Sa Radomirom Lazovićem, kopredsednikom stranke Zeleno-levi front i nosiocem opozicione liste Srbija protiv nasilja, razgovaramo neposredno pred izbore 17. decembra.

U periodu između dva izborna ciklusa inicijativa Ne davimo Beograd je transformisana u Zeleno-levi front. Šta to konkretno znači?

Inicijativa Ne davimo Beograd, koja je imala članove i iz drugih gradova, ipak je bila neka vrsta lokalnog delovanja, iako smo iznosili stavove i o svim bitnim društveno-političkim pitanjima. Odlučili smo da formalizujemo pokret, da on postane politička partija, iz brojnih razloga, kao što su tehničko-administrativno-finansijski, jer tom formalizacijom dobivate pravnu i svaku drugu sigurnost. Od početka ove godine održani su osnivačka skupština i prvi kongres, gde smo izabrali novo rukovodstvo, i počela je sa radom partija Zeleno-levi front. Što se tiče suštinske promene u odnosu na Ne davimo Beograd, nje nema. To je programski ta organizacija, samo nastavlja dalje, šireći se na druge gradove u Srbiji.

Na koje točno gradove?

I do sada smo imali veliki broj glasova podrške iz najvećih centara. Niš, Kragujevac, Užice, Požega, u Vojvodini Novi Sad, Sombor, Subotica, pre svega, pa tako i naš rast ide u tim pravcima. Proces transformacije iz pokreta u partiju i dalje traje. Potreban je jedan period prilagođavanja.

Uključuje li to i ostale lokalne pokrete?

Rekli smo da ne želimo da pravimo asocijaciju i političku partiju sa onim organizacijama sa kojima imamo dugogodišnju saradnju, kao što su Kritična masa iz Kule, Inicijativa za Požegu, Lokalni front iz Valjeva... Napravili smo sa njima strateško partnerstvo, ali partija je nešto drugo. Mi pravimo jedinstvenu organizaciju koja će delovati na celoj teritoriji Srbije.

 

Kupovina glasova

Nastali ste pod vlašću SNS-a i Aleksandra Vučića. Da li je to prednost, jer ste od starta morali da se borite sa nadmoćnijim neprijateljem koji često igra prljavo, ili je to mana?

Ne mogu baš da procenim, ali iskreno, žao mi je zbog toga. Voleo bih da živimo u društvu gde se vlast smenjuje i gde je promena moguća demokratskim putem i kroz institucije sistema. Nažalost, živimo u društvu koje je neka vrsta hibridnog režima, gde je na vlasti tiha diktatura ili glasna autoritarnost, ali je činjenica da je Vučić nezasluženo na vlasti ovako dugo. I jeste nas obeležilo to protivljenje njegovim štetnim projektima, njegovim štetnim dilovima, privatizaciji javnih i prirodnih dobara, uništavanju reka, obala, parkova...

Voleo bih da nije tako, ali svašta smo prošli od nastanka. Od toga da su nas pratili, proganjali po domovima u kojima živimo, da su nam prisluškivali telefone, što nam i sada rade, snimaju nas njihovi agenti, sabotiraju akcije koje radimo, vode prljave medijske kampanje u kojima nas nazivaju ubicama, plaćenicima, klanovima kriminalnih bandi. Oca su mi nazvali silovateljem, a sve to se dešava u njihovim tabloidima i režimskim medijima. I ne bih voleo nikad da se naviknem na takvo nešto. Mislim da to ne treba normalizovati, a da očvrsneš, to zaista jeste. Toliko se često to dešava da nekako oguglaš, ali kažem, ne sviđa mi se što oguglavamo.

Od svog prvog pojavljivanja na izborima za grad Beograd prošli ste bojkot onih parlamentarnih, učestvovanje i ulazak u gradski i republički parlament, a sad su i ovi izbori. I sve to u pet godina?

Mislim da je to skandal. Samo od 2020. godine imali smo koronu, bojkot, proteste, pa izbore prošle godine, sad i ove. Stvarno je potpuno neverovatna dinamika u društvu sa stalnim izazivanjem straha što će biti sutra ako Vučić ne pobedi, ali naše ideje i stavovi su isti. Mi ih zastupamo i na ulici i u parlamentu. To su iste aktivističke ideje koje smo zastupali čak i pre inicijative Ne davimo Beograd, kroz rad u civilnom društvu. Drugačije je jer moraš da nađeš način, u neprijateljskom okruženju u kome nemaš većinu i uglavnom si suočen sa različitim sabotažama, za sistemska rešenja za poboljšanje onoga što vidiš da je problem.

Samo od 2020. imali smo koronu, bojkot, proteste, pa izbore prošle godine, sad ove. Stvarno je neverovatna dinamika u društvu sa stalnim izazivanjem straha što će biti sutra ako Vučić ne pobedi, ali naše ideje i stavovi su isti. Mi ih zastupamo i na ulici i u parlamentu

Koliko pratite ono što se dešavalo u Zagrebu? Primetna je sličnost naziva poslaničkih grupa – Možemo u Zagrebu i Hrvatskoj, a sa ove strane Moramo.

Pored tog imena koje površno, ali jasno opisuje da u njima vidimo nekoga ko je inspiracija, prijatelje jer delimo političke ideje, postoji dugogodišnja razmena na relaciji Zagreb – Beograd, koja je bila uglavnom vezana za ideje zelenog održivog razvoja, društvene pravde, jednakosti, preraspodele društvenih dobara.

Poznajemo se više od deset godina i zaista delimo pogled na svet, političke ideje, