Odluka Višeg suda u Beogradu da rehabilituje četničkog vođu Dragoljuba Dražu Mihailovića dan-dva bila je glavna vest. Iako je ta odluka samo jedna u nizu sličnih koju je omogućio Zakon o rehabilitaciji, usvojen još 2005., ona ipak ima posebnu težinu. O rehabilitaciji, njenim posledicama i antikomunizmu razgovarali smo sa predsednikom Saveza antifašista Srbije (SAS) Aleksandrom Krausom.
Nakon što su izjednačeni četnički i partizanski pokret i nakon što je sud prethodno rehabilitovao i kneza Pavla Karađorđevića, namesnika koji je pristao na potpisivanje Trojnog pakta i potpisnika Dragišu Cvetkovića, ova odluka i nije neko iznenađenje?
I nije. U SAS-u smo često o tome razgovarali, objavili smo publikaciju ‘Ne rehabilitaciji’ koja sadrži javne nastupe raznih ljudi na tu temu, čak smo uložili jedan prigovor na svedočenje istoričara, ali ništa nije vredelo. Nismo ni očekivali da će nešto promeniti, možda smo samo produžili suđenje. Dugo sam pratio suđenje i atmosferu koja se bitno menjala. Pritisak javnosti, uz dominantno četničku atmosferu, bio je sve veći, a nastup Olivera Antića, jednog od predlagača rehabilitacije i savetnika predsednika Tomislava Nikolića, govorio je o samouverenosti. Ne mogu reći da postoje dokazi da je Antić predstavljao stavove predsednika Republike, ali ne može se ni odbaciti činjenica da je on njegov savetnik i da je time ipak vršen određen uticaj. Što je suđenje više odmicalo, sve je bilo jasnije da je realno očekivati presudu kakva je na kraju i usledila.
Ovo je laž
Presuda se bavi prvenstveno pravnim aspektom suđenja iz 1946. godine. Govori se da nije bilo fer suđenje, ali implikacije su veće?
Ukidanje presude na jedan formalan način je doživljeno kao potpuna rehabilitacija u političkom smislu i to daje krila svim ekstremnim ideologijama, a poput spojenih sudova podstiče ekstremne ideologije u regionu
Pripremamo knjigu koja će tretirati taj pravni aspekt, jer se oni kao ne bave činjenicama i zaključuju da je suđenje bilo montirano i da je zbog toga ukinuta presuda. Naravno, to formalno ukidanje presude doživljeno je kao potpuna rehabilitacija u političkom smislu i to daje krila svim ekstremnim ideologijama, a poput spojenih sudova podstiče ekstremne ideologije u regionu. Toga se bojimo. Ako ima ičeg pozitivnog u svemu, onda mislim da će se nakon prve presude i takvih reakcija antifašističke snage u regionu morati ozbiljnije povezivati. Do sada je to bilo na nekom ritualnom nivou, memorijskog karaktera, a od sada će morati da bude akciono jedinstvo za realnu borbu danas za sutra. Barem ćemo mi to da iniciramo. To je pitanje jedne mnogo šire aktivnosti koja prevazilazi pojedine države ili republike. Već smo formirali Antifašistički front u kom su Helsinški odbor za ljudska prava, Društvo za istinu NOB, Žene u crnom, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, list ‘Republika’… Planiramo sistematske aktivnosti. Jedna od njih je tribina koja će biti javna, sa jednim dugoročno orijentisanim programom. Moći će da prisustvuje i druga strana, ali neće moći da nameće siledžijsku atmosferu. Provociraćemo istorijsku istinu, pa i pravnu problematiku presude koja je sada u prvom planu. Smatramo da je u prvom planu ipak politička problematika. Stjepan Mesić je o tome lepo govorio. Današnji standardi i ondašnji standardi pravnog tretiranja se ne mogu upoređivati, a upravo se iz današnjeg konteksta vraća na 1946. godinu. To suđenje je bilo u rangu takvih suđenja koja su se širom Evrope događala na bazi dogovora koji su postignuti uz Nirnberški proces. Suđenje Draži Mihailoviću je čak bilo iznad tih standarda. I danas donose presudu u kojoj kažu da on nije imao pravo žalbe. Pa ni sad nemamo pravo žalbe na odluku suda. I šta sad? Ovo je sad bolje?
