Intervju s Vladimirom Vladom Jovanovićem dogovarali smo gotovo mjesec dana. Najprije zgusnut raspored, pa niz od nekoliko lošijih utakmica, a onda i blaga prehlada pomicali su ga iz tjedna u tjedan. Na kraju se ipak sve poklopilo, dobili smo termin i našli se u vremešnoj, ali još impozantnoj i jedinoj isključivo košarkaškoj dvorani u Hrvatskoj – u Košarkaškom centru Dražen Petrović. Nakon treninga mlađi igrači, a takvi su u Ciboni gotovo svi, odrađivali su individualne treninge. S Jovanovićem je ugodno razgovarati. Mladi i elokventni trener, rodom iz Mladenovca, već je gotovo godinu dana na klupi Cibone. U Zagrebu mu živi i porodica. Kako kaže, u glavnom gradu Hrvatske osjeća se odlično. Intervju je vođen nakon utakmica s Bocem iz Čačka i Šibenikom, a prije regionalnog meča s FMP-om, beogradskim timom koji je Jovanović vodio prije Cibone.
Nakon sjajnog početka sezone Cibona je rezultatski pala, ali brzo ste se vratili na stare staze pobjeda?
Sigurno je uvek bolje i lepše kad se pobeđuje. Pre početka sezone, kad smo praktički bili na nuli, ja sam rekao da ova ekipa ima kvalitet, ali da je mlada i da će biti uspona i padova. Ostvarili smo tri pobede u ABA ligi koje verovatno niko nije očekivao. Posle toga, kako to biva na ovim prostorima, odmah se podigla lestvica očekivanja, skočile su ambicije i svi smo postali malo nerealni. Ne mislim da su zadnji porazi bili preveliki kiksevi i nismo mogli bolje da odigramo. Jesmo i u nekim utakmicama koje smo pobedili. Ali sad smo opet na pobedničkom koloseku i guramo po zacrtanim planovima. Svesni smo svog kvaliteta i znamo šta i koliko možemo. Ne osvrćemo se na pobede i poraze, nego gledamo samo napred.
Neki prosečni mađarski, češki i poljski klubovi su na budžetu od dva-tri miliona evra. Jedini način da hrvatski klubovi i sa manjim budžetima mogu da budu konkurentni je da forsiraju mlade igrače
Ove sezone rezultati su znatno bolji nego kad ste u veljači došli u Cibonu. Neki u Zagrebu nisu vas dočekali širokih ruku?
Bio sam svestan gde dolazim i kakva je situacija. Nisam imao osećaj da nisam dobro prihvaćen, posebno ne u klubu gde sam zaista dočekan maksimalno pozitivno.
Dio medija bio je vrlo kritičan?
Iskreno, ne trudim se puno da pratim medije. Nemam vremena, a i smatram da takva pisanja mogu samo da utiču negativno i na mene i na ekipu, a stava sam da mi moramo da gledamo sebe i verujemo u sebe. Pozitivne i negativne kritike ostavljamo ljudima koji time treba da se bave.
Forsiranje talentovanih
Kao jedan od osnovnih razloga zbog kojih su vas zvali da dođete u Cibonu istaknut je razvoj mladih igrača. Po ovogodišnjoj ekipi to se i vidi. U timu definitivno prevladava mladost.
Kad sam dolazio, rekao sam da je to glavni cilj. U ekipi je već bilo puno mladih igrača iz omladinskog pogona. Uz njih smo doveli još nekoliko. Zadovoljan sam što je klub podržao ideju forsiranja talentovanih, mada je to rizično šta se tiče rezultata. Imali smo hrabrosti da uđemo u taj rizik, što se vidi i po broju reprezentativaca. Po zadnjem, širem spisku imamo njih šestoricu. Svi su oni mladi, što mi je kao treneru zadovoljstvo.
