Beogradski novinar i satiričar Zoran Kesić svojevremeno je želio postati nogometaš, ali je završio u novinarstvu. U toj je karijeri prošao sve, od obilaska tržnica i rješavanja problema građana do današnje pozicije TV zvijezde. Iako je radio na ozbiljnoj televiziji B92, odonud je otišao nakon njezina prelaska iz opozicijskih u komercijalne vode; pravu afirmaciju dobiva tek na maloj privatnoj TV stanici Metropolis, gdje s kolegama radi emisiju ‘Dezinformator’, potom i ‘Fajront republiku’. Njegova satirično-politička emisija ‘24 minuta sa Zoranom Kesićem’, koja se s uspjehom prikazuje na O2 televiziji, izuzetno je gledana, a sa svojim humorom i autorefleksijom predstavlja rijedak primjer toliko potrebne medijske grupne psihoterapije, barem u TV eterima na regionalnoj razini. Razgovarajući s njime držali smo se ozbiljnih tema, ali humor i smijeh nismo uspjeli zaobići. Uostalom, naš je sugovornik s vremenom postajao sve oštriji, baš kao i vlast o kojoj govori, što nije samo srpska posebnost.
Ovi na nižim pozicijama, poput Dačića, Karića i Palme, povremeno mi na WhatsApp i Viber šalju sličice i klipove o tome šta su radili, nadajući se da ću ih staviti u emisiju. Ti ljudi su klovnovi, a klovnovi ovise o tome da im se narod smeje
Kako ste postigli da vaša emisija ‘24 minuta sa Zoranom Kesićem’ do danas nije skinuta s programa: na meti vam je ipak predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, koji žestoko reagira i na puno blaže kritike izrečene na svoj račun i onaj svoje stranke? Iza američkoga komičara Stephena Colberta stoji ozbiljna kompanija i ozbiljna financijska moć, a iza vas?
To mi pitanje često postavljaju, ali kao da se sa njime prihvata da je normalno da vlast ukida i zabranjuje emisije i guši slobodu medija. A ako se prihvati da je to tako i da uopšte ne može da bude drugačije, nameće se i pitanje: ‘Čekaj malo, kako to da oni jedini rade?’ Više se ne pita zašto ima malo emisija i malo medijskih sloboda, pita se samo zašto jedna emisija opstaje. Fokus se odjednom pomera na tu emisiju koja opstaje i ona u očima gledalaca postaje nekakav saradnik vlasti, neki kolaboracionista. Mi smo generalno u jednom takvom stanju paranoje prihvatili zdravo za gotovo da se kritičke emisije i kritičke reči u medijima mogu nabrojati na prste. E, naša se emisija sa time ne miri. Kada smo pre četiri godine započeli sa njom, odlučili smo da se ponašamo kao da živimo u normalnom društvu, iako smo svesni da ono nije normalno. U normalnom društvu se podrazumeva da postoji ne jedna nego pet-šest emisija poput naše, da onaj koji osvoji vlast dobija i obavezu da bude zajebavan. Po mom mišljenju, to i jeste zadatak satire – da udara na one koji su najmoćniji i koji odlučuju o sudbinama svih građana. Dakle, ne mogu da dam odgovor na pitanje zašto naša emisija nije ukinuta, jer mi je to pitanje suludo. Ispada da smo mi u dosluhu sa vlastima i da vlast koristi našu emisiju kao dokaz da nema cenzure, a onda mi to isto koristimo i plivamo na tom talasu. Verovatno to tako izgleda u očima teoretičara zavere. Kada smo nas ‘sedmorica mladih’ pre četiri godine započinjali ovaj projekat, zacrtali smo si da će svaka od naših emisija da bude aktuelna, kritička, sa stavom, da će biti zabavna i po mogućnosti smešna. Leđa, osim gledalaca, nemamo nikakva. Najgledanija smo emisija televizije na kojoj se emitujemo, a to nam greje dušu jer znamo da nećemo samo tako dobiti nogu u guzicu.
Satira nije oružje
Svojedobno ste dobivali ozbiljne prijetnje pa nas zanima postoji li kod vas moment autocenzure kad pripremate emisiju? Promatrajući sa strane, tip emisije koja nije, kako sami kažete, soft-porn, djeluje dobronamjerno i katarzično po zdravlje onih koji je prate, što je zasigurno problem ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj i u drugim članicama EU-a. Jeste li vi zapravo izdajnik?