O čemu konkretnom govorite kad kažete da je u prvom planu politička problematika?
Ovom presudom se kamufliraju devedesete. To je suština. Ako je četnički pokret rehabilitovan, mnoge stvari koje su se dešavale devedesetih mogu da se gledaju u nekom drugom svetlu. Uzmimo našeg predsednika, četničkog vojvodu. Nikad se nije odrekao te titule, a sada više i ne mora, jer je to jedan legalizovani ‘antifašistički’ pokret. Odaju oni priznanje i partizanima, ali… Tobože to sve ide ka nekakvom pomirenju. Aleksandar Vučić govori o budućnosti, da je krajnje vreme da se sve to prevaziđe, da je dosta podela. Ne vidim da ovakva presuda može da doprinese pomirenju. Nema govora da je to doprinos i nema govora da se može na neistinama praviti budućnost jednog naroda, jedne države, jednog društva… Zaključili smo da moramo pooštriti sopstvenu retoriku i da sve nazovemo pravim imenom. Ovo je dakle laž.
Nacionalni konsenzus
Spomenuli ste savetnika Olivera Antića i samog predsednika kao nekoga kome ova odluka ide u prilog, ali mnogi zaboravljaju da je čitav proces započeo za vreme vladavine drugih stranaka, pre svega Demokratske stranke, a da su Vučić i Nikolić proces samo nasledili i uspešno ga priveli kraju. Možemo govoriti o nekoj vrsti nacionalnog konsenzusa, zar ne?
Često navodim primer vešanja Musolinija. Nikome ne bi palo na pamet da pravno pokuša da rehabilituje tu odluku. Ovo što se desilo sa Dražom je bilo sto puta na višem nivou u pravnom smislu
Apsolutno. To sam često isticao, ali ne da bih abolirao Srpsku naprednu stranu, jer ona je preteča svih tih događaja. Svi su oni kao radikali odlazili na Ravnu goru, Nikolić je tokom ratova devedesetih na Romaniji proglašen četničkim vojvodom. Posle 2000. godine nije došlo do zaokreta. Naprotiv. Antikomunizam koji je počeo da galopira za vreme Miloševića nastavio je i posle njegovog pada i do dana današnjeg je tome tako.
Setimo se i da je petokraku sa zgrade Skupštine grada Beograda još 1997. skinuo Zoran Đinđić, kao gradonačelnik.
Naravno, a sve je to jedan mit. On jeste Srbiju menjao prema Evropi, ali nacionalistički koreni, koreni četništva i kontinuitet sežu još dublje. SNS je sve to samo nasledio i prihvatio taj trend. Mogli su da zaustave proces, ali se kao nisu mnogo mešali. Slušao sam završne reči Olivera Antića. To je bilo strašno za slušati i to nije moglo da prođe a da nije jasno da to govori savetnik predsednika, koji se nikad nije distancirao od njega. Nikad Antić nije rekao da govori u svoje ime. Tu se jednostavno radi o državnoj politici. Priča o pomirenju je čista glupost. Stvari će se zaoštriti i moraće naši istoričari, kojima je jasno da se radi o lažima, da se ozbiljnije angažuju, jer je u pitanju ozbiljna borba. Srpsko društvo tone u ideološku mutljavinu, močvaru. Tone u stanje iz kog put ka Evropi i dobrim odnosima u regionu ne ide, jer je sve zasnovano na lažima.
