Lepo bi bilo da ovo potraje, razmišlja Aleksandar Vučić, ne mogu ustvari ni da zamislim ništa divnije od toga, nego da traje i traje i traje, što bi se reklo u beskraj, vojska na ulicama, policijski sat, zavijanje sirena, strah u kostima, žmirkava svetla patrolnih kola, veličanstvena lepota demokratske strahovlade, a ja bez lažne skromnosti mogu da kažem, Sudbina naroda je u mojim rukama!, odnosno, mnogo tačnije, Ima svi da me slušaju! Amen!, sam ne znam kome za ovo treba da zahvalim, neverovatnim spletom okolnosti došlo je do savršene kombinacije Više Sile i Niskih Pobuda, s tim da je ovo prvo objektivnog a drugo subjektivnog porekla, prvo je možda Božji a drugo sigurno moj doprinos opštoj situaciji, jer logika borbe protiv smrtonosne bolesti u potpunosti je izokrenula uobičajena shvatanja čovekova ponašanja u kriznim momentima, došlo je do najčudnovatijih inverzija, solidarnost se, na primer, manifestuje tako da ne pružamo jedni drugima ruke, bliskost sa dragim ljudima potvrđujemo držeći ih na distanci, zbijamo redove razdvajajući se, mobilišemo se putem pasivizacije, tako da sam i ja došao u priliku da tu sveopštu izokrenutost iskoristim kao unosan adut, tačnije da svoje autoritarne namere pokazujem kao humanitarna nagnuća, da tiranske metode predstavim kao borbu za spas i dostojanstvo ljudi, što doduše radim i inače, ali sada je sve to nekako normalizovano, nekako lišeno sumnji, nekako samorazumljivo i opšteprihvaćeno, Viša Sila je naprosto obavila konverziju mojih želja u moje obaveze, ne znam da je išta bolje moglo da se desi, i budući da sam se sretnim susretom Više Sile i Niskih Pobuda odjednom našao u poziciji da vladam sam, potpuno neometan, bez lažne skromnosti mogu stati pred ogledalo i izjaviti, Otkad je zavladala bolest moja vladavina puca od zdravlja!, ili što bi rekao Karl Šmit, koga nikada nisam čitao, ali sam video da ga čita Šešelj, Suveren je onaj ko ima moć da proglasi izvanredno stanje, e pa u tom pogledu mogu potvrditi da sam danas supersuveren, da sam turbosuveren, da koristim suverenost na sva četiri kotača, tim pre jer se usred parlamentarne demokratije nisam izložio riziku da mi parlament dodeljuje apsolutne ovlasti, nego sam ih dodelio sam sebi, što znači da sam de fakto bio suveren i pre nego što sam proglašenjem izvanrednog stanja potvrdio svoju suverenost, kao što u čuvenoj osmoj tezi kaže Valter Benjamin, koga ne samo da nisam čitao nego nisam ni čuo za njega, Izvanredno stanje je trajno!, taj je bogami do u tančine predvideo moju prošlu, sadašnju i buduću situaciju, koja je odnedavno dodatno učvršćena smrtonosnim širenjem zarazne bolesti, pošasti koja mi je iznebuha pala u krilo, kao grob iz vedra neba, da tako kažem, pa ako će se danas poneki sumnjivac drznuti da pita, Zašto je potrebna upotreba vojne sile da bi se ljudi u okolnostima realne opasnosti ponašali svrsishodno?, istinit odgovor glasi, Vojna sila je potrebna zato jer je nepotrebna!, samo uz to, gospodo, sledi obavezan dodatak, To što je vojna sila nepotrebna iz perspektive njene formalne svrhe ne isključuje potrebnost vojne sile iz perspektive Aleksandra Vučića, ako smem da o sebi govorim u trećem licu, a smem, jer tako stoje stvari kada imaš suverenu moć i alibi u vidu Više Sile, odnosno kada Viša Sila deluje na javnom, a Niska Pobuda na tajnom planu, pa ono što se u ovoj katastrofičnoj situaciji glasno kaže, da cilj opravdava sredstva, ne isključuje ono što je prešućeno, da sredstva su cilj, što svakako vredi ponoviti, Sredstva su cilj!, drugim rečima, da budem sasvim otvoren, objašnjenje kako je vojska na ulici zato da bi spasavala ljudske živote samo je izgovor da bi vojska bila na ulici, a ako će nekim slučajem vojska na ulici zaista spasavati ljudske živote, to je onda zaista kvalitetan izgovor, tako sam objasnio stvari i svojim najbližim saradnicima, da budu što efikasniji, znači javno govorimo o oduzimanju slobode radi spasavanja ljudskih duša, a u sebi mislimo o oduzimanju slobode