Očigledno je da smo i ja i moji kolege izdajnici srpskog naroda za sve te ‘internet-filozofe’, među kojima uviđam jednu pravilnost: nerviramo ih, a pošto nemaju za šta da nas uhvate, kažu da smo lažna opozicija Vučiću. Očito, imam neki poriv u sebi da volim da nerviram gadove… Kao prvo, mi ne želimo da budemo opozicija bilo kome – samo kritikujemo glupost sa koje god strane dolazi. Onda nas pitaju da zašto u svojim emisijama ne kritikujemo Evropsku uniju, Haški tribunal, pokušavaju da nas optuže da smo prozapadni, proamerički, pro-NATO… apsolutno nismo. Prezirem vojne institucije kao takve. Mrzim oružje. Vojnu silu ne podnosim, dakle kakav NATO, mrzim NATO. Stalno pokušavaju negde da te smeste i onda je na kraju najlepša ta etiketa ‘izdajnika srpskog naroda’. Kritikujući vlast, mi kao mrzimo našu državu. Zato moram da pitam jel’ naša država isto što i vlast i jel’ ceo srpski narod oličen u Aleksandru Vučiću? Dakle, reč je o jednoj brutalnoj zameni teza koje koliko da su smešne, toliko istovremeno i strašno nerviraju. Najteže je zlonamernom glupanu objasniti da nije u pravu, on neće da prizna da nije u pravu. To je unapred izgubljena bitka, pa zato najčešće okrenem na zajebanciju, šta drugo da radim… Ovu emisiju radimo upravo zato jer smo patriote, jer želimo lepšu i srećniju Srbiju, lišenu gadova i smradova. Kod nas autocenzura ne postoji, radimo sa najsvežijim događajima koje ne možemo da predviđamo, pa vrlo retko sami pokrećemo neku temu. Pretpostavljam da kao i svi drugi novinari imamo nekakav kodeks, a pre tog kodeksa i kućno vaspitanje koje nam govori šta je za iznošenje u kafani i u internoj redakcijskoj zajebanciji, odnosno šta nije za televiziju i za naše gledaoce, među kojima su i deca. Mislim da uspešno balansiramo na ivici političke korektnosti i mislim da ne padamo previše u vulgarnost i crni humor.
U današnje vreme teško se nadmetati sa pametnim i duhovitim ljudima na društvenim mrežama. A satire u medijima ima premalo s obzirom na količinu gluposti kojom smo okruženi
Je li ipak bilo kakvih telefonskih poziva u tom smislu?
Nije bilo telefonskih poziva kao šta su recimo oni kada bi se novinarka Olja Bećković, urednica emisije ‘Utisak nedelje’, redovito čula sa Aleksandrom Vučićem. Ja se sa gospodarom nikada nisam ni čuo ni upoznao, a nemam za tim ni neku naročitu želju. Jedino mi povremeno šalju poruke ovi na nižim pozicijama, poput Ivice Dačića, Bogoljuba Karića i Dragana Markovića Palme, koji mi na WhatsApp i Viber šalju sličice i klipove o tome šta su radili, nadajući se da ću ih staviti u emisiju. Palma je počeo da me smara: slao mi je neke klipove u kojima trenira kikboks sa nećakinjama, pa sam morao da ga blokiram. Za njih valjda ne postoji loša reklama, njima je svako stavljanje u emisiju plus. Ti ljudi su klovnovi, a klovnovi ovise o tome da im se narod smeje. Kao da govore – evo, gledaj koliko sam blesav, stavi me u emisiju. Pritisaka ili telefonskih poziva o samom sadržaju emisije nismo do sada imali. Pravilno su procenili da smo takvi da bismo odmah zvali upomoć.
Smatrate li onda satiru učinkovitim društveno-političkim oružjem, pa i kada smijeha nestane?
Nisam siguran da satira može da bude bilo kakvo oružje, pre je nekakav laksativ koji uzmeš da te protera. Mnogi posmatraju našu emisiju kao neko oružje, valjda iz nemogućnosti da sami nešto promene. Obični ljudi koji je gledaju očekuju od nas da uradimo ono šta oni sami ne mogu. Ako u emisiji nemamo 80 posto zajebancije na račun Vučića, odmah nam govore da smo se prodali, da to više nije to, kažu nam ‘Šta je, otupela oštrica?’ Narod od nas očekuje da rešimo njegove probleme, ali ne možemo mi da izađemo u nedelju i zaokružimo listiće umesto njih, sami moraju da glasaju. Pokušavamo da odbijemo epitete poput onih da smo ‘jedina opozicija i svetlo na kraju tunela’; oni prijaju našem egu, ali ne odgovaraju istini. Mi smo političko-satirična, humoristična emisija koju stvara sedmorica momaka, ništa dalje od toga.
