Da je Kwartengov mini-budžet preživeo buru koju je izazvao, bankari koji već zarađuju po milion funti godišnje dobili bi dodatne poreske olakšice i bonuse bez gornje granice. S druge strane, dostavljači koji na biciklima raznose pice dobili bi motivacioni govor u kome se hvali želja za bogaćenjem. To je bila srž razvojne strategije nove vlade ili, kako je to opisao bivši ministar za brexit David Frost, protivotrov za probleme stagnacije i defetizma.
Koliko god da je primamljivo povlačiti paralele između zombifikovanih ideja o ekonomiji prelivanja (trickle-down economics) i klasičnih holivudskih horor filmova kao što je "Noć živih mrtvaca", imajući u vidu ozbiljnost trenutka primerenije bi bilo da se pozabavimo mogućim kretanjem dodatnog novca koji bi se našao u rukama bankara. Vlada tvrdi da bi ga oni investirali u ekonomski rast. Da nije u pitanju bezočna laž, bio bi to dirljiv primer ludine nade. Za razliku od Smithovih pekara, mesara i pivara koji su viškove ulagali u proizvodnju još kvalitetnijeg hleba, mesa i piva, bankari bi novac uložili u neki investicioni fond koji će ga dalje ulagati u deonice, derivate i obveznice.
Menadžeri fondova kod kojih bi taj novac završio odavno su odustali od investicija u proizvodne kapacitete. Zašto bi to radili, ako znaju da mase nemaju čime da plate nove skupe proizvode? Umesto toga, oni novac ulažu u kupovinu sopstvenih deonica (podižući tako cene deonica i iznose menadžerskih bonusa) ili se kockaju na tržištima derivata i nekretnina. Prljava tajna zombi ekonomije prelivanja je u tome da samo jedna sila može sprečiti da taj začarani finansijski krug izgubi ravnotežu i otme se kontroli: to je sposobnost države (ponekad i centralne banke) da ga dalje hrani.
Margaret Thatcher, koju Liz Truss navodno obožava, znala je tu malu prljavu tajnu. Na teži način je naučila da sve što poreske olakšice za bogate čine jeste da dohodak prelivaju naviše, u korist bogatih, ne donoseći društvu dividendu u obliku ekonomskog rasta. Da bi njene neoliberalne politike proizvele privid ekonomskog rasta, morala je da u finansijski začarani krug gurne postojeće bogatstvo države (pre svega javni stambeni fond i javna preduzeća za distribuciju gasa, električnu energiju i vodosnabdevanje). Ukratko, njene politike su donele rast, ali ne zahvaljujući funkcionalnoj ekonomiji prelivanja, već zato što je najveći deo javnih dobara rasprodat po sniženim cenama i bačen u finansijski kazan Sitija.
To je poslovni model koji se nije značajnije menjao od vremena Margaret Thatcher. Doduše, poslednja laburistička vlada je iskoristila prilive od oporezivanja Sitija da finansira Nacionalnu zdravstvenu službu i socijalne usluge, ali proizvodna baza u Ujedinjenom Kraljevstvu je nastavila da se topi. Tony Blair i Gordon Brown ne samo da su nastavili proces finansijalizacije koji je Margaret Thatcher započela, nego su ga i produbili na dva načina: uklanjanjem preostalih regulatornih ograničenja za Siti i daljim ulaganjem prihoda od deregulisanih javnih službi.
Pod težinom sopstvenog hibrisa začarani krug finansijalizacije doživeo je istorijski slom 2008. godine. Centralne banke i države morale su da udruže snage da bi ga održale u životu. Tom divnom primeru ekskluzivnog socijalizma za finansijsku elitu George Osborne je priključio i mere štednje, koje su daljim obaranjem agregatne tražnje eliminisale sve preostale podsticaje za investiranje u proizvodnu bazu.
Četiri decenije posle pokretanja neoliberalnog eksperimenta dokazi jasno govore: ekonomija prelivanja je opasna opsena. Ekonomski rast ne reaguje na poreske stope za najviše dohotke. Paul Krugman je nedavno pokazao da Reaganovo smanjenje i Clintonovo povećanje poreskih stopa nisu značajno uticali na putanju američke ekonomije. Isto tako, podaci iz Ujedinjenog Kraljevstva govore protiv uverenja da je Margaret Thatcher izvela Veliku Britaniju na put ekonomskog rasta. Na primer, produktivnost u Velikoj Britaniji je 1979. zaostajala 17% za onom u Francuskoj i 18% u odnosu na Nemačku. Da li je Velika Britanija uspela da ih sustigne posle 4 decenije primene poreskih politika iz teorije o prelivanju i probranih mera deregulacije (kakvih u Francuskoj nije ni bilo)? Ne. Francuska joj i dalje izmiče za 18%, a Nemačka za 17%.
Iz ove istorijske perspektive, napadi na Liz Truss su skoro nezasluženi. Naravno, nema sumnje da su nova premijerka i njen ministar finansija napravili monumentalnu brljotinu. Ali nije pošteno to što joj kritičari pripisuju sve grehe starog poslovnog modela koji je Margaret Thatcher inspirisala, Tony Blair prilagodio, a Osborne podržao, da bi ga brexit potkopao, a Boris Johnson zanemario. Nova premijerka je napravila početničku grešku kada je pokušala da potuče Rishija Sunaka (istovremeno odbacujući Johnsonov plan za razvoj nerazvijenih regiona) birajući za sebe ulogu… Margaret Thatcher. Avaj, za razliku od Margaret Thatcher ona nema pristup državnoj imovini koju će upumpati u finansijski sektor, a centralna banka previše strahuje od inflacije da bi štampala još novca za produžavanje finansijalizacije. Truss pokušava da uradi nemoguće: da bude Reagan bez podrške moćnog dolara.
Problem sa idejama koje odbijaju da umru je to što inspirišu druge zombi ideje. Već ima naznaka da će Kwarteng, umesto da likvidira zombija ekonomije prelivanja oživeti zombija mera štednje. Zanemarivanjem činjenice da poreske olakšice za bogate ne generišu ekonomski rast i da dosad primenjivane politike štednje nigde nisu zaustavile rast javnog duga, Ujedinjeno Kraljevstvo je osuđeno na suživot sa zombijima još dve godine.
Dobra vest je to što ekonomski program nove premijerke praktično garantuje poraz torijevaca na sledećim izborima. Šta će onda biti? Da li laburisti imaju plan kako da raskinu zlokobnu petlju aproprijacije bogatstva u korist Sitija pod pokroviteljstvom države? Budućnost Ujedinjenog Kraljevstva i sve nade za otklanjanje bespotrebne štete nastale u prethodne 4 decenije zavise od toga.
Tekst je objavljen u britanskom dnevniku The Guardian, a mi ga donosimo u prijevodu Đorđa Tomića s portala Peščanik