I, kako vam ide u razvoju? Evo baš vidimo Prkačina, jednu od najvećih nada hrvatske košarke, kako šutira slobodna bacanja.
Radi se o procesu. Na kraju sezone moramo da budemo zadovoljni ako svako individualno napreduje i bude bolji nego što je bio. U toku sezone svako od njih ima uspone i padove. Važno je da su svesni koliko rada mora da ulože. Ja kao trener sam spreman i na bolje i na lošije utakmice, a iskreno da vam kažem, slabo me interesuje šta misle drugi.
Otkud vi uopće na klupi Cibone?
Dugo sam bio u sistemu FMP-a, napravio sam neke rezultate s timom koji ima najmanji budžet, uvek smo bili negde gore i skinuli velike skalpove. To može da se računa kao rezultat, a mogu se računati i samo titule. Ovisi iz kog ugla ko gleda. Posle razlaza s FMP-om, javili su se timovi koji su bili zainteresovani. Na kraju sam se odlučio za Cibonu i zbog talentovanih igrača i zbog brenda s bogatom tradicijom. Smatram da nisam pogrešio.
Znači, nije vas poslao predsjednik Crvene zvezde Nebojša Čović da se razvijate u Ciboni, kako se moglo pročitati u jednim sportskim novinama?
Ako ja posle Cibone završim u Zvezdi, onda će oni biti u pravu (smeh). Radi se o neverovatnoj količini gluposti koju neko uopšte može da pomisli pa to onda plasira u medije i misli da je pametan. Čuo sam i veće gluposti od ove, ali da ponovim, nemam vremena da se bavim njima. Ne interesuju me uopšte.
Ne obraćam pažnju na mikrofone. Na minuti odmora treneri ponekad galame i koriste vokabular koji nije za malu decu, ali ne treba to shvatati na pogrešan način. Igrači najbolje znaju da nije ništa lično
Hrvatski košarkaški savez pred početak ove sezone donio je odluku prema kojoj klubovi ne mogu angažirati strane trenere koji u karijeri nisu osvojili neki nacionalni trofej – prvenstvo ili kup. Možda je upravo vaš angažman u Zagrebu bio povod takvoj odluci. Može li se na taj način zaštititi nacionalna košarka?
Svaki savez štiti svoje trenere. Neke zemlje imaju slične odredbe, neke ne. Možda može da pomogne, ali ipak ostavlja pitanje zašto neki fenomenalni trener s puno NBA i evroligaškog iskustva ili je napravio mnogo mladih igrača ne bi mogao ovde da radi, a neki koji je osvojio prvenstvo Nigerije može. Nemam lično ništa protiv. I ja smatram da mora da se štite domaći igrači i treneri. Možda bi bilo bolje da se plaćaju posebne takse za strance od čega bi svi, pa i država, imali koristi. Ja sam očito iskoristio poslednji voz i dobio licencu s kojom mogu da radim ovde.
Vi ste prvi Srbin nakon Dragana Šakote koji je trenirao Cibonu još u vrijeme neposredno pred raspad Jugoslavije?
Da, igrali su srpski igrači, ali nije bilo trenera.
Pitanje koje se stalno ponavlja je zašto iz Srbije dolazi puno veći broj uspješnih trenera nego iz Hrvatske. Ništa drugačije nije ni s igračima.
Za odgovor bi nam trebalo puno više od ovog intervjua. U Hrvatskoj ima puno dobrih igrača i trenera. Da ne petljam puno, teško mi je odgovoriti. Pustit ću one pametnije iz medija, koje smo spominjali i koji sve znaju, da oni rešavaju probleme.
Teško je bilo ne primijetiti da je na seminaru Željka Obradovića u Opatiji, održanom uoči ove sezone, bilo tek nekoliko premijerligaških trenera, a Obradović nije bilo tko nego najbolji europski trener svih vremena. Valjda se nešto od njega može naučiti...