Imate selebriti status pa je zanimljiva vaša odluka da sa zabavnih i popularnih emisija prijeđete na nešto ozbiljnije, na ‘lajanje bez kompromisa’, kako sami kažete. Jeste li zažalili zbog te odluke, zajedno sa svojim kolegama s Njuzneta?
I u svojim ranijim emisijama, pogotovo u ‘Dezinformatoru’, uvek sam imao deo političke odgovornosti i kritike. Politika me zanimala i kao klinca, pa je to valjda nekakav logičan razvoj. Dosadilo mi je da se bavim dobrim stvarima kao u ‘Fajront republici’, jer sam shvatio da ljudi kod nas vole loše stvari. Emisija ‘24 minuta…’ bavi se lošim stvarima: zadržao sam neku svoju estetiku i duhovitost prema životu i svetu, samo šta sada ne pravim šale na račun ljudi koje cenim, pravim šale na račun onih koje prezirem. Šalim se na račun njihovih političkih odluka, pretvornosti i melodramatičnosti. Nisam zažalio zbog toga, a najbolja profesionalna stvar koja mi se desila je koalicija sa Njuznetom i režiserom Sašom Saničaninom. Njuzovci su i pre sami pokušavali da naprave neku emisiju, da i sami budu pred kamerama kao voditelji, ali to ništa nije valjalo, jer su jako ružni. Meni su nedostajali scenaristi i mislim da je to sada jedan savršen brak.
Zabluda o narodu širokog duha
Redatelj Janko Baljak jednom je izjavio da je realnost u Srbiji bolja od filma, no život u takvom paradoksu često se može podnijeti jedino kroz humor. Koliko je uopće srpski humor danas britak i politički snažan? Ili je tek recept za preživljavanje u uvjetima frustracije i agresije?
Mislim da postoji velika zabluda o nama kao o narodu širokog duha, sa velikim smislom za humor. Dokaz tome je činjenica da reakcije na našu prvu epizodu, koja je bila odlično prihvaćena, nisu išle u smeru ‘Super, samo tako nastavite’, nego u smeru ‘Super je emisija, ali ukinuće vas, kako smete?’ Mi koji se dičimo time da smo narod širokih shvatanja, istovremeno se plašimo izrečene kritike, viceve pričamo u pola glasa. Sami sebe stalno pitamo ‘Sme li se?’ Gde je širina duha ako si sam postavljaš takvo pitanje? Gde nestadoše ta širina duha i taj smisao za humor i ta sposobnost da se nasmejemo sami sebi? Mislim da smo narod koji voli da ima previsoko mišljenje o sebi. Duhoviti ljudi su uglavnom na društvenim mrežama i taj Twitter nam je postao neka grozna konkurencija. U današnje vreme teško se nadmetati sa pametnim i duhovitim ljudima na društvenim mrežama. Satire u medijima ima premalo s obzirom na količinu gluposti kojom smo okruženi.
Često ste u svojim emisijama komentirali odnos vlasti Beograda i Zagreba. To je jedan bizaran odnos, zar ne?
Da, i to ne samo odnos Beograda i Zagreba nego i odnos Beograda i Sarajeva ili Beograda i Skoplja. Mislim da svi oni odlično sarađuju i u toj saradnji ne moraju ni da se dogovaraju. Ne moraju da okrenu telefon i kažu ‘Hajde sada da zaoštrimo zbog azilanata ili da zaoštrimo carinski rat’, nema potrebe da se dogovaraju: podrazumeva se da onaj odande dade neku zapaljivu izjavu, pa da onda to isto uradi ovaj odavde i sve počinje izgledati kao ping-pong. To se obično dešava pred izbore u Hrvatskoj i pred izbore u Srbiji. To je već ispričana priča za unutrašnje tržište, namenjena naivnom glasaču kome se sviđa kad njegov vladar lupi šakom o sto i odrešito zapreti komšijama. Šta bi nas bolje definisalo kao narode od komšija koje treba da mrzimo, zamislimo da su Srbi narod koji nikoga ne mrzi… Voleo bih da za novu sezonu emisije nađemo ljude zajedničkih shvatanja, da napravimo jedan most zajebancije i da to bude jedno lepo podsećanje na to kako se može. Ako mogu da se družim sa Nišlijom, zašto se na istom nivou razumevanja humora ne bih družio sa Splićaninom ili Ljubljančaninom? Nerviraju me takve podele i granice.
