U jednoj od pesama koje su klinci slali Ljubivoju Ršumoviću, objavljenoj u knjizi ‘Bukvar dečjih prava’, piše ovako: ‘Mamin je prut, tatin je kaiš, a moje su samo suze.’ Dete kao dete. Najiskrenije i najjednostavnije moguće dalo je objašnjenje na pitanje da li je udarac po turu ili šamar vaspitna ili zlostavljačka metoda. Što se deteta tiče, sve je to isto.
Baš ovo pitanje u poslednje vreme našlo se u fokusu, a sve povodom najave da će se od sledeće godine u Srbiji usvojiti građanski zakonik koji izričito zabranjuje roditeljima ‘svako zlostavljanje dece, a naročito fizičko kažnjavanje’. Ništa novo, reći će neki, jer već postoji Porodični zakon koji propisuje kažnjavanje roditelja zbog iste rabote, ali slučaj je hteo da se na najavu usvajanja novog zakonika određene ličnosti posebno štrecnu. Jedan od njih je Zoran Milivojević, psihoterapeut, miljenik medija kao dežurni komentator devijacija u društvu, posebno ako je reč o pripadnicima mlađe generacije. Milivojević je održao dve tribine na tu temu, gde je ustvrdio da nije za fizičko kažnjavanje, ali je pun razumevanja ukoliko do istog dođe, a osim toga smatra da država nema prava da propisuje odnose u porodici.
Prema rezultatima Republičkog zavoda za statistiku i UNICEF-a o položaju žena i dece, 93 odsto roditelja u Srbiji smatra da fizičko kažnjavanje nije potrebno primenjivati u disciplinovanju dece, ali je 43 odsto dece ipak doživelo da budu fizički kažnjena
Na jednom od tih predavanja rekao je: ‘Deca dok su mala ne znaju šta je dobro, a šta ne. Ako dete uradi nešto pogrešno, opasno, rizično, roditelj može da mu kaže nemoj to da radiš. Ako ono nastavi to da radi, roditelj može da ga kazni i kaže nećeš u narednih nedelju dana igrati igrice. Međutim, ukoliko dete ne prihvati tu kaznu i nastavi da se isto ponaša, potrebna je telesna kazna, ali ne kao nasilje nad detetom, već kao mera koja dolazi na kraju i to u retkim situacijama.’
Skrenuo je pažnju na sebe, uz poprilično razumevanje roditelja, posebno onih prisutnih na tribini. Kritika je bila osujećena, pa čak i ismejavana. Kad već nisu bili prisutni na tim tribinama, ili barem ne u tolikom broju, da bi poremetili Milivojevićeve monologe, preko sto psihologa, psihijatara, pedagoga… potpisalo je zajedničko saopštenje u kom se, pre svega, protive metodama kažnjavanja dece koje Milivojević zastupa, a osim toga izneli su i niz optužbi kojima difamiraju samog Milivojevića tvrdeći da nije ni stručan ni nadležan da deli savete o tako važnim pitanjima. Održali su i tribinu kao kontrapunkt Milivojevićevim stavovima, uz aktivno učešće i predstavnika države, što nije čest slučaj kad pozivi stižu od strane civilnih organizacija. Ovde je to bilo tako jer je bilo jasno da kritika na račun predloženog građanskog zakonika neće biti. Ograda je postavljena na samom početku, kad je rečeno da ‘rasizam, ksenofobija, nacionalizam, homofobija, nasilje nad decom i ženama nisu pitanja debatnog tipa’.
Za razliku od Milivojevića, koji je pre svega gledao roditeljsku stranu, na ovom skupu je dete ipak bilo u prvom planu. Istaknuto je da ne postoji razlika između šamara i nasilja. Dete kao dete tu razliku posebno ne može znati. Udarac je udarac i on boli jednako. Tajna je u razgovoru sa detetom, istaknuto je, i u postavljanju granica. Za sve je, međutim, potrebno i strpljenje, a to je danas mnogim roditeljima luksuz. Bez obzira na sve, Srbija se kao potpisnica Konvencije o pravima deteta obvezala na usvajanje ovog zakonika, pa je samo pitanje na koji će se način država pobrinuti da on bude poštovan i kakve su kazne predviđene za roditelje koji se o njega ogreše.
Dodajmo svemu rezultate Republičkog zavoda za statistiku i UNICEF-a o položaju žena i dece. Rezultat kaže da 93 odsto roditelja u Srbiji smatra da fizičko kažnjavanje nije potrebno primenjivati u disciplinovanju dece, ali je 43 odsto dece ipak doživelo da budu fizički kažnjena. I okrenimo se sada državi. Ova istraživanja su rađena u svim državama koje su uvele zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Na osnovu toga UNICEF je saopštio da ‘društva u kojima je uvedena zabrana fizičkog kažnjavanja postaju manje tolerantna prema ozbiljnim slučajevima nasilja nad decom i postoji veća verovatnoća da će prijaviti takve slučajeve’.
Kad Milivojević zapomaže da država nema prava da se meša u živote ljudi na način na koji će to zakonik predviđati, on zaboravlja ili namerno prešućuje jednu drugu stvar. Nasilje nad decom i ženama se često dovodilo u vezu jer je to slična matrica, ako ne i ista. Problem je u čitavoj zajednici, počev od sudstva, a zatim i u užoj okolini koja blagonaklono gleda na silu. Štaviše, čak je i poželjna. Da bismo došli do tačke u kojoj će stav biti suprotan potrebno je i da država ima strpljenja i jasnu viziju na koji način će to postići. A ko bi još stavio ruku u vatru za to?
A onda idemo i korak dalje, odnosno unazad. Ako već razmišljamo o državi koja će imati ingerencije da zadire u privatni prostor i da kažnjava nasilnike, moramo još dublje da sagledamo o kakvoj je državi reč. Možemo li imati poverenja u državu koja je i zvanično odgovorna za nesprečavanje srebreničkog genocida, gde su ginula i deca? Možemo li imati poverenja u državu u kojoj slobodno šeću stotine silovatelja koji nikad neće biti procesuirani i koji, na kraju, i sami gaje svoju decu? Možemo li imati poverenja u državu pod čijim su okriljem stasavali najokoreliji kriminalci koji su bivali upregnuti za ostvarivanje najcrnjih mogućih scenarija, sa posebnim akcentom na one nasilne? Mogli bismo ovako do sutra, ali odgovor bi bio uvek isti. I sad, odjednom, stalo joj je da reši ovaj problem? Jeste, jer je na to obvezuju brojne konvencije, a da istinski postoji želja da sutra ili prekosutra ovo društvo bude utemeljeno ne na sili i prisili, već na razumevanju i empatiji, onda bi, u najmanju ruku, na stub srama okačila svakog onog ko se ogrešio, i to ne samo o dete ili decu.
U takvom društvu poruka bi bila jasna i nedvosmislena. U takvom društvu neki drugi Zoran Milivojević ne bi imao ni pola toliko pažnje koliko je dobio u ovih mesec dana. U takvom društvu ne bi ga možda ni bilo.