Košarka odavno nije profitabilan sport. Mnogo je teško doći u situaciju da možeš da živiš pristojno od trenerskog posla. Mnogi mladi treneri nisu spremni na puno odricanja i volontiranja ili rada za mizeran novac. Pritom se radi o poslu u kojem je potrebna svakodnevna edukacija, puno posvećenosti i rada, kao i ulaganja u sebe bez ikakve garancije da će se to vratiti. Pritom je malo klubova koji su spremni mladome treneru dati šansu i da ga podrže kad krene nešto loše. Tako je i u Hrvatskoj i u okruženju. Puno trenera, da kažem žargonski, gubi glavu posle par poraza. Nema se strpljenja. Vade se treneri uz naftalina i sve se vrti ukrug. To je takav posao. Šta se tiče seminara, i mene je začudilo da je bilo tako malo trenera. Ne samo zbog seminara, nego zbog Željka Obradovića. Video sam više slovenskih kolega koji su seli u automobil i došli čuti šta ima da kaže. Svakako je to njihov hendikep. Sve se to može danas naći na internetu, ali drugačije je kad se ostvari direktna komunikacija. Ja ne propuštam takve prilike, ako fizički mogu stići.
Kao posljedica lošijeg uspjeha hrvatskih klubova sve je više poziva da napuste regionalnu ligu. Kakav je vaš stav?
Nama je nacionalno prvenstvo jako važno i ne dajemo prioritet bilo kom takmičenju u odnosu na njega. ABA liga ima svoj značaj i kvalitet, posebno za timove koji nemaju evropska takmičenja. Dio problema svakako je u financiranju. Neki klubovi imaju širu podršku gradova i država koji drugi nemaju. Praktički dođe do situacije borbe Davida i Golijata. Nije to problem samo ABA lige. Zadar, Split i mi ne bismo bili konkurentni u nijednom relevantnom evropskom takmičenju, da ne govorimo o Evroligi. Neki prosečni mađarski, češki i poljski klubovi su na budžetu od dva-tri miliona evra. Evroliga je posebna priča. Mi o njihovim ciframa možemo samo da sanjamo. Jedini način da hrvatski klubovi i sa manjim budžetima mogu da budu konkurentni i da se ne brukaju, da tako kažem, ovaj je put kojim smo mi krenuli: da forsiraju mlade igrače. Ceo sistem mlađih kategorija treba da bude puno bolji i da se kroz seniorske timove razvijaju mladi koji će se prodati posle njihovog forsiranja dve-tri godine u prvom timu. Ne vidim drugi mogući način, osim ako se nešto ne promeni u financiranju pa klubovi dosegnu budžet od par miliona evra. Ali i u tom slučaju će biti nekima lakše utoliko što će moći da dovedu četiri kvalitetna stranca koji će da prave rezultat. Mada ni u tome ne vidim interes košarke u okruženju. Ako nema stalne proizvodnje domaćih igrača, nema sreće. Evo, Cedevita Olimpija ima pet Amerikanaca, pa u jednom trenutku svi na terenu budu stranci. Kad oni odu, šta je rešenje? Opet nova petorica. A sve to samo da možeš da igraš Evrokup ili Ligu šampiona. Mislim da se isto može uraditi i drugačije. Ne znam hoćemo li mi moći da zadržimo ovaj tim nekoliko sezona. Znam da nam treba doselekcija da se dodatno osnažimo. Ali to je jedini mogući put.
(Foto: Ivo Čagalj/PIXSELL)
Imate ugovor na dvije godine?
Jeste, za ovu i sledeću sezonu. Ali ugovor je jedno, a šta će da bude... Kako se kaže, svaki ugovor je raskidiv. Takva je sudbina trenera. Kofer je uvek spakovan.
Da mislite ozbiljno vidi se i po tome što ste obitelj doveli u Zagreb?
