drugih gradova u Srbiji, koje pomno pratimo i na koje reagujemo. Grupa je svoj zajednički rad u početku usmerila na neformalno stvaranje i odbranu javnih prostora, koristeći se filozofijom uradi sam. Ovo je dalje vodilo proučavanju različitih pristupa razvoju gradova, kulturnih praksi i intervencija u gradovima, kroz niz akcija, izložbi, radionica i javnih diskusija. Ministarstvo prikuplja i deli podatke koje tematizuju sadašnji model urbanističkog razvoja i pruža podršku društvenim pokretima koji to isto rade u svojim lokalnim zajednicama. Naš kolektiv razvija projekte u saradnji sa razgranatom mrežom istraživača, aktivista, grupa i pojedinaca koji deluju u različitim oblastima, poput arhitekture, urbanizma, sociologije, umetnosti, političkih nauka. Ovo je bio zvaničan opis, a u realnosti smo grupa ljudi dosta šarenolika u interesovanjima, godinama i broju, koja veruje da su promene našeg društva moguće, i uživa u zajedničkom radu na tome. Pored mene, tu su Radomir Lazović, Iva Čukić i Marko Aksentijević.
Važnost vlastitih kapaciteta
Teme kojima se Ministarstvo prostora bavi predstavljaju indukciju novih gradskih politika. Ako to stavimo na nivo politike, to su zahtevi za promenu paradigme upravljanja. Za promenu upravljanja javnim prevozom, prostorom, vodosnabdevanjem, otpadom…
Vaša organizacija je izvela značajan broj akcija kojima ukazuje na probleme javnih prostora i njihovog korišćenja, netransparentnosti u upravljanju onim što je javno i privatizaciji i zloupotrebi javnoga. Koje biste akcije posebno izdvojili?
Svakako bih izdvojio ‘Ekspediciju IneksFilm’ zato što je to jedna od prvih akcija oko koje smo se i okupili. Izdvaja je i to što je uspela, iako su svi govorili da je cela ‘ekspedicija’ suluda i da je nemoguće osvojiti i na kraju stvoriti jedan takav prostor (više informacija o akciji može se naći na: https://www.facebook.com/InexFilm). Ono što je ta akcija izrodila još uvek nije dovoljno vidljivo, no verujem da će u godinama pred nama to proizvesti mnoštvo interesantnih akcija i promena. Sve vreme mi se igramo identitetima – ne mislimo da Ministarstvo prostora mora jasno da stoji iza neke akcije ili projekta, više je važno da se sa idejnog aspekta to prepoznaje kao deo šire borbe ili, ako hoćete, pokreta koji je u nastajanju.
U decembru 2014., dok je još bio u opoziciji, u poseti vam je bio i današnji grčki premijer Aleksis Cipras. Šta je ono što lider Sirize vidi u vašoj i sličnim organizacijama u Srbiji?
Cipras je zapravo bio u partijskoj poseti Srbiji, a njegovo viđanje sa nama je neka vrsta peglanja posete ‘kul’ novim elementima i pokretima. Prilikom posete Srbiji video se i sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, patrijarhom Irinejom i ministrom rada Aleksandrom Vulinom (što se baš i ne može opravdati kao logična stanica nove levičarske partije u koju su uprte sve oči). Sa druge strane, ta poseta je odjeknula dosta jako, kako u medijima tako i u političkim krugovima u Srbiji i Beogradu. Ta vrsta spoljne legitimizacije i ‘priznanja’ da smo na dobrom putu meni nije posebno draga, pre bih voleo da se zagledamo u sebe i nađemo neke naše dobre strane i neke naše kapacitete te njih iskoristimo na najbolji mogući način, a ne da se rangiramo po tome ko je sa strane šta rekao o nama.
U jednom od svojih javnih istupa kazali ste da bi organizacije poput vaše, koje imaju levičarski stav, trebale nastupati sa više ideologije. Na šta ste tačno mislili?