Odnos prema fašizmu je savremena borba
Koliko se srpsko društvo razlikuje od drugih društava zemalja istočne Evrope koje su više antikomunističke nego antifašističke? Pogledajmo samo preko plota. Dan nakon rehabilitacije na Blajburgu se okupilo nekoliko desetina hiljada ljudi, na antikomunizmu se ponovo gradi i potencijalna pobeda HDZ-a na izborima…
Ne može se prilaziti tim temama iz jedne izolovane republike bivše Jugoslavije. Jugoslavija je bila ta koja je pobedila, odnosno partizanski pokret. To su bili borci iz svih delova Jugoslavije i danas to analizirati i svoditi samo na delove bivših republika je nemoguće. Odnos prema prošlosti i prema neofašizmu te obnavljanju i reviziji istorije isto mora da bude zajednički. To mora da bude pogled progresivnih antifašističkih snaga jer je Jugoslavija bila drugačija. SAS je pisao Evropskom parlamentu povodom njihove Rezolucije o rehabilitaciji pri čemu smo naglasili da slučaj Jugoslavije moraju posmatrati drugačije, da se rezolucije koje donose pod pritiskom mira u kući, pod pritiskom baltičkih zemalja, o izjednačavanju komunizma i fašizma koji su totalitarni režimi, ne mogu primeniti u Jugoslaviji. Možemo da razumemo da su to njihove taktičke potrebe, ali to na ovom terenu izaziva turbulencije i koriste ih ekstremne snage jer se pozivaju na evropske vrednosti ne želeći da specifičnost jugoslovenskog prostora uošte uzmu u obzir. Nama na ruskim tentkovima nije došla sloboda, nego su je izvojevali partizani. Naravno, došlo je do saradnje, ali uz saglasnost Staljina i Tita. Niko ne potcenjuje ulogu Crvene armije. Naprotiv. Tu postoje žrtve i zahvalnost, ali je jugoslovenski NOB bio nešto drugo.
Kad se sve svede samo na Srbiju ili samo na Hrvatsku, onda ne postoji ista vrsta argumentacije. Onda rizikujemo da ekstremisti i desničari, kojima odgovara takva EU politika, likuju, oživljavaju svoj antikomunizam oslanjajući se na priču izvana. Ta priča je vrlo aktuelna i mi smo svi skupa upućeni na saradnju, na čemu osobno jako insistiram. Ima i druga argumentacija koju niko ne spominje u zadnje vreme. Često navodim primer vešanja Musolinija. Nikome ne bi palo na pamet da pravno pokuša da rehabilituje tu odluku. Ovo što se desilo sa Dražom je bilo sto puta na višem nivou u pravnom smislu. Pokrenuti antikomunističko pitanje i vezati ga samo za Drugi svetski rat, a ne videti današnji kapitalizam, današnju krizu, današnju levicu Podemos i Sirizu, to znači negirati ono što je danas na dnevnom redu, a to je levica koja jedina može da izvuče krizu kapitalizma na planetarnom nivou.
Imali smo priliku da na platou ispred Palate pravde vidimo jednu paradoksalnu situaciju baš sa pripadnicima mlađih generacija. Sa jedne strane neofašiste, koji su uzvikivali ‘Srbija, Rusija, ne treba nam Unija’, a sa druge one koji su se predstavljali antifašistima, mada bi približnije bilo reći da je reč o staljinistima, što potvrđuju i njihove majice, ali i parola: ‘Srbija, sovjetska republika’. Šta se tu dešava? Ko su tu za koga i za šta borio? I kako se antikomunisti, koji bi po difoltu, morali biti za neke zapadne, odnosno kapitalističke vrednosti, zalažu za Rusiju? Na stranu što je današnja Rusija jedan od najboljih primera nakaradnog kapitalizma. To njih ne zanima.
Ta diskusija ne može da se vodi na suženom prostoru koji smo mogli da definišemo kao antifašistički u užem smislu. To postaje savremena politička problematika koja se mora gledati šire, internacionalno. Moramo vratiti problematiku socijalizma, uslova za socijalizam. To mora biti pitanje savremene levice. Ona sad, na neki način, kuca na evropska vrata. U svakom slučaju, kod mladih generacija ima dosta rezona za konfuziju. Razumljiva je konfuzija i starije generacije. Ljudi su navikli na neke svoje šeme, šablone koje ne važe. Ispada da su ove dve grupe vrlo složno vezane za orijentaciju prema Rusiji. Svaka iz svog ugla.
