Po čemu je bila dobra ideja Jugoslavije?
Krleža je rekao na ljubljanskom kongresu da je jugoslavenska ideja bila najveće dostignuće južnoslavenskih naroda. Ta ideja je bila prevashodno kulturna utopija. Problem ovih država je nedostatak utopije. Hoćemo da živimo distopiju i povratak u srednji vek. Jugoslavija je bila velika privilegija naroda. Ne znam da li je ta ideja bila bolja od onih koji su je živeli. Bila je bazirana kao kolektivna država, ali u potpuno drugačijem odnosu prema individui. Ta država je bila neverovatno lepa i mislim da je današnje pitanje ono jedne sveukupne ružnoće i razora. Treba se vratiti Krleži i ‘Pijanoj novembarskoj noći 1918’. Krenuti iz početka.
Koji su joj bili najveći dometi?
Najveći dometi su pre svega infrastrukturni i u jednom nužnom povezivanju, naročito u drugoj Jugoslaviji. To je realizovana utopija. U kontinuitetu govorimo o jeziku, čitanju, broju izdanja u Srpskom književnom glasniku, o Meštroviću, ženskom pitanju, nadrealizmu, sirealizmu… Jugoslavija između dva rata ide u pravcu evropeizacije. Postoje umetnički pokreti koji su u dosluhu sa pokretima u svetu. Ono što nije napravila prva Jugoslavija, NOB-om je napravila druga. Jako se mnogo radilo na kulturnoj emancipaciji, a da ne govorim o školstvu, gimnazijama, bibliotekama i domovima kulture.
Kako vidite odnos novonastalih država naspram kulturnog nasleđa Jugoslavije?
To je do te mere uništavano. Moraju se negirati Jugoslavija i njena dostignuća. Ovde niko ne ume apstraktno da misli, ne umeju ni saobraćaj da srede i tu avangardu koju je Jugoslavija predstavljala oni ne razumeju i zato je uništavaju. Rušenje spomenika, zatiranje sećanja, udžbenici, škole… Sve rade protiv i to na čitavom jugoslavenskom prostoru - hajde da prestanemo da tu zemlju zovemo bivša Jugoslavija, region…
Jugoslovenski kulturni prostor je postojao i u vreme raspada države. Kakav je njegov značaj danas?
Nije ni prekidan. Sve vreme ratovanja je taj prostor postojao i malo toga bi opstalo da nije bilo tako. Postojali su antiratni pokreti, saradnja ljudi koji su bili protiv rata. Da bude jasno, oni nama ne daju da se krećemo i danas, odnosno ne vole da se mrdamo. Pa onda postoje projekti. Nas su primoravali od naših života da napravimo neke projekte. Nikakvi projekti mi ne trebaju. Mi smo radili i sarađivali i to se nastavilo i nastavlja se i u mlađim generacijama. Imali smo Deklaraciju o zajedničkom jeziku, pa vidite šta je izbilo povodom toga. Od te parcijalizacije se živi. Taj jugoslavenski kulturni prostor je najveća zaštita, najsnažnija barikada protiv pretvaranja ovog prostora u pornografiju. To je baza. A prepoznavanje ljudskih i kulturnih prava na najtemeljitiji način danas zovu tolerancijom. Kakav izraz za prirodno stanje poštovanja ljudi. Ne znam zašto su prijateljstvo i ljubav zamenjeni pristojnošću i tolerancijom, to smatram jednim od najvećih problema. Radi se o prijateljstvu, ljubavi, časti, putovanju, nečemu što su napisali i Joyce i Homer. Radi se o lepoti, a ne suživotu, saživotu, toleranciji, networku, implementaciji, instalaciji, inkubaciji, evrointegraciji…
Da li je taj kulturni prostor dobra baza za buduća povezivanja?
Mislim da je to najbolje što se može uraditi, odnosno najvažnije. Mislim da to dolazi i ne mislim da dolazi prevashodno ekonomskim putevima. Mislim da ekonomija zavisi od kulture.