Govorio sam više o prividnoj deideologizaciji civilnog sektora. Pod tim podrazumevam da većina organizacija civilnog društva – ovde bih voleo da na tren obratimo pažnju na to kako se postepeno od udruženja, preko nevladinih organizacija, došlo do kovanice ‘organizacija civilnog društva’ koja bi valjda trebalo da signalizira neku vrstu profesionalnog organizovanja i birokratizacije, šta li – nema jasnu ideologiju koju zastupa. No kada bolje pogledamo stvari, u njihovom delovanju manje ili više prikriveno leži jedna liberalna mantra, mantra koja je u stvari dominantna na svetskoj sceni, koja ni po koju cenu ne dovodi u pitanje princip ‘biznis ez južual’ kako stvari treba da se rade, i koja ni po koju cenu ne dovodi u pitanje smernice donatora (u najvećoj meri Amerike, EU-a i pojedinih zemalja članica). Tu dolazimo do glavnog problema, da udruženja zapravo ne zastupaju građane i ne crpe legitimitet bavljenja nekom temom i problemom iz baze, iz realnih potreba ljudi, već dobijaju legitimitet zbog novca koji kroz projekte uspevaju da obezbede za aktivnosti. Pored toga, projekti se i namerno friziraju da bi bili bliži smernicama dobijenim od donatora i u principu služe samoodržanju samih organizacija, a ne rešavanju pravih potreba ljudi. U narednom periodu ovo se mora promeniti, i kao što sam pričao o spoljnoj legitimizaciji, mislim da se i ovde moramo vratiti nama samima, u sebi i ljudima u našem okruženju pronaći i iskopati pamet i ideje, i od toga krenuti. Znači pre treba ići na organski rast, a ne na nasilno kalemljenje, ako smem da napravim botaničarsku analogiju.
Povezanost grupa i pokreta
Šta bi bili ključni levičarski elementi u delovanju Ministarstva prostora i koliko se savremena levica može uklapati u one klasične predstave o levici?
Ako kao jedan od glavnih fokusa rada Ministarstva prostora stavimo borbu za pravedniju distribuciju resursa, a kroz bavljenje gradom kao najpojavnijim oblikom ljudskog društva u ovom trenutku, možemo reći da se to itekako uklapa u klasičan levičarski diskurs. Sa druge strane, svedoci smo da su proklamovane leve snage u velikoj defanzivi i kao da ne žele da preskoče prag svojih udobnih salona i zaista mobilišu ljude oko nekih tema. Te teme su tu, samo ih treba polako načinjati i ne biti rob ustaljenih praksi, šta levica ‘treba’ ili ‘mora’. Po mom mišljenju, to moraju biti prividno male teme, teme svakodnevnog života, da bi se kroz indukciju politike došlo do takozvanih velikih tema. Teme kojima se Ministarstvo prostora bavi predstavljaju baš to – indukciju novih gradskih politika. Ako to stavimo na nivo politike, to su zahtevi za promenu paradigme upravljanja. Za promenu upravljanja javnim prevozom, prostorom, vodosnabdevanjem, otpadom…
Sa mladim ljudima iz vaše i sličnih organizacija u Srbiji učestvujete u aktivnostima koje imaju regionalni, pa i širi, evropski kontekst. Kolika je solidarnost među vama, regionalna i evropska?
Rekao bih da je povezanost grupa i pokreta na veoma visokom nivou, a to se pre svega vidi u regionu. Ovo je veoma vidljivo na polju pokreta i borbi za javna dobra, gde je povezanost inicijativa veoma jaka. Razmene su veoma česte, iskustva i znanja su veoma bliska, ali i problemi i nasleđe su manje-više isti u svim zemljama bivše Jugoslavije, što čini dobar preduslov za saradnju. Mislim da je to dobro, da je to trend koji ima svoju budućnost, samo trebamo prevazići uska razmišljanja i naše male i ograničene nacionalne okvire, i verujem da su novi modeli udruživanja i organizovanja vrlo blizu i da imaju velik potencijal.
Kako vidite Srbiju u narednih dvadeset godina i kako ocenjujete angažman mladih ljudi u humanizaciji života uopšte? Jeste li zadovoljni participacijom mladih u javnim poslovima?
