Vaša izložba "Kentaurski crteži" otvara se u ponedjeljak, 11. rujna u Galeriji nauke i tehnike SANU u Beogradu. Opišite nam ukratko njen koncept i sadržaj.

Koncept izložbe inspirisan je šahovskom partijom koja se odigrala pre četvrt veka, kada je računarski program Deep Blue kompanije IBM porazio svetskog prvaka Garija Kasparova. Prvi put u istoriji algoritam je pobedio najboljeg šahistu. Nakon poraza, Kasparov je izmislio novu šahovsku varijantu u kojoj oba igrača mogu da koriste računare. Ovakav šah Kasparov je nazvao napredni ili kentaurski šah. Jedan par čovek-računar igra protiv drugog para čovek-računar. Kiborg protiv kiborga. Kentaur protiv kentaura. U kentaurskom šahu algoritme koristimo za pretragu mogućih poteza, za istraživanje nepreglednog prostora kombinatornih mogućnosti, ali sami donosimo konačne odluke.

Kentaurske partije izgledaju neobično, jer se često odigra potez koji nije optimalan, koji čak deluje besmisleno, ali je taktički moćan jer može da zbuni protivnika. To je šahovski dadaizam. U ovom kontradiktornom dijalektičkom šahu ne pobeđuje inteligentniji nego kreativniji. To je bilo polazište za istraživanje algoritamske kokreacije, procesa gde ljudi i algoritmi stvaraju zajedno. Uoči izložbe, nekoliko meseci sam crtao pomoću robota i zajedno sa robotom. Zajednički rad sa robotom – pen ploterom, robotom za crtanje – biće i središte izložbe, koja će utoliko biti i interaktivna i kolaborativna, a izložićemo i algoritamske umetničke radove koji su nastali u poslednjih nekoliko meseci. Akcenat će biti na apstraktnim linijskim crtežima, koji se mogu tumačiti i kao oblik grafičkog asemičkog pisanja.

Prvi deo izložbe koji je posvećen kartografiji šahovskih partija predstavlja omaž našem umetniku Eri Milivojeviću. Tokom bombardovanja Beograda 1999. Milivojević je izveo performans na Filozofskom fakultetu Univerzititeta u Beogradu. Samolepljivim trakama, kakvim su Beograđani tada lepili svoje prozore da ih zaštite od vazdušnih udara, Milivojević je nacrtao šest šahovskih partija koje su odigrali Kasparov i Deep Blue. Bio je to naš prvi spomenik veštačkoj inteligenciji. Zvao se "Rematch Man versus Machine". Naša serija radova posvećena šahu zove se "Re:Rematch Man+Machine vs Man+Machine".

Posebno izdvajate temu nevidljivog ljudskog rada na kojem se temelji razvoj umjetnih neuronskih mreža. Zbog čega vam je ona važna?

Drugi deo izložbe biće posvećen radu sa veštačkim neuralnim mrežama (Artificial Neural Networks, ANN). Kako ANN funkcionišu? Kako nastaju baze podataka za njihovo treniranje (training sets)? Kako se generišu novi oblici? Šta ovi oblici mogu da znače? I – najvažnije od svega – koliko je ljudskog rada potrebno da bi se jedna ANN istrenirala? Za mene je tu ključno pitanje ljudskog rada. Kada govorimo o AI tehnologijama, priznaje se rad programera i matematičara, ali ne i rad svih koji su pisali tekstove, crtali slike, pravili muziku i uopšte stvarali podatke na kojima se treniranju ANN. To su zetabajti podataka celog čovečanstva – tekstualnih, slikovnih, zvučnih itd. Tako na kraju ispadne da je sintetisana veštačka inteligencija nekakva pojedinačna privatna stvar po sebi i za sebe. Nekakav transcendentni um odvojen od nas. Umesto o veštačkom umu. trebalo bi da govorimo o automatizovanoj kolektivnoj statistici, koju je svojim radom kreiralo celo čovečanstvo. Training set za ChatGPT je čitava istorija pisane reči. Šekspir, Čehov, Njegoš, Kiš, Krleža, ali i nas dvojica i svi komentatori na društvenim mrežama. Kad ChatGPT piše, to u stvari mi pišemo. Svi mi zajedno. Sve je to prisvojila malena ekipa IT hajduka iz Silicijumske doline. Priča o AI tehnologijama dobrim delom je priča o privatizaciji zajedničkog rada.

Na izložbi ćemo to prikazati pomoću male veštačke neuralne mreže koju smo trenirali na nekoliko desetina hiljada crteža jednostavnih čovekolikih figura. Crtao sam ih rukom. To su figure kakve crtam još od detinjstva. Algoritam uči da ih oponaša i matematičkim procesima izmišlja nove. Tako nastaje neka vrsta asemičkog pisma, pisma čije značenje je podređeno grafičkim oblicima. Čitava ova baza biće prikazana na jednom velikom zidu, kao jedan divovski asemički kodeks. Pojedinačni čovečuljak može da bude šta god poželite – gimnastičar, pirueta, čarobnjak, radnica, baka ili Batman. Uzeti zajedno, pak, čovečuljci su grafičko pismo za vizuelizaciju ljudskog rada, koji često ostane nevidljiv a bez koga AI tehnologije ne bi mogle da postoje. Rad nije stvorio samo čoveka, nego i veštačku inteligenciju.

.

Prepoznajete li u tehnološkom obratu koji je donijela umjetna inteligencija priliku za promišljanje novog društvenog odnosa prema umjetničkoj proizvodnji?

Jednim delom, da, izložba se bavi upravo time: AI tehnologijama kao moćnim sredstvima za medijsku proizvodnju. U svom prethodnom digitalnom umetničkom projektu "Svesvrstani" bavio sam se veštačkom inteligencijom kao automatizovanim sredstvom za proizvodnju ideologije. Kod "Kentaurskih crteža" obuhvat je širi. Zanimaju me društveni odnosi, ali me zanima i intimnost rada sa mašinom. Kako se osećamo dok stvaramo uronjeni u mašinske obrasce? Za to nam, naravno, nije potreban robot. To radimo svakog dana. Proces kreacije danas je neodvojiv od računara. Na računarima pišemo, crtamo i komponujemo, radimo i družimo se. Kako se osećamo spram toga? Šta je onaj višak u nama, onaj duboki i neosvešćeni višak koji proizvodi sveopšta automatizacija?

Iako već dugo radim sa mašinama i po prvom obrazovanju sam informatičar, i ja osećam neku vrstu unutrašnje kontradikcije ili nelagode. S jedne strane, ove tehnologije me fasciniraju i vidim potencijal u njima. Pogledajte samo šta je Salvador Aljende mogao da uradi svojim projektom "Cybersyn". Da ga nisu svrgnuli i postavili fašistu i neoliberala Pinočea, možda bi Aljendeov "Cybersyn" danas bio model automatizovane i demokratske organizacije privrede. Ko zna?

S druge strane, informaciona tehnologija me nervira, često me sputava, nameće mi svoje obrasce, čini me anksioznim. Nisam siguran da do kraja razumem ovu kontradikciju u sebi. Ima u Glembajevima onaj red kojeg bih se često setio dok sam crtao, pisao i programirao za izložbu: “I eto, to je moje unutarnje protuslovlje: mjesto da sam matematičar, ja slikam. S tim raskolom u sebi, što može čovjek postići više od diletantizma?”