Svaka iz svog ugla je i protiv EU.
Imam utisak da mlada generacija nema alternativu nego da hvata sudbinu u svoje ruke. Nema više ni gde da se ode. Gde god da odeš moraš da se biješ
Evropski put Srbije je bez alternative, ali to isto tako ne znači da je EU, ovakva kakva je sad, bez alternative. Postavlja se pitanje da li je moguće menjati EU iznutra. Oni koji su u EU, Italija, Grčka, Španija, ili Nemačka kao najjača, hoće da je manjaju. Alternative nema, a to će trajati malo duže. Potrebno je i da ta svetska kriza kapitalizma počne da deluje u tom pravcu. A mi ne možemo da sedimo skrštenih ruku. Kapitalizam jeste globalni, pa isto tako i leve snage moraju da budu globalne. Taj internacionalizam bi morao mnogo jače da se ispoljava. Prema tome, ovo što se tamo dešavalo, gde je ova grupa staljinista pevala te partizanske pesme, jeste ipak otpor. Jeste to jedna folklorna situacija koja se protivi četnicima, pa je to neka vrsta plusa, ali kad se malo zagrebe to je jedan veliki minus i tu nema bitnih razlika. To su dva koncepta koja nikakvu budućnost ne pružaju i nekakva levica bi ovde, kao što se desilo u Sloveniji i Hrvatskoj, morala da se artikuliše na modernijim konceptima i to će se dešavati. Što je kriza veća, što su te ekstremističke ideologije prisutnije i što je taj ćorsokak u kom se nalazimo veći, mislim da ćemo lakše pronalaziti put. Izlaz iz toga ne može da bude drugo nego opet stvaranje opet nekakve Jugoslavije. Ne mora to da bude u formalnom smislu, ali opet objedinjavanje prostora ne mora da bude samo na granicama bivše Jugoslavije. Mogu da budu i Grčka i Albanija i Bugarska… Nije bitno. Bitno je samo da bude prostor širenja drugih koncepata budućnosti. Evo, i Makedonija je u velikim lomovima što opet ima iste te korene. Rešenje ne može da se smisli drugačije nego što je već postojalo. Jugoslavija je bila model kako živeti u multinacionalnoj sredini, kako spojiti razvijeni sever sa nerazvijenim jugom…
To iskustvo omogućava da se vide greške. Jesmo li uspeli da to naučimo?
Stalno govorim da postoji ogroman rezervoar iskustva kao potencijal za promene. Mladi ljudi se ne sećaju. Potrebne su te međugeneracijske veze. Može se to postići, a da li smo uspeli da naučimo? Ne mogu da kažem da jesmo, ali i tom tapkanju u mestu isto ima kraja. To već postaje jasno i u Makedoniji i na Kosovu, Sloveniji… Potreban je stalni angažman da se prevaziđu razlike. Na sportskom, kulturnom polju odavno su uspostavljene veze. Od kopanja u prošlosti nema budućnosti. A budućnost je ipak u prevazilaženju razlika, u stvaranju bogatstva od tih istih razlika, a ne barijera. Barijere su koštale života mnoge ljude, a služilo je pljačkaškoj tranziciji i to polako postaje sve jasnije i nadam se da će sve više pobeđivati snage koje o tome na nedvosmislen način govore.
Vidite li te snage?
U Srbiji ih ne vidim, ali radimo intenzivno na tome da postanu vidljive sa mnogim mladim grupama. Unazad dve godine se neke stvari menjaju i ima nekog efekta. To je grupacija Levi samit, koja je još labava koalicija ali se polako pretvara u nešto što bi moglo sutra biti stranka. Svuda se leve snage polako artikulišu. Još međusobno ne sarađuju na istim programima, već više prijateljski razmenjuju iskustva, ali se lako može desiti da u nekom periodu od pet do 10 godina rade na zajedničkim programima. Imam utisak da mlada generacija nema alternativu nego da hvata sudbinu u svoje ruke. Nema više ni gde da se ode. Gde god da odeš moraš da se biješ.
