Na nedavno održanom Zagreb Film Festivalu prikazan je "Lost Country" Vladimira Perišića, autora koji je na tom festivalu sudjelovao i 2009. filmom "Ordinary People". Zasad je "Lost Conutry", koji govori o mladiću u vrijeme protesta 1996. – 1997. u Srbiji, prikazan na nizu festivala, a očekuje se i njegova redovna kinodistribucija u regionu.

Što je bio povod za snimanje filma "Lost Country"?

Mi ne biramo teme, one sazrevaju u nama i ima trenutaka kad se jednostavno nametnu. Interesovalo me da istražim konflikt dvostruke lojalnosti – prema roditelju i prema unutrašnjem moralnom imperativu. To je bio moj način da u sebi istražim pitanje obaveze lojalnosti prema porodici, krvi i plemenu, kako bih se oslobodio toga. Protesti nakon lokalnih izbora 1996. – 1997. ostali su za mene jedna od retkih svetlih tački u tim dosta mračnim devedesetim zbog karnevalskog duha, humora i izvrtanja prihvaćenih društvenih vrednosti i autoriteta. Politički su bili vrlo heterogeni. Zapravo, to je blaga reč – više su bili konfuzni, ali je nešto u tom karnevalskom duhu za mene ostalo oslobađajuće. Za mene su ti protesti, u kojima sam svaki dan učestvovao, bili neka vrsta unutrašnjeg okidača da revolucionišem samog sebe.

Osjećao sam potrebu da se ponovo povežem s tom energijom pobune koja je dovela do moje unutrašnje revolucije. Svi politički diskursi devedesetih su za mene bili reakcionarni i autoritarni, a onda su se desili ti protesti – ne ovi politički koje je vodila koalicija Zajedno, već baš studentski koji su bili eksplozija unutrašnjeg oslobođenja. Do nje je došlo godinu dana nakon rata u Hrvatskoj i BiH te mirovnih sporazuma u Dejtonu. To je bilo i svojevrsno oslobođenje dugo komprimirane energije pobune, a pre svega energije i želje za životom. Frankove brigade imale su fašistički poklič "Viva la muerte", odnosno "Živela smrt". Za mene su te godine ostale kao taj poklič, a protesti su bili eksplozija života i želje za životom.

Po kojem predlošku ste stvorili Stefana, protagonista ovog filma i koliko tu ima i vas u nekom simboličkom smislu?

I Prust i Tolstoj imaju u svojim romanima likove slikara kao neku vrstu alter ega kroz koje objašnjavaju svoj kreativni proces. Kod obojice postoji ideja da se kod stvaranja nečijeg portreta uvek krade od različitih ličnosti. Jedan fiktivni lik uvek je dakle spoj niza različitih osoba. U Stefanu ima mene, ima glavnog lika mog prethodnog filma "Dremano oko", koji se takođe zove Stefan, a ima nešto i od Stivena Dedalusa iz romana Džemsa Džojsa – ako ništa drugo, barem ime. Ima tu i dosta Jovana Ginića, koji tumači taj lik, pa se nadam da je film i neki njegov dokumentarni portret. Ima i dečaka koji je na sličan način kao i Stefan počinio samoubistvo, o njemu sam u novinama pročitao priču koja me potresla. Ima i fiktivnih filmskih likova – Edmunda iz "Nemačke nulte godine" Roselinija ili Mušet iz istoimenog filma Roberta Bresona, a možda i Estike iz filma "Satanski tango" Bele Tara. Kreativni proces ima svoje zakonitosti, a s vremenom počinjem da shvatam kako su u meni nastajali likovi.

Koliko su i Stefan i Džoni, glavni protagonista filma "Ordinary People", tragičari s obzirom na to da je njihov pogled na svijet suprotstavljen stvarnosti, a na kraju ih okolina ostavlja na cjedilu?

Nisam video tu paralelu, ali mogu da kažem da su i "Ordinary People" i "Lost Country" nastali iz potrebe da analiziram deo sebe koji može da se pokori autoritetu. Ako je nešto kod likova mojih filmova zajedničko, to je da su nastali iz potrebe da se izgradim kao slobodan politički subjekt.

 

Politika forme

"Ordinary People" izazvao je negativne reakcije kod pojedinaca u Hrvatskoj i BiH jer počinioci zločina nisu bili nacionalno označeni. Je li to opravdano i jeste li se dosad suočili s nekim napadima na "Lost Country"?

