Tek pošto se raspala – ili, preciznije, pošto smo je razbili – Jugoslavija je počela da postoji onako kako je to oduvek trebalo da bude: kao slobodan izbor osoba privrženih jugoslovenskoj ideji. Mogao bih to da kažem i drugačije: tek pošto se Jugoslavija raspala, ja sam počeo na pravi način da živim svoje jugoslovenstvo. Bez ikakvih resursa i sredstava da to jugoslovenstvo namećem drugima, praktikovao sam ga u meri u kojoj mi je to bilo potrebno i sa osobama kojima je to odgovaralo.

Jer, lako je bilo biti Jugosloven u Jugoslaviji, a bilo je i mnogo razloga da se laže da si Jugosloven. Država je sa svim svojim resursima stajala iza te ideje, onako kako su oni koji su je promovisali to jedino i umeli – dakle, pogrešno. Uzmimo, na primer, izdavaštvo. Država je finansirala objavljivanje autora po jugoslovenskom (ujedno i nacionalnom) ključu. Jugoslovenstvo se demonstriralo zastupljenošću svih nacija u izdavačkim programima. Nije bilo važno da li objavljujete Jugoslovene, jer se (pogrešno) pretpostavljalo da smo svi Jugosloveni (a nismo), nego ste jugoslovenstvo dokazivali tako što ste ispunjavali kvote za svaku naciju ponaosob.

Danas je, naravno, drugačije, i rekao bih bolje. Jugosloveni se drže svog jugoslovenstva, uzajamno se objavljuju i čitaju, a sve to mahom finansiraju iz vlastitog džepa (kao autori, izdavači, čitaoci). Jugosloveni se ponovo uče, kao nekada, u 19. veku, da za svoju ideju moraju nešto i da daju, a ne samo da za javno demonstriranje privrženosti jugoslovenstvu dobijaju (nezasluženu) apanažu, što je bilo primamljivo i za mnoge lažne Jugoslovene. U tom smislu, današnje jugoslovenstvo, pa i jugoslovensko izdavaštvo, stoji na zdravim nogama, za razliku od nacionalističkih ideja i nacionalističkog izdavaštva u postjugoslovenskim državama: kao i nekada u Jugoslaviji jugoslovenska ideja i jugoslovensko izdavaštvo, nacionalističke ideje i njima privrženi autori i izdavači trule i raspadaju se jer trule i raspadaju se nacionalistički državni temelji na kojima stoje.