Ne bih se samo bavio mladima jer stvar je mnogo šira – to je stvar celokupnog društva. Ali možda je i vrlo prosta: koliko se budemo bavili stvarima i promenom koju želimo, takva će i Srbija biti. Koliko nam je zaista stalo da nešto promenimo? Ali stvarno stalo? Ako nije, onda je O.K. da smo tu gde smo. Naravno, ne želim da banalizujem stvari i prikažem ih jednostranim i jednostavnim, ali ako budemo uspeli da prevladamo apatiju nemogućeg, sve je moguće. To je moguće taktičkim pomacima, organizovanjem, ostvarivanjem neočekivanih savezništava grupa, pojedinaca i udruženja te svakodnevnim radom na nama samima.
Koliko nam je zaista stalo da nešto promenimo? Ali stvarno stalo? Ne želim da banalizujem stvari, ali ako budemo uspeli da prevladamo apatiju nemogućeg, sve je moguće. To je moguće taktičkim pomacima, organizovanjem, ostvarivanjem neočekivanih savezništava grupa, pojedinaca i udruženja te svakodnevnim radom na nama samima
‘Beograd na vodi’ se kosi sa zdravim razumom
Veliki ste kritičar projekta ‘Beograd na vodi’ koji je veliki adut, barem retorički, aktuelne vlasti. Šta su vaše ključne zamerke tom projektu?
Projekat je toliko sulud da je teško uopšte krenuti u objašnjavanje šta su zamerke. On je prosto nepopravljiv, štetan i opasan zbog mnoštva presedana koje uvodi. Od samog njegovog početka i ‘prijatelja’ iz Emirata koji će uložiti ogromne pare, sve je obavijeno velom misterije. Svi aspekti predloženog plana su pogrešni, od ekonomske računice, saobraćajnih i infrastrukturnih rešenja, do urbanističkog svemirskog broda koji je neko samo spustio u Beograd. Šta reći više od toga da su premijer Aleksandar Vučić i gradonačelnik Siniša Mali glavni promotori ovog čisto privatnog projekta, koji ima proklamovani nacionalni interes. Za ovaj projekat, po njihovim rečima, još uvek nije potpisan nikakav ugovor, a istovremeno svedoci smo da su Grad Beograd i država Srbija već uložili velika sredstva, što u planove što u čišćenje terena, i to u godini kada su mere štednje velike, u godini kada smo imali ogromne poplave, kada u nekoliko gradova u Srbiji nema pijaće vode. Molim vas, da li je realno da ulažemo u projekat koji donosi izgradnju stanova od 400.000 eura i šoping mol? Pa to se kosi sa zdravim razumom.
Hoće li, po vašem mišljenju, uopšte biti ‘Beograda na vodi’?
Biće. Naravno, to neće biti u obimu koji je predstavljen na maketi, ni u vremenskom okviru koji naši političari najavljuju, ali to zapravo nije ni važno. Važno je pokazati da se radi o predstavljanju privatnog interesa jedne elite (u ovom slučaju investitora u saradnji sa vladajućom političkom opcijom) kao javnog interesa. Kao i svaki put u tim slučajevima, rizik i troškovi su javni, a profit će na kraju biti privatni. Ono što već sada vidimo, kroz inicijativu ‘Ne da(vi)mo Beograd’ koja se vrlo glasno i jasno protivi projektu, jeste da građani neće nasesti na ovu podvalu. Naravno, slučaj ‘Beograda na vodi’ se neće razrešiti ni brzo ni lako, ali za mene predstavlja fundamentalno pitanje: U kakvom gradu, a samim tim i društvu, želimo da živimo? I šta smo spremni uraditi povodom toga? Sada smo u fazi građenja dosta široke koalicije koja se protivi projektu, organizovali smo nekoliko javnih tribina sa domaćim i stranim stručnjacima, izdali smo glasilo inicijative koje se bavi dosadašnjim tokom projekta, reagovali i mobilisali građane da masovno podnesu primedbe na izmene planskih dokumenata, ali i najvažnije, kroz nekoliko akcija smo direktno konfrontirali ovaj projekat. I nameravamo da sa tim nastavimo
