Sistem je već dobro uhodan: upropasti, zaduži pa prodaj, po mogućnosti za simboličnu sumu. Mada, 8,2 miliona evra ne zvuči simbolično. Ali, znamo li da je toliko predviđeno za kupovinu Avala filma – sa svim popratnim objektima, zemljištem od 37 hektara, ali i kompletnim filmskim fondom, odnosno za više od 600 naslova među kojima su i prvi jugoslovenski film ‘Slavica’, ‘Skupljači perja’, ‘Dečko koji obećava’, ‘Kuduz’, ‘Sabirni centar’… – opravdano je koristiti taj pridev. Za realnije sagledavanje, prisetimo se da je 70 odsto vlasništva Beograd filma 2007. prodato za 9,7 miliona evra. Taj novac je, u odnosu na vrednosti Avala filma, dan za skromnih 14 bioskopa na atraktivnim beogradskim lokacijama i studio na Košutnjaku.

Kupac Avala filma bio je jedan i jedini, izvesni Vidoje Marjanović, predstavljen kao zastupnik društva sa ograničenom odgovornošću simpatična naziva Film Vej, a registrovanog tek mesec dana pre aukcije. Prema podacima Agencije za privredne registre, vlasnik firme je Mišel Babić iz Pariza. Međutim, cela njegova firma je 2. aprila ove godine stavljena pod hipoteku, a vlasnik te hipoteke je Saša Ćorović, bivši taksista iz Pančeva. Očito, reč je samo o paravanu. Ime pravog vlasnika još uvek se nagađa. Neki tvrde da je to konzorcijum u kome je i američka medijska kompanija Relativiti Medija, koja je dovodila razne filmske zvezde u Beograd. Neki misle da je reč o povratku Bogoljuba Karića, drugi da je sve namešteno Željku Mitroviću, koji je već koristio infrastrukturu Avala filma za svoju kič-produkciju. A možda je i neko četvrti. Sad je već sasvim svejedno.

Prema podacima Agencije za privredne registre, vlasnik Film Veja je Mišel Babić iz Pariza. Međutim, cela njegova firma je 2. aprila ove godine stavljena pod hipoteku, a vlasnik te hipoteke je Saša Ćorović, bivši taksista iz Pančeva

‘Jednom kad se napadi na ekonomske i političke pozicije radnika pokažu efektnima, jednom kad se onemogući sindikalna sloboda, sloboda medija i demokratija, uspeh napada na kulturu je zagarantovan. Nismo shvatili da uništavanje sindikata i katedrala i drugih spomenika kulture znači jedno te isto. Tačno tu je kultura napadnuta. Gubitkom političkih i ekonomskih pozicija narod je izgubio potrebu za kulturom’. Parafrazirane su ovo reči Bertolda Brehta iz 1937., koje savršeno oslikavaju aktuelni trenutak, a parafrazirao ih je i Marko Miletić iz pokreta Stop privatizaciji na tribini ‘Čovek koji nije bio tamo’, organizovanoj u Bioskopu Zvezda baš u danu kada je Avala film otišao u novi život ili u definitivnu smrt.

Nije lako praznog stomaka razmišljati ko će imati pravo na dalju eksploataciju filmova snimljenih pod etiketom Avala filma. A kad smo već kod gladnih, Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, iste one koja je rukovodila Avalom u stečaju i koja je prodala tu kuću, na istoj je tribini izneo podatak o nekih 40.000 građana Srbije koji ovih dana vode svoje bitke. – Naš protivnik je MMF. Ovo šta sada imamo kao Vladu i sve prethodne samo su izvršioci istog modela. U tom modelu ne samo da neće biti para za kulturu nego neće biti ni za prosvetu, ni zdravstvo. Mislim da je važno da se napravi zajednička platforma. Moramo biti solidarni sa prosvetnim radnicima koji su u štrajku, evo, već pet meseci. To je sve ista platforma. Svako vodi svoju malu bitku, misleći da je jedini i da možemo na jednoj tački nešto da uradimo. Slabi smo – pozvao je Pavlović na neku vrstu mobilizacije porodica i prijatelja, u ovom ili onom virtuelnom svetu, kako bi svi bili u funkciji kampanje i pritiska. – Samo tom masovnošću možemo da dođemo do pritiska koji vlast razume – zaključio je on. Dodajmo i reči Mine Đukić, naše sagovornice o okupaciji Bioskopa Zvezda, koja je prokomentarisala to šta se Ministarstvo kulture proglasilo nenadležnim za ovaj slučaj: - Pozivam vas da shvatite da je ovo početak borbe i da bi trebalo da budemo ujedinjeni u tome, a ne razjedinjeni i puni skepse. To polje se briše i kako niko nije nadležan, nadležni smo mi i trebalo bi da ga stvorimo iznova. Ako to ne uradimo, samo ćemo da pristajemo na nova poniženja. Iskoristila bih priliku i da se zapitam čemu tolika apatija u struci, ali i generalno, kad su udarci koji nam se zadaju toliko ponižavajući? Prava je šteta šta kupac nije odlučio i dodatno da ponizi državu kao prodavca, ali i zainteresovanu javnost iz filmskog i nefilmskog sveta, pa da se poigra malo na aukciji i sam protiv sebe simbolično licitira i podiže cenu Avala filmu – kazala je Đukić.

Problem je šta jedan čovek može da odluči da neki filmovi zauvek nestanu iz javnog prikazivanja, a ti filmovi su pobednici festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Karlovim Varima, smatra Mila Turajlić

Kao najveći problem, filmski su delatnici istaknuli činjenicu da je ovom transakcijom novi vlasnik došao do prava na filmove. Mila Turajlić, režiserka filma ‘Cinema komunisto’, koji se uglavnom bavi onim šta je Avala film predstavljao, ističe posebno problem producentskih prava: - Prvo, zato šta novi vlasnik Avale može da dođe i kaže: ‘Meni je ‘Desant na Drvar’ partizanština i zato nikad više nikom neću dati dozvolu da taj film emituje, prikaže, izda na DVD-u…’ Problem je šta jedan čovek može da odluči da neki filmovi zauvek nestanu iz javnog prikazivanja, a ti filmovi su pobednici festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Karlovim Varima i imaju kulturnu vrednost koja ne sme zavisiti od dobre volje jednog čoveka. Drugo, zato šta će novi vlasnik moći da naplati koji god iznos želi za prikazivanje tih filmova: da traži 2000 evra za dozvolu da se ‘Tito i ja’ prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića ili 10.000 evra da se upotrebe dva minuta iz filma ‘Prekobrojna’ u dokumentarcu o karijeri Milene Dravić – kaže Turajlić, napominjući da je to nepravedno zato šta su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato šta je Avala film bila društvena svojina i zato, naposletku, jer se ne čini ispravnim da jedan čovek zarađuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film.

Po njoj, problema ima još: - Raspadom Jugoslavije ostalo je nejasno kome pripadaju producentska prava na filmove koje su zajedno proizvele različite producentske kuće bivše države, pogotovu one kao šta su bili Udruženi jugoslovenski producenti. Ko je nasledio njihova prava i u kojim procentima? To pitanje nikad nije rešeno. I kako sada prodati u privatno vlasništvo nešto za šta se ne zna čije je nasledstvo? Kako je neki ekonomista uopšte procenio vrednost producentskih prava na katalog Avalinih filmova na oko 500.000 evra, kada na to pitanje nema odgovor? Dalje, Avala je proizvela i veliki broj filmova u međunarodnim koprodukcijama. Kada sklopite producentski ugovor sa francuskom ili američkom producentskom kućom, u ugovoru po pravilu piše da producent ne može da proda svoj deo producentskih prava trećem licu bez saglasnosti ostalih koproducenata. Dakle, u slučaju filma kao šta su ‘Dugi brodovi’ nije se smeo prodati Avalin deo prava bez saglasnosti holivudskoga Kolumbija Pikčersa, koji je bio većinski koproducent – kaže Turajlić.

U redu, to je kapitalizam, ali ipak je stil svega toga bio jeziv. Ta hladnoća ima jednu jedinu dobru stvar, šta posle duljeg vremena mi sad znamo ko je naš protivnik, izjavio je Goran Marković

Spomenuti problem je pokušao rešiti Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, zatraživši da se iz prodaje Avala filma izuzmu filmovi kao kulturno blago. Ministarstvo kulture se i za ovaj slučaj proglasilo nenadležnim. O detaljima je pričao na tribini: - Fond je procenjen na 58 miliona dinara. Mi smo izračunali da je to oko 700 evra po filmu, šta je stvarno bedna suma. Nikome nije palo na pamet da izračuna koliko je koštalo čuvanje tih filmova 65 godina: šta bi to oni danas prodavali da ti filmovi nisu sačuvani? Koliko je tu trebalo truda da bi fond bio čuvan i kao pravo na film na tacni poklonjen nekome za 500.000 evra – pitao je naglas Zelenović, koji se pribojava da će depoi sa filmovima biti izmešteni sa lokacije na Košutnjaku, gde je Avala film, jer bi, kao opasni za okolinu, mogli zasmetati novim, atraktivnijim sadržajima. – Nemam nameru da sumnjam da ti koji su kupili imaju dobre namere i da će možda da se bave kinematografijom, ali mi praksa ne daje za pravo da budem baš tako optimističan – oprezan je Zelenović.

Pojasnio je i šta se dešava sa fondom. – Taj koji ga je kupio, sutra može da dođe na vrata Kinoteke i da kaže da bi neki od tih filmova distribuisao po svetu i da smo mi dužni da mu damo izvorne materijale, odnosno negative, jer su to najbolje kopije. Obzirom na to da te filmove štiti Zakon o zaštiti kulturnih dobara, arhivistički se tačno zna kad i u kom slučaju se sme koristiti arhivska kopija. Ona se ne prikazuje ni u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Ona je naše sveto pismo koje se ne dopisuje, ne dodiruje. Tu je da bude svedok generacijama da je jedan takav film napravljen. Siguran sam da vlasnik neće baš imati respekta za to šta kaže zakon, a onda ćemo mi da se tužimo… I šta mislite ko će da dobije spor? Nemam nikakve iluzije – zaključio je Zelenović.

Na tribini je bio i Goran Marković, režiser i profesor Fakulteta dramskih umetnosti (FDU), koji je spomenuo da mu je sada, 15 godina od začetka privatizacijskog haosa, jasno ko je neprijatelj. Pa je imenovao državu. – U redu, to je kapitalizam, ali ipak je stil svega toga bio jeziv. Ta hladnoća ima jednu jedinu dobru stvar, šta posle duljeg vremena mi sad znamo ko je naš protivnik. To je jedna mašinerija, država koja nema potrebe za kulturom. Njena poruka danas je: ‘Mladi ljudi koji hoćete da se bavite tim poslom, slobodno idite, hvatajte avione i idite!’ Da sam ja mlad, u meni bi to izazvalo revolt. Sad ćemo da vidimo ko će iz toga da izađe kao pobednik – izjavio je Marković.

A kako su ti mladi čuli njegove reči? Obratili smo se Kosti Ristiću, studentu FDU-a. Kako bi kontekstualizovao problem, ističe da čitavu deceniju i po profesori Beogradskog univerziteta učestvuju u pljački sopstvenih studenata, pa redovito glasaju za podizanje školarina kako bi podigli svoje plate. – Niko se od njih nije pobunio protiv zakona koji direktno dovode u vezu visinu školarina za studente i profesorsku platu. Šta se tiče specifično studenata filma, mi godinama studiramo na fakultetu koji nema poštenu kameru, volontiramo na kojekakvim projektićima i vučemo za rukav evropsku birokratiju da pogleda i eventualno nagradi naš film na nekom festivalčiću, kako bismo imali bar neku prođu. O tome da radimo na televiziji nakon studija, da asistiramo na velikim filmovima, da pripremamo svoj prvi igrani film, da budemo plaćeni za bilo kakav rad, kao šta je to bio slučaj sa našim profesorima kad su studirali i završavali studije, možemo samo da sanjamo! Naši profesori, koji za razliku od nas i danas snimaju filmove, vrlo su nezainteresovani za ovakvu situaciju, pa nam još prebacuju: ‘Morate da se snađete, to je deo vašeg posla, postoji milion razloga da ne snimite film, ali samo jedan da ga snimite, morate da se borite’ i dalje u tom stilu – žestoko odgovara mladi Ristić.

Naši profesori, vladajuća 'kulturna elita', zadrta antikomunistička generacija, na svojim plećima nose potpunu destrukciju naše zemlje, poručio je Kosta Ristić, student FDU-a

Za samog Gorana Markovića Ristić kaže da je vodeća ličnost posrnule srpske kinematografije, a kao prilog toj tvrdnji navodi događaj sa protesta ispred Agencije za privatizaciju, koji se održao istog dana kad i tribina u Bioskopu Zvezda, baš u vreme kad se odlučivalo o prodaji Avala filma. Kako bi iskazali nezadovoljstvo prodajom, na protestu su se okupili studenti FDU-a, radnici Avala filma i pojedini filmski autori. Budući da radnicima Avala filma nije bilo omogućeno da prate prodaju, porazgovarali su sa studentima koji su ih pozvali u Zvezdu da pričaju o svemu, dodavši da će doći i Goran Marković. – Njega mi ne pominji, on je najgori od svih! Pitaj ga šta nam je rekao kada smo Goran Glavonjić i ja, kao predsednik sindikata, išli kod njega dok je bio savetnik ministra! Ništa. Nije ga zanimalo. A Darko Bajić nam je rekao: ‘Zabole me za vaše plate’ – kazao je Ristiću Nebojša Jovanović, predsednik sindikata Avala filma.

Iako je za Markovića imao reči kritike, Ristić ipak ističe da bi ga bilo nepravedno okarakterisati kao glavnog krivca i zataškivača pljačke Avala filma. – Iako preko primera Gorana Markovića sa pravom generalizujemo celu filmsku scenu, jer je on na vrhu piramide, to šta se ostali iz pristojnosti ne spominju ne znači da nemaju svoga udela. Nijedan nije nevin! Svi su oni učestvovali na mitinzima i u kampanjama vladajućih buržoaskih, proimperijalističkih partija, koje su sistematski uništavale ne samo Avala film nego čitavu srpsku privredu. Svi oni, ako već nisu direktno učestvovali, nisu smetali ili su prećutkivali sveopštu pljačku, kako bi dobili malo mrvica od ogromnoga privatizacijskog kolača. Da bi se licemerno pojavljivali na samom kraju procesa i glumili kritičke intelektualce. Naši profesori, vladajuća ‘kulturna elita’, zadrta

antikomunistička generacija, na svojim plećima nose potpunu destrukciju naše zemlje, okrivljujući za to našu i herojske generacije pre njih, kojima toliko duguju – završio je Ristić.