Prvi put su na ulicu izašle 9. oktobra 1991. godine. Tenkovi za Vukovar već su bili otpremljeni, a pred nama su bile borbe, sa akcentom na opsade, granatiranja, zločine... Obukle su crninu kao simbol smrti i tuge, dostojanstveno su opominjale na zločine, pomagale izbeglice nakon "Oluje", suprotstavljale se arkanovcima, kao što jednako dostojanstveno traže priznanje genocida i kao što jednako dostojanstveno i danas pomažu nekim novim izbeglicama. Ovih dana obeležavaju 30 godina nenasilne borbe na ulici. Tim povodom razgovaramo sa Stašom Zajović, jednom od osnivačica mirovne udruge Žene u crnom.

Oko 2.500 izlazaka na ulicu kasnije – kad sagledamo trenutnu društveno-političku situaciju, šta se promenilo?

Posmatramo to na više nivoa. Ako gledamo globalnu sliku, ne samo da se nije ništa promenilo, nego je u nekim segmentima još i gora situacija. Ovi koji su došli na vlast su pravi ratni huškači, akteri 1990-ih i oni su tehnologiju nasilja, mržnje, šovinizma i prepakovanje velike Srbije usavršili. Sa te strane je beznadežno, pesimistično, a to potvrđuje ono što smo znale – da bez suočavanja sa teretom prošlosti Srbija i ostale države ne mogu da krenu u reforme i promene. Ni 5. oktobar nije doveo do toga da se ta paradigma, koncepcija i kulturni, moralni i politički obrasci promene. Mi smo alternativna organizacija koja je pokušavala u teškim okolnostima da uradi sve što je bilo u našoj moći i mislim da smo jako puno uradili.

Od samog početka uz vas ide ono "neposlušne". Kontra ste zvaničnog narativa, što je dovoljno teška pozicija, a još ste i žene. Dvostruka margina u sistemu koji nije raskrstio sa zločinima i koji je patrijarhalni.

Ta marginalna pozicija, i rodna i socioekonomska i politička, ali i kulturna, za nas je bila nekakav žig, stigma, a sa druge strane pozitivni podsticaj da promišljamo i o sebi, da se povezujemo sa drugim marginalnima po svim osnovama. Kad su izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije prestale da dolaze, a radili smo u najsiromašnijim kampovima, onda smo po nalogu naše solidarnosti pomagali i pomažemo izbeglicama sa Bliskog istoka. To je to preskakanje zidova i građenje solidarnosti ne samo na lokalnom i regionalnom nego i na globalnom planu. To su izazovi. Jedan od divnih izazova je da povežemo najviše akademsko znanje sa ženama koje imaju nizak obrazovni nivo, da povežemo umetničke kolektive sa zajednicama žrtava, kao i one koji imaju različita seksualna opredeljenja, da svi budemo jedna ljudska porodica stopljena drugošću, etničkom i ideološkom, kulturnom, socioekonomskom, obrazovnom i generacijskom. Jako dobro smo se snašle u tome. To što smo otkrile u zajednicama žrtava jeste ogromno bogatstvo u saznanjima o uzrocima rata, o kontekstu rata, a ne samo o činjenicama rata. Jako smo puno uzajamno naučile i nastavljamo to da radimo. To preplitanje različitih nivoa je nešto što Žene u crnom izdvaja i krasi.

Sve o čemu pričate je 30 godina svakodnevne borbe...

Mislim da smo uspele da napravimo nešto što se zove kontraarhiva, kontrasećanje. Neki od aktera pokreta otpora sami ne beleže to što rade, pa smo se mi jako trudile da to radimo. Objavljeno je oko 300 knjiga, organizovale smo stotine međunarodnih susreta i to je jedna bitna kontraarhiva. Jako je nezahvalno da se nabraja šta smo sve uradile. Zahvaljujući velikoj podršci pacifističkih, feminističkih, antimilitarističkih mreža uradile smo mnoge stvari. Da nije bilo njih, ne bismo mogle dezertere da pomažemo, a kao jedan od najvećih uspeha na zakonodavnom nivou je usvajanje Zakona o prigovoru savesti. To su ipak bile jako dobre okolnosti, te godine za vreme Zorana Đinđića za nas su bile godine mira i neprekidnog terenskog rada, bez ikakvog ometanja. To je ogromna stvar. Ipak, 30 godina nakon rata ne zna se ni broj dezertera, ni broj begunaca. Sad ćemo objaviti mapu antiratnog otpora, jer nam se čini da je nepravedno da se briše, da se umanjuje i da se prećutkuje i marginalizuje antiratni otpor u Srbiji. I tu ne mislimo samo na antiratne inicijative, nego i na ogroman broj pobunjenika protiv rata, rezervista, mladića koji su bili prisilno mobilisani. To radimo sa kolektivom Škart. To je bitno i za zajednice žrtava zato što se time menja narativ o ratu.

