Jedan od filmova koji su izazvali interes na ovogodišnjem Human Rights Film Festivalu je "Muzej revolucije" Srđana Keče, koji je bio i film otvorenja u Zagrebu, ali i na ovogodišnjem izdanju International Documentary Festivala Amsterdam. O njegovom sadržaju i poruci razgovaramo s autorom koji je zagrebačkoj i hrvatskoj publici već poznat s više festivala.

Kako je došlo do ideje o filmu i koliko se on pristupom i porukama razlikuje od vaših pređašnjih radova kao što su "Posle rata", "Flotel Europa", "Prava društvena mreža", "Pismo ocu"?

Pre oko sedam godina sam, po pozivu grupe arhitekata koja je radila projekat za paviljon Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji, napravio trokanalnu video instalaciju koja se bavila idejama Vjenceslava Richtera i prostorom onoga što je nastalo i ostalo od njegovog Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, zapravo ogromnim podrumom koji je jedini izgrađen deo tog muzeja. Uz instalaciju sam napisao i jedan propratni tekst, u kojem sam citirao Richterovu projektnu svesku koja počinje rečima: "Zadatak je i svrha ovog muzeja čuvanje istine o nama." Pisao sam o prvom susretu sa tim rečima, o tome kako one danas zvuče, pitao sam se koju to istinu ovaj muzej danas čuva u svojim ostacima. Tokom narednih nekoliko godina sam osećao da taj prostor može biti polazna tačka nekog filma, ali nisam nikako video šta bi bila njegova dramaturgija. Znao sam da me ne zanima da napravim još jedan film o ruševinama socijalističkog nasleđa, što je već postalo svojevrsnim žanrom u okviru dokumentarnog filma. Znao sam i da me zanima sadašnji trenutak u Beogradu i Srbiji. A u podrum Muzeja revolucije me nije vraćala prošlost prostora, već sadašnjost ljudi koji su živeli u njemu. Maru, staricu koja učestvuje u filmu, upoznao sam u tom podrumu još 2014. i najviše zbog drugarstva sa njom sam i nastavio da dolazim tu. Skoro tri godine kasnije, jednog zimskog dana sam je video u igri sa devojčicom Milicom, koju nikad pre nisam upoznao. U tom trenutku u njihovom odnosu sam video osnovu ovog filma: u ruševinama jedne velike utopijske vizije, jedna malena utopija detinjstva bila bi suprotstavljena promenama za koje sam bio siguran da dolaze. Već sledećeg jutra smo počeli da snimamo. Samo šest meseci kasnije, okolni grad je po prvi put odlučio da "upliva" u taj prostor, a samim time i u naš film, kada su svi stanovnici Muzeja revolucije izbačeni kako bi se tu desio veliki koncert na otvorenom i najavila izgradnja nove koncertne dvorane na tom mestu.

Za mene je pitanje forme i jezika filma prvenstveno etičko pitanje: šta želim da ponudim gledateljki ili gledaocu kao način posmatranja i promišljanja sveta? Svi koji tako razmišljamo nužno radimo sporo, naročito kad radimo sa ranjivim grupama

"Muzej revolucije" se bitno razlikuje od mojih prethodnih filmova, u smislu da tu prvi put koristim jedan opservacijski postupak i dramaturgiju koji nalikuju igranom filmu. Namera mi je bila da taj postupak poguram do granice gde opservacijski dokumentarac postaje i svojevrstan filmski esej, a da se pri tome ne izgube spontanost i sloboda likova u filmu. Ali ništa od ovoga nije bila ambicija na samom početku. Za jezikom svakog filma tragam, to traganje je zapravo i najveći deo rada na svakom filmu, pa je tako svaki do sada ispao bitno drugačiji od prethodnih.

 

Žena u središtu

Jeste li spojili priču o ranjivim i marginalizovanim grupama s podsećanjem na nikad izgrađeni Muzej revolucije kao paradigmu svih neostvarenih projekata i ideja?

Da, i taj spoj sam našao u akumulaciji neostvarenih snova i zamisli, što je odlika, rekao bih čak i osnovna odlika, kako našeg kolektivnog postjugoslovenskog iskustva, tako i prekarnog života na margini uopšte. Bruno Schulz piše nešto slično tome u "Krokodilskoj ulici": "Ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku." Grupa Jarboli iz Beograda ima jednu staru pesmu na tu temu, čiji je i naslov "Revolucija". Meni je sve to veoma blisko, kako potičem iz jugoslovenske radničke porodice čiji su se brojni snovi, zanosi i planovi redom rasuli i otišli dovraga. Dakle, i na pojedinačnom i na kolektivnom planu postoji ta struktura akumuliranih neostvarenosti u kojoj živimo. Samo što bi se moglo reći da junakinje ovog filma i dalje uporno sanjaju čak i kad znaju da od toga ništa neće biti, dok društvo koje ih okružuje više nema ni projekata ni zamisli. Osim ako dopustimo to da stambene zgrade za najbogatije i prateća infrastruktura za takve zgrade jesu jedna vrsta društvenog projekta.