Naslove filmova dao sam na engleskom. Nema prevoda na naše sve brojnije jezike, koje ipak i dalje simultano razumemo bez prevodioca. Tada nisam hteo da reagujem na napade, prosto jer je taj film snimljen pre nego što su uhapšeni Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Za mene je to dovoljan stejtment. Verujem da postoji način na koji umetnost vodi svoju politiku – to nisu politički stavovi ili angažmani reditelja ili autora, već nešto što se zove politika forme. Kad Tolstoj piše "Rat i mir", da li se iko seća da li je bio za ruskog cara ili za Napoleona?

Ali ono čega se sećate jeste da je to prvi opis rata iz tačke gledišta običnih vojnika, a ne više prinčeva i generala. Kod tih napada očekivalo se da iziđem sa nekom zastavicom ili megafonom da kažem što politički mislim ili da se deklarativno distanciram od zločina. To je naivno poimanje umetnosti, koje je na ovim prostorima nažalost većinsko i koje pre svega robuje prevaziđenoj ideji realizma u umetnosti, ali i suštinskog neshvatanja da nijedan film, osim eventualno dokumentarnog, ne može da bude istorijski dokument. Zato su vrlo naivni zahtevi koji postoje u kinematografijama bivše Jugoslavije da se igrani – dakle fiktivni filmovi – bave istorijom, jer oni to ne mogu. U oba filma ispitivao sam kako funkcioniše mehanizam podčinjavanja autoritetu i dokle to može da dovede. To je tema koja me interesovala.

Rođen sam u Jugoslaviji, dan-danas se osećam Jugoslovenom i to je bila moja zemlja. Odjednom su većine u bivšim jugoslovenskim republikama rešile da više ne budu Jugosloveni, a ja sam se našao kao neko ko više nema svoju zemlju

Niste se slagali s politikom koja je u Srbiji vođena devedesetih pa ste otišli u Francusku. Koliki uticaj na vas ima francuska kinematografija?

Nije da se nisam slagao samo s politikom u Srbiji; nisam se slagao s politikom svih bivših jugoslovenskih republika. Rođen sam u Jugoslaviji, dan-danas se osećam Jugoslovenom i to je bila moja zemlja. Odjednom su većine u bivšim jugoslovenskim republikama rešile da više ne budu Jugosloveni, a ja sam se našao kao neko ko više nema svoju zemlju. Kasnije sam čitajući "Ratni put Prve proleterske brigade" Koče Popovića otkrio da je Prva proleterska, kad je formirana u Foči, otpor fašizmu počela pod zastavom Pariske komune. Tada sam shvatio da je moj odlazak u Francusku bio jedna vrsta ne samo geografskog, nego i istorijskog egzila, gde sam uspeo da se ponovo povežem s istorijom levice koja je prekinuta krajem osamdesetih i potpuno odbačena u bivšoj Jugoslaviji.

Pripadam toj istoriji. Mogu da budem vrlo kritičan prema toj istoriji levice, ali je to moja istorija i to su moje vrednosti. U Francuskoj je vrlo snažna levičarska tradicija i u tom jeziku i mišljenju sam našao svoj dom. Meni je danas mnogo bliži način mišljenja jednog dela francuske kinematografije, pre svega novog talasa i kritičke teorijske misli koja je nastala u Filmskim sveskama. Uz Robera Bresona, tu su i drugi reditelji: Godar, Akerman, Žan-Mari Strob... Pristup autorskom filmu i ideji koju su Filmske sveske izmislile kao termin, postale su vrsta mog senzibiliteta.

Kako generalno ocjenjujete kvalitetu srpske kinematografije? Možete li je uporediti s francuskom?

Nezahvalno je to poređenje. U Srbiji su filmovi neka vesta ekscesa. Pravilo je da se ne proizvode autorski filmovi i da nema neke velike ambicije za filmove u umetnosti. I dalje postoji gotovo primitivno shvatanje filmske umetnosti kao propagande i strah od slobode koju film nosi, a ne postoji ni želja države da izgradi kinematografiju. U Francuskoj se snima 400 ili 500 filmova godišnje, a velik broj tih filmova su debitantski. "Lost Country" je prikazan u francuskim bioskopima u oktobru, a tog meseca su u bioskope došla još 73 filma iz celog sveta. U Francuskoj postoji želja i sistem koji je izgrađen kako bi se branio autorski film, nezavisni film i pre svega film ima neke druge obaveze, a ne samo rentabilnost. To kod nas nije slučaj. Komparativna analiza nam ne bi išla na ruku, iako mislim da u okviru te srpske nastajuće kinematografije ima vrlo kvalitetnih filmova, pogotovo kad se uzmu u obzir uslovi u kojima oni nastaju.