Takav sam, a i nemam izbora nego da budem ozbiljan. Nisam ovde došao nikoga da varam i da ostanem dva meseca pa da bežim. Došao sam da dam sve od sebe, da napravim rezultat i ostavim iza sebe nešto, a to znači i dobar tim i dobar stručni stožer. Daću sve od sebe da Cibona bude dobra i iduće sezone.
Posvetiću se poljoprivredi
Kako vam je u Zagrebu? Kazali ste nedavno da ste sina Vasilija upisali u hrvatski vrtić?
Ide u vrtić. Živimo normalno, kako se kaže: sve pet. Nemam nikakvih zamerki.
Niste imali problema koji se obično vežu uz hrvatsko-srpske odnose?
Baš nikakvih. Otkako sam došao pa do sada, sve je odlično. Tu sam gotovo godinu dana i nijednu neprijatnost nisam doživeo.
Ako nekim slučajem ipak ostanete bez posla u košarci, uvijek vam ostaje vaša prva struka. Vi ste završili agroekonomiku?
Po okončanju trenerske karijere posvetiću se poljoprivredi. To je sigurno, ali nadam se da će ova košarkaška potrajati šta duže.
Imate zemlju u Mladenovcu?
Imam, ali ne u Mladenovcu, nego u selu pored, odakle mi je majka. Jedan lep deo Šumadije. To je u nekim dalekim planovima. Trenerski posao je takav da preko noći možeš da dobiješ otkaz. Važno mi je da na kraju dana sebe mogu da pogledam u ogledalo, da pogledam svakog svog igrača, svakog člana Uprave i da mi ne bude neprijatno zbog bilo čega. Za ostalo ćemo lako...
Počeli ste kao igrač?
Da, počeo sam u klubu Beobanka koji više ne postoji. Prošao sam sve mlađe selekcije. Bio sam solidan, ali sam se brzo okrenuo trenerskom poslu u kom sam se pronašao. Prve trenerske korake takođe sam proveo u Mladenovcu s mlađim kategorijama, kasnije je išlo korak po korak, FMP, kadeti Zvezde, juniorska reprezentacija Srbije, Letnja liga u NBA, pomoćnik Igoru Kokoškovu u seniorskom timu...
Smetaju li vam mikrofon i kamera na minuti odmora? Nedavno su se mogli čuti zgranuti komentari gledalaca jedne košarkaške utakmice na televiziji očito nenaviknutih na teže riječi i pokoju psovku koje znaju pasti u trenucima kad se lomi rezultat?
Ne obraćam pažnju na mikrofone. Na minuti odmora treneri ponekad galame i koriste vokabular koji nije za malu decu, ali ne treba to shvatati na pogrešan način. Igrači najbolje znaju da nije ništa lično. Mi provodimo po sedam sati dnevno zajedno i oni znaju da je grdnja zapravo motivaciona. U sportu je puno emocija, jak je puls, puno je adrenalina. Tko to nije prošao i probao, nikad neće razumeti o čemu se radi.
Spomenuli smo Obradovića. On zna biti vrlo eksplozivan?
On je prirodan i ne radi ništa zbog medija. On je čovek koji s puno emocija doživljava svoj posao i zato jeste najbolji i zato je devet puta bio prvak Evrope. Vidim da neki treneri žele da ga kopiraju i da budu kao on. To je pogrešno. Jedan je Željko Obradović, a svi mi ostali mora da pronađemo sebe i budemo to što jesmo.
Jeste li gledali meč Zvezda – Partizan? Za koga ste navijali?
Gledao sam utakmicu, skautirao obe ekipe. I inače sam počeo gledati košarku strogo profesionalno. Uhvatim neki NBA i ne gledam utakmicu, nego gledam šta je ko uradio i šta je trebao da uradi. Profesionalna deformacija, reklo bi se. Za koga navijam? Za Cibonu, naravno! Kad dođe nogomet, onda ću imati svoj omiljeni klub za koji ću navijati.
Treba li pitati koji?
Sve jasno!