Može li se reći i da ste u filmu odsustvom interakcije protagonistkinja, osim one najosnovnije s vozačima kola i šalterskom službenicom, naglasili njihovu izolovanost i odvojenost od sveta u uobičajenom shvatanju?

Apsolutno. Rekao bih čak da film nedovoljno dočarava meru u kojoj je svet protagonistkinja izolovan od grada kako ga uobičajeno doživljava njegov prosečan stanovnik. To su zbilja dva univerzuma kojima su dodirne tačke samo te veoma kratke razmene usluga i novca, uz veliku dozu rezerve sa obe strane. Kada smo u snimanju filma napustili prostor podruma Muzeja revolucije i počeli da snimamo napolju, instinktivno sam kameru približio Veri, Milici i njenoj majci Mari, kao da sam i sam u tim kadrovima tražio utočište od okoline. Bezbroj puta nakon toga sam se zapitao, treba li ovaj kadar biti širi, treba li ih prikazati jasnije u kontekstu okoline. I svaki put je odgovor bio: ne. Okolina je tu, ali je uvek prikazana zasebno od njih, ili na marginama kadrova koji pripadaju protagonistkinjama.

Na našim prostorima na prvom mestu nedostaje javnog razgovora o filmovima. Ne govorim o filmskoj kritici, mada i toga jedva da ima, već o dijalozima i autorskim tekstovima koji bi filmove koristili kao polazne tačke za promišljanje društvene stvarnosti

Takođe mi je bilo veoma važno da se film fokusira na žene u ovoj marginalizovanoj zajednici, koje su posebno izolovane, zapravo dvostruko izolovane. Posebno kada su Romi u pitanju, postoji u regionalnoj kinematografiji jedan ustaljen i sad već nadam se svima dosadan način njihovog prikazivanja, koji svesno ili nesvesno centrira muškarce kroz fascinaciju harizmom, eksplozivnom energijom i aspektima kulture i tradicije. Slika postaje bitno drugačija kada postavite ženu u središte.

S obzirom na uspeh ili dobar prijem srpskih, odnosno ex-Yu filmova o ranjivim grupama, koliko su ljudi u regionu i Evropi senzibilizirani za te teme?

Mislim da u tom smislu postoji veliki jaz između publike koja pohađa filmske festivale i art bioskope, koja često kritički gleda i propituje filmove, i one koja se sve više navikava na brzu hranu koju serviraju Netflix i većina televizija. To važi kako za region, tako i za ostatak Evrope. Premda postoje razlike u kulturi gledanja filma između zemalja, čini mi se da su to sve statistički zanemarljivi podaci ako ćemo govoriti o tome koliko je celokupna populacija senzibilizirana za određene teme i vrste filma. Optimista sam u toj meri da smatram da ovaj jaz ne odražava nikakvu suštinsku razliku u sposobnosti za empatiju, već je samo odraz navike i medijske dijete, koja bi se dala promeniti odozgo. Pesimista sam u tom smislu da vidim vrlo malo strukturnih podsticaja da se gledalačka navika promeni. Za mene je pitanje forme i jezika filma prvenstveno etičko pitanje: šta želim da ponudim gledateljki ili gledaocu kao način posmatranja i promišljanja sveta? Svi koji tako razmišljamo nužno radimo sporo, naročito kad radimo sa ranjivim grupama, ali mašinerija koja guta i izbacuje medijski sadržaj slabo mari za sve to do čega je nama stalo.

Kakve su bile prve reakcije na "Muzej revolucije" i kakvi su planovi za njegov budući život?

Producentkinja Vanja Jambrović, montažerka Hrvoslava Brkušić i ja očekivali smo da će ljudi čitati i tumačiti film na različite načine. To se i dešava. Gradili smo ga više kao poeziju nego kao prozu, tako da traži aktivnog gledaoca i određenu vrstu poverenja. No, za one manje raspoložene za tu vrstu saradnje, mislim da se može posmatrati čak i prosto kao film o odrastanju jedne veoma zanimljive devojčice u neobičnim okolnostima.

Što se tiče planova, tek smo na početku distribucije, a pandemiji se ne vidi kraj, tako da je mnogo nepoznanica. Svakako festivali tokom sledeće godine, zatim distribucija u bioskopima tamo gde to bude bilo moguće, zatim televizije... Za sada znamo da će film biti prikazan na HRT-u, na televiziji GEO u Nemačkoj i na Al Jazeera Documentary Channelu koji pokriva Bliski istok i Severnu Afriku. Za sada smo srećni da smo imali nekoliko projekcija sa publikom u Amsterdamu i u Zagrebu i nadamo se da će okolnosti dozvoliti da se to tako i nastavi.

Devojčica Milica – kadar iz "Muzeja revolucije"

 

Okupacija Zvezde

Sada radite kao predavač na univerzitetu Stanford. Koliko je SAD pribežište ili željena destinacija, ali i mesto promocije za filmske radnike s ovih prostora i kako oni kotiraju?

Iskreno, ne znam gotovo ništa o tome kako filmski radnici sa naših prostora prolaze u SAD-u. Sigurno je da nije lako započeti karijeru ovde, jer recimo kada je dokumentarni film u pitanju, gotovo da ne postoji državna podrška filmu kao što je to slučaj svugde u Evropi. Praktično sve je prepušteno privatnom sektoru i filantropiji. Za moje studente u SAD-u koji dolaze iz marginalizovanih grupa i uopšte za one koji ne raspolažu kapitalom koji bi uložili u sopstveni rad, to su gotovo nemogući početni uslovi. Ali i pored brojnih drugih poslova uspevaju da naprave svoje prve filmove. Što se tiče promocije filmova sa naših prostora, čini mi se da SAD sve više postaje destinacija za neke izazovnije naslove, da raste publika koja je spremna da prati i čita titlove dok gleda film. Univerziteti i muzeji tu obavljaju veliki deo posla, ali i VOD platforme poput Mubi, Criterion Channel i Kanopy.

Učestvovali ste u filmu "Okupirani bioskop" o zauzimanju bioskopa Zvezda 2014. i međunarodnoj podršci koju su aktivisti dobili. Kako je to na kraju završilo i da li je u Beogradu bilo sličnih akcija?

Senka Domanović je sve to jako dobro prikazala u svom filmu. U okupaciju Zvezde su ušle zajedno dve grupe sa, ispostavilo se, veoma različitim vizijama toga šta je čin okupiranja tog prostora predstavljao. S jedne strane su bili mladi filmski radnici, a s druge ekipa okupljena oko kolektiva Ministarstvo prostora, koja je već imala iskustva sa okupiranjem i starateljstvom nad prostorima. Iako sam filmski radnik, bio sam mnogo bliži idejama ove druge grupe. Činilo mi se bizarnim to da je neko spreman da okupira prostor koji je bio deo jedne pljačkaške privatizacije, a zatim da tvrdi da sve to nije na prvom mestu bio politički čin, već da je umetnicima bilo potrebno mesto da prikazuju sopstvene filmove. Možda to govori najviše o zatrovanosti pojma politike u Srbiji, gde gotovo svake godine nikne novi talas protesta koji brže-bolje sebe prozove apolitičnim iz straha od gubitka podrške. U svakom slučaju, Zvezda je bila velika propuštena prilika da se u centru Beograda postave važna pitanja i da se uđe u jasan sukob oko brojnih spornih privatizacija. Ali isto tako su se tu desila neka nova poznanstva i nove energije koje su nešto kasnije doprinele pokretu Ne davimo Beograd, koji danas predstavlja jednu od malobrojnih pozitivnih političkih snaga u Srbiji, a čak ima i šansu za dobar rezultat na predstojećim izborima.

Koliko su filmski festivali u Hrvatskoj, Srbiji ili BiH važni za kulturnu razmenu i informisanje javnosti?

Mislim da su festivali danas prvenstveno značajni kao mesta gde zajedno gledamo filmove u bioskopu, što bar još neko vreme nećemo uzimati zdravo za gotovo. Taj čin zajedničkog gledanja zapravo ima i određen politički potencijal i zato ga treba negovati, ali nije sam po sebi dovoljan da stvori opipljiv uticaj na društvo. Na našim prostorima na prvom mestu nedostaje javnog razgovora o filmovima. Ne govorim o filmskoj kritici, mada i toga jedva da ima, već o dijalozima i autorskim tekstovima koji bi filmove koristili kao polazne tačke za promišljanje društvene stvarnosti. Prave se u našem regionu brojni filmovi koji zaslužuju takvu pažnju. Voleo bih da se više festivala posveti organizovanju razgovora koji su bazirani na filmovima koje prikazuju, da to ne budu samo petnaestominutni razgovori publike sa autorima, već jedna istinska proizvodnja znanja zasnovana na filmovima.