i tačka, pošto su svi medicinski argumenti na našoj strani, lično mislim da je integracija medicine i politike neverovatno dobra stvar, da je to formula uspeha dobre vladavine, što se u ovim danima itekako potvrđuje, medicina ima tu osobinu da ne trpi prigovore, ne možeš dovoditi u pitanje autoritet i odluke lekara jer ništa ne znaš o onome što je njemu do maksimuma poznato, medicina je, ako se mene pita, drugo ime za autoritarno odlučivanje, a pošto se politika danas bavi isključivo biomasom, to jest upravljanjem ljudskim životima, bez obzira da li je reč o tome koliko će ljudskih života biti spaseno u Beogradu i Nišu ili koliko će njih biti oduzeto u Srebrenici, pošto se dakle celokupna politika svodi na biopolitiku, kao što tvrde Fuko i Agamben, koje takođe nisam čitao, to mi se čini savršeno logičnim da se lekar i političar srode u jednoj te istoj vladajućoj jedinici, a ta jedinica je utelovljena u mojoj ličnosti, razume se, ja sam u poslednja dvadeset i četiri časa toliko naučio o medicini da nema tog primarijusa koji mi može biti ravnopravan, osećam se više nego kompetentnim da rukovodim medicinski potpomognutom diktaturom, sve uz pomoć dugih cevi i treperavih farova na patrolnim kolima, u tom pogledu moram priznati da sam se iznenada zatekao u nekoj vrsti biopolitičkog raja, jer neometan vladam Srbijom, a svi građani Srbije su u karantenu, dakle u logoru, pa sa svog visokog položaja, sa stražarske kule, oglašavam do koje mere treba suspendovati život da bi se spasavali životi, suspendovanje mi naprosto ide od ruke, kao što sam suspendovao ustav i zakon da bi utvrdio vlast u prostoru anomije, tako da ja budem taj koji odlučuje ko sve i kako krši zakon kad zakon nije na snazi, imam u tome već iznimno bogato iskustvo, da se mene pita ja bi suspendovao od jutra do sutra, a pita me se, dakako, dok je formalni cilj tog suspendovanja, kao što rekoh, od sporedne važnosti, sredstva su cilj, kada se već Viša Sila ponudila da posluži kao maskirna uniforma mojim Niskim Pobudama, tu sam u nekom filosofskom smislu prilično na tragu Klintonu Rositeru, za koga takođe nikad nisam čuo, ali ga izuzetno cenim, kada se on zalagao za nasilno očuvanje američke demokratije i konstatovao, citiram, Nijedna žrtva nije prevelika za našu demokratiju, najmanje od svega privremeno žrtvovanje same demokratije!, e sa takvom sam logikom i ja bolesno opsednut zdravljem nacije, do toga da sam ga rešen braniti tenkovima, možda i avijacijom, do toga da sam zamalo spreman uzviknuti, Dobiće metak u čelo ko ne želi da živi!, u redu, sad malo karikiram i preterujem, ali samo malo, može se čoveku pucati i u nogu da bude teže ranjen, upravo onakav kakav nam treba, često mi se dešava kad posle napornog dana naveče sklopim oči da zamišljam kako ranjene građane Srbije u dugačkoj koloni vodim preko Neretve, kao što je to radio čiča Draža, i da to činim iz čiste ljubavi, prema koloni kao takvoj, razume se, prema nekom redu, disciplini i poverenju u moju komandnu ulogu, u tom pogledu ponašam se kao beskonačni rezervoar emocija, do te mere volim svakog građanina Srbije da poželim trenutačnu smrt svakom građaninu Srbije koji u to ne veruje, a bogami ima i takvih, javljaju se i u ovim najtežim momentima, pa kritikujući mene siju malodušnost i ruše moral srpskom narodu, oni izrodi sa Peščanika, recimo, čak objavljuju moja neautorizovana razmišljanja, najintimnije misli koje nikad ne bi glasno izgovorio a kamoli publikovao, pitanje je dana kada ću sve to da zbrišem i zabranim, da pogasim portale i isključim zločinačke društvene mreže, kada mi već izvanredno stanje, koje sam uz pomoć odrešenih ruku proglasio, omogućava da imam odrešene ruke, i kad mi Viša Sila daje vetar u leđa, pa su se moje Niske Pobude napuhale kao jedra na olujnoj buri, sam ne znam kome da zahvalim za takvu priliku, ako je zaista Bog ovo priredio, dobiće počasnu iskaznicu SNS-a, a možda – samo možda – i potpredsedničku funkciju.
Tekst prenosimo s Peščanika
