Ministar kulture Nikola Selaković najavio je tri koraka za spas srpske ćirilice.  Učinio je to na završnoj svečanosti Vukovog sabora u Loznici, na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, isti onaj dan na koji su pre tri godine Narodna skupština Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srpske donele u istovetnom tekstu Zakon o javnoj upotrebi srpskog jezika, o zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Bilo je to savršeno mesto i savršen momenat za ministrovu najavu ofanzive uterivanja ćirilice među srpski narod.

Međutim, ovaj ministrov projekat je nepotreban i, narodski rečeno – bacanje para. Zato što i Ustav Srbije i narod Srbije, uključujući i one koji pišu latinicom, već doživljavaju ćirilicu kao deo svog identiteta. Zahvaljujući Ustavu, u Srbiji se ravnopravno koriste i ćirilica i latinica, što o Srbiji govori da može i hoće da živi i sa sobom i sa svetom. U Srbiji ćirilica nije ugrožena, niko je ne zabranjuje ili je na bilo koji drugi način uklanjanja i potiskuje. Ćirilica je u Srbiji sasvim okej. Zbog svega toga, nametanje ćirilice je nepotrebno, štetno po ugled države i kosi se sa njenim Ustavom.

Pre nego što je naveo tri koraka kojima će njegovo Ministarstvo krenuti u borbu za spas i očuvanje ćirilice, naglasivši da će to biti uz pomoć srpske Vlade i predsednika Aleksandra Vučića, ministar Selaković je istakao sledeće: da pomenuti zajednički zakon Srbije i Republike Srpske "nije samo deklarativne prirode već smernica za naše kretanje u budućnosti", da "briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula", već mera naše samosvesti i samopoštovanja, mera brige nas današnjih o budućnosti". A onda je prešao na stvar.

Prvi korak: počev od 1. januara sledeće godine da se "u svim javnim nabavkama informatičke opreme svih direktnih i indirektnih budžetskih korisnika nabavljaju isključivo dvoazbučne tastature". I to da bude "imperativno, a ne fakultativno", naglasio je.

Drugi korak: na velikim konkursima za otkup književnih dela koje Ministarstvo kulture sprovodi za potrebe javnih biblioteka, država će od izdavača otkupljivati isključivo ćirilična izdanja.

Treći korak: Ministarstvo će već pre kraja ove godine organizovati konkurs za dizajn novih ćiriličnih fontova i time će zainteresovati mlade dizajnere, primenjene umetnike i umetnike da rade na izradi fontova, koje će Ministarstvo otkupiti i besplatno nuditi svakome ko želi da ih koristi.

Deluje da u celoj ovoj priči ćirilica nije ni bila bitna, da je samo sredstvo/izgovor za nov nalet učvršćivanja srpstva u državi kako bi se narod odbranio od spoljnih kultura na koje sve više i više pogleđuje

Šta reći, osim da ovi koraci ne vode ka zaštiti ćirilice. Jer, prvi je besmislen zato što dvoazbučna tastatura nije potrebna da bi se pisalo ćirilicom, drugi je štetan po izdavače i zaustavlja širenje knjiga izvan Srbije, a treći postoji i uspešno deluje već 20 godina.

Mediji u Srbiji i svi koji su ikad seli za kompjuter komentarišu da ministar izgleda ne zna da je dovoljan jedan klik pa da se na ekranu pokažu ćirilična slova iako ste ih otkucali na latiničnoj tastaturu. Dakle, da je pismo kojim se piše isključivo stvar izbora onog koji piše i da tastatura s tim nema nikakve veze.

Malo je verovatno da ministar ne zna za pomenutu opciju, pogotovo što mora i sam da je koristi kako bi napisao pismo nekom iz latiničnog dela sveta. Upućeni tvrde da se dvoazbučne tastature ni ne proizvode. Možda se onomad, prilikom posete kineskih prijatelja i Si Đinpinga Srbiji, dogovorio sa svojim kineskim kolegom o pokretanju proizvodnje takvog tipa tastature. Saznaćemo.

Isto tako, čudno je da mu niko od zaposlenih u Ministarstvu nije rekao za Tipometar. To je portal koji su pre 20 godina osnovali stručnjaci za pismo kako bi radili upravo ovo što ministar planira kao treći korak: dizajniraju ćirilične fontove, imaju projekat "Ćirilica na poklon", što je Ministarstvu dobro poznato.  Malo je verovatno da Selaković nije obavešten o tome.

Deluje da u celoj ovoj priči ćirilica nije ni bila bitna, da je samo sredstvo/izgovor za nov nalet učvršćivanja srpstva u državi kako bi se narod odbranio od spoljnih kultura na koje sve više i više pogleđuje, a i kako bi ga se podsetilo da treba da bude sam sebi dovoljan.

O tome, i to neskriveno, svedoči Selakovićev korak koji se odnosi na izdavače. Profesor Miloš Kovačević, jedan od članova Saveta za srpski jezik koji su oformile Srbija i Republika Srpska na osnovu pomenutog zajedničkog zakona, inače veliki zagovornik Selakovićeve strategije, objasnio je u beogradskim Večernjim novostima da je Srbiji cilj da na svojoj teritoriji obezbedi prednost ćiriličnih izdanja kakvu latinična izdanja imaju na teritorijama van Srbije. "Nije pošteno da, kao dosad, latinična izdanja imaju prednost i u Srbiji i u regionu. Zato je predlog ministra jedan od najkonkretnijih i najprobitačnijih koji ćirilici vraćaju dignitet nacionalnog pisma", rekao je ovaj lingvista i profesor savremenog srpskog jezika, koji je svakako upoznat zašto latinična izdanja imaju prednost u regionu.

Izdavači u Srbiji objavljuju knjige na oba pisma. Ministarstvo kulture tvrdi da dominiraju latinična izdanja, pa je odlučilo da za svoj novac kupuje samo ćirilicu. Izdavači su ovu odluku Ministarstva doživeli kao ucenu, jer ako odluče da zadrže latinicu, neće moći da učestvuju na konkursu Ministarstva za otkup knjiga te će ostati bez sigurnog dela godišnjeg prihoda koji ulažu u nova izdanja i projekte.

Pristalice Selakovićevih stavova kažu da izdavači štampaju latinične knjige isključivo zbog zarade, kako bi ih plasirali van granica Srbije, na primer u Hrvatsku. Neki se čak pitaju zašto hrvatski izdavači ne objavljuju na ćirilici svoja izdanja koja prodaju u Srbiji. Najviše je na tapetu beogradska Laguna kao izdavač sa razvijenom distribucijom u regionu.

Dejan Papić, osnivač Lagune, kaže da će izdavač koji želi da se zatvori i ograniči na teritoriju Srbije možda objavljivati isključivo na ćirilici. "Mi neke knjige objavljujemo na oba pisma, iako znam da se u domaćim knjižarama bolje prodaju latinična izdanja."

Papić smatra da je malo verovatno da će nova odluka Ministarstva uticati na uređivačku politiku, zato što "otkup kuburi sa mnoštvom drugih problema, počevši od nedopustivo niskog budžeta, pa korist od prelaska isključivo na ćirilicu ne bi ni izbliza mogla da nadoknadi štetu zbog gubitka čitalaca i tržišta". Uveren je da "odluka da se dekretom zabrani latinica ne može doneti gotovo nikakvu korist nikome, a štetu može, i samim bibliotekama i čitaocima koji će ostati uskraćeni za dobre knjige".

Zapravo, predstavljeni Selakovićev plan o ćirilici nikom neće doneti boljitak, pa ni srpstvu. Teško je poverovati da će dvoazbučna tastatura motivisati nekog da se oseti većim Srbinom nego što je bio dok je radio na latiničnoj.

Umesto da se bogatstvo koje posedujemo, dva pisma, čuva negovanjem ravnopravnosti ćirilice i latinice, dobili smo plan ministra kulture zbog koga će samo uslovljavanje, poništavanje i isključivanje osetiti napredak, a sve pod kapom patriotizma.