Mnogi su za Svetozara Andrića čuli tek nakon što je imenovan na važne funkcije u gradu Beogradu, ali i na republičkom nivou. Iza odluka da bude imenovan stajao je Aleksandar Šapić, bivši vaterpolista, bivši predsednik opštine Novi Beograd, a moguće i bivši gradonačelnik Beograda. Čuli su jer je, baš u vreme njegovog imenovanja, 2018. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je krivično odgovoran za teške povrede Ženevskih konvencija tokom oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini, uključujući i genocid u Srebrenici.
Stanovnicima istočne BiH, kao i onima koji su se na različite načine bavili istraživanjima ratnih zločina, Svetozar Andrić je itekako poznat jer je reč o čoveku koji je među prvima ušao u enklavu Srebrenica, nakon njenog pada. U najnovijem dosijeu FHP-a koji je i imenovan po Svetozaru Andriću stoji da je on "kao komandant Birčanske brigade, učestvovao u pripremi i sprovođenju napada na Srebrenicu u julu 1995. godine". Takođe, kao jedna od ključnih stavki u dosjeu navode da dok su "još trajale masovne egzekucije Srebreničana, Andrić je, u činu pukovnika, postavljen na dužnost zamenika komandanta i načelnika štaba Drinskog korpusa VRS-a. Pripadnici Drinskog korpusa učestvovali su u egzekucijama, a materijalni resursi i ljudstvo tog korpusa korišćeni su za asanaciju terena i prikrivanje zločina pokopavanjem žrtava u masovne grobnice."
- Svi dokumenti o Andrićvom učešću u genocidu, o osnivanju logora Sušica u Vlasenici, njegove naredbe da se nesrpsko stanovništvo iseli sa teritorije zvorničke opštine, još od 2006. bili su dostupni Tužilaštvu za ratne zločine. Reč je o dokumentima koji su već bili prihvaćeni kao dokazni predmeti na suđenju za ratne zločine u Zvorniku pred tadašnjim Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu - kazala je za Novosti Katarina Maruna, autorka dosjea o Svetozaru Andriću.
- Nekoliko dana po obelodanjivanju dokumenata na suđenju FHP je uputio zahtev Tužilaštvu za ratne zločine za pokretanjem istrage protiv Andrića zbog osnovane sumnje da je krivično odgovoran za teške povrede Ženevskih konvencija tokom oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini. Skoro dvadeset godina kasnije predmet je i dalje u predistražnoj fazi, a Andrić je imenovan na više važnih javnih funkcija, na republičkom i na nivou grada Beograda - napominje naša sagovornica.
Andrić se ipak pojavljivao pred sudom i to kao svedok odbrane Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Dosje navodi i da je krajem 1999. i početkom 2000., general-major Svetozar Andrić, koji je u tom periodu bio komandant Petog korpusa VRS-a, organizovao sastanke sa nekadašnjim visokopozicioniranim oficirima VRS-a kako bi ih pripremio za davanje izjava pred MKSJ-om. Pozivajući se na patriotizam sugerisali su oficirima da istražiteljima MKSJ-a kažu što manje i da ne otkrivaju inkriminišuće informacije u vezi sa događajima u Srebrenici, što je upravo i činio kao svedok na suđenju, ali iako je trebalo braniti nadređene, nije baš otrčao da im pomogne.
- Pozivu da svedoči u predmetu protiv Karadžića, Andrić se odazvao tek kada mu je uručen obavezujući sudski nalog i nakon što mu je Pretresno veće MKSJ-a odobrilo zahtev za "siguran prolaz". U praksi, to je značilo da Andrić tokom svedočenja pred MKSJ-om ne može biti uhapšen, izručen ili da mu se na drugi način ograniči sloboda kretanja. On je taj zahtev podneo iz bojazni da će biti subjekt krivičnog gonjenja u BiH - objašnjava Maruna.
Ona ističe da je Andrić pokušao minimizirati svoju ulogu u ratnim zločinima, jer je njegovo svedočenje sadržavalo nedoslednosti, protivrečnosti i pokazatelje neiskrenosti, ali dodaje da iako je pokušao da odbrani sebe i one u čije ime je svedočio, da u tome nije uspeo, "imajući na umu osuđujuće presude i zaključke Pretresnih veća MKSJ-a o zločinima u kojima su učestvovale jedinice pod komandom Svetozara Andrića".
Kroz slučaj Svetozara Andrića najbolje vidimo na koji način se Srbija odnosi prema ratnim zločinima, kao i onima koji su za njih osumnjičeni. Maruna ističe da je on samo jedan od primera neprocesuiranja visokorangiranih pripadnika vojske i policije.
- Prošlo je naprosto previše vremena da ne bismo mogli da govorimo o tome da je odnos vlasti u Srbiji prema potencijalnim počiniocima ratnih zločina takav da oni ne samo da uživaju zaštitu institucija, već su i kao takvi podobni za pozicije donosilaca odluka u vrhu te iste vlasti. Osim toga, očigledan je i odnos vlasti prema žrtvama ratnih zločina kojima se takvim postupanjem uskraćuje pravo na istinu i pravdu - zaključuje autorka dosjea uz dodatak da je učešće u zločinima poželjni element za političku karijeru.