 

Jugoslovenska kontrarevolucija

U novijim filmovima vezanim uz Drugi svetski rat javlja se revizionizam, pljuje se po partizanima i veličaju četnici i drugi kvislinzi, pogotovo u filmovima Radoša Bajića. Može li se očekivati da se filmski revizionizam proširi i na temu devedesetih?

Slažem se s vašom ocenom revizionističkih filmova, ali taj revizionizam je krenuo i prije devedesetih, kad je pre svega ušao u politiku. Već šezdesetih i sedamdesetih godina imali smo neku vrstu kontrarevolucije u kulturi koja je kasnije dovela do povratka svih tih desničarskih ideologija koje su u celoj Jugoslaviji na različite načine vezane uz fašizam. Jedini pokret otpora koji smo imali jeste partizanski, koji je nastao u NOB-u. To nije slučaj u Češkoj ili Francuskoj gde je deo pokreta otpora dolazio iz komunističkih partija, a deo iz katoličke crkve.

Umetnici u SFRJ bili su deca monarhije, a kako su imali obrazovanje, kroz kulturu su izvršili kontrarevoluciju. Onda je to zahvatilo i politiku – setite se Francuske 7 i Udruženja književnika Srbije

Kako se bližio kraj komunističkog modela u Evropi, stvorena je generalna atmosfera u kojoj su odbacivane sve komunističke vrednosti, pa i antifašistička tradicija. Počele su da se vraćaju profašističke ideologije i fašistički zločini, što smo gledali tokom devedesetih. U Srbiji, slično kao i u Hrvatskoj, ima govora o istorijskom pomirenju. U Hrvatskoj je o pomirenju hrvatskih partizana i ustaša govorio Maks Luburić povodom 10. aprila i osnivanja NDH. Tu ideju je preuzeo od Franka i njegovog "mešanja kostiju". Takvo izmirenje, odnosno sinteza levice i fašista, koju bi Adorno nazvao nekom vrstom negativne dijalektike, napravila je ovo ludilo u kojem živimo i ovog ideološkog monstruma.

Nema pomirenja levice i fašizma. Otkada je krenuo revizionizam, živimo u periodu restauracije. Moja je teza da je taj proces krenuo iz kontrarevolucije šezdesetih i sedamdesetih jer Komunistička partija nije imala svoje organske intelektualce. Umetnici u SFRJ bili su deca monarhije, a kako su imali obrazovanje, kroz kulturu su izvršili kontrarevoluciju. Onda je to zahvatilo i politiku – setite se Francuske 7 i Udruženja književnika Srbije. Nažalost, nema svesti ni volje, a postoji i strah da se nešto kaže o tome. To su bili jako loši umetnici koji su, umesto da se bave književnom i umetničkom formom, počeli da se bave politikom. Videli smo kako je to završilo.

Imate li u planu ciklus filmova o ovim prostorima tokom devedesetih?

Nemam. U svakom slučaju, ne kao svestan projekt. Svaki put kad završim film, nadam se da sam raskrstio s devedesetima. Imao sam 14 godina kad je počeo rat u Jugoslaviji, bio sam uhvaćen u rat koji nije moj – kako piše Džojs, istorija je košmar iz koga pokušavam da se probudim. Svaki put kad radim film, želim da se obračunam s time da bih mogao da počnem svoj život i da pređem na neke druge teme.

Kakav je dosadašnji život filma "Lost Country" i kakvi su vam daljnji planovi s njim, a i vaši lično?

Hteo sam da film 29. novembra iziđe u svim zemljama bivše Jugoslavije, na 80. godišnjicu njenog proglašenja. Uostalom, zbog toga i svega što sam ranije naveo, film se i zove "Lost Country". Znam da je pozicija autorskog filma vrlo komplikovana, ali nema razloga da distribucija ne krene istovremeno po celoj Jugoslaviji kao što je to, na primer, slučaj u zemljama Beneluksa. Film je dosad prikazan u Kanu i na preko 30 internacionalnih festivala. U francuske bioskope je krenuo u oktobru, sredinom novembra kreće u distribuciju u Švajcarskoj, a na proleće treba da iziđe u bioskope u Španiji. Film 24. novembra ima premijeru na Festivalu autorskog filma u Beogradu, zatim kreće po bioskopima u Srbiji. Videću da li će u isto ili približno vreme krenuti i u ostatku Jugoslavije.