Niko nije znao da je u Srbiji postojalo pola miliona muškaraca koji su odbili da idu u rat. To je bilo ogromno otkrovenje za žene iz BiH i Hrvatske. Da li je moguće da je bilo toliko ljudi protiv rata? Ako ovaj režim briše tragove iz prošlosti, onda mi moramo da se potrudimo da nam se ne ponovi, moramo to ne samo da učinimo vidljivim, nego da upišemo u trajnu istoriju. Već smo objavili knjigu o antiratnom pokretu u Vojvodini. Kao svedokinje vremena imamo obavezu da upisujemo taj otpor zločinu. To je važno za generacije mladih, koji ne znaju, niti su mogli da znaju šta se dešavalo. Iz iskustva sa ženama, žrtvama iz BiH, stvaraju se drugačiji narativi, drugačije mreže u zajednicama u bazi. Imamo neformalnu mrežu solidarnih majki za mir, iz Vukovara, Srebrenice, tu su i majke poginulih gardista (Topčider, op. D. K.).

Malo se zna o nama, malo se zna o našim obrazovnim programima koje radimo u ruralnim područjima istočne Bosne. To nije atraktivno, ali je važno. U medijima smo vest kad nas napadaju, a mediji nas ne prate jer je nasilje nad nama normalizovano. To je naš veliki problem. Ne prate nas ni kad vide da nijedan sudski, krivični postupak nije bio u našu korist. Sve je bilo protiv nas od 1991. do sada. A sudske troškove moramo da plaćamo. Takođe, to je i rodno pitanje. Rodno je pitanje da je nad ženama, braniteljkama ljudskih prava nasilje normalizovano. Niko se više ne skandalizuje kad su Žene u crnom napadnute. Čak i mediji koji su nam bliski kažu da su to desničari. Nisu to desničari, to su neonacisti, neofašisti.

Koliko su novi izazovi bliski onima iz prethodnih 30 godina i postoji li neko ko će nastaviti tu borbu?

Društvena zajednica u Srbiji, ovaj režim i oni prethodni nisu uradili ništa prema zajednicama žrtava počinjenih u naše ime, ali ni prema zajednicama srpskog imena. Kao građanki Srbije to mi je jedan od najvećih zalogaja. To je jedna od velikih stvari koje smo radile, odnos koji smo napravile sa njima. Nastavak nam otežava činjenica da su generacije mladih ljudi, rođene 1990-ih i kasnije, otišle iz ove zemlje. To je tragedija, baš kao što je tragedija što je intelektualna elita, uključujući i mlade, veoma kooptirana od strane režima. To je otežavajuća okolnost, 1990-ih se to nije dešavalo.

Minimum samopoštovanja i nekakvog intelektualnog integriteta nije dozvoljavao da se kolaborira sa Miloševićevim režimom. Sad je to postalo atraktivno područje za tržište i tu se mi ne uklapamo. Mislim da je ova vrsta urušavanja intelektualne elite opasnost, pa mnoge generacije koje odškolujemo i formiramo ne mogu da nađu budućnost u ovoj zemlji. Oni su neposlušni, nisu partijski i nacionalno lojalni. Mi imamo jedna prema drugoj veliku obavezu i ne znam da li možemo da istrajemo na ovom putu. Kad smo počele, mislile smo da ćemo biti par nedelja na ulici, možda do kraja godine. Neke od nas su bile jako uporne i rekle: "Dobro, možda je uzaludno, ali mnoge velike istorijske epohe su bile uzaludne, no ostavile su tragove u onome što se zove integritet ljudskosti i nekakav smisao. Mi nosimo neki kamen Sizifov kao sizifovke, pa i taj kamen ima svoje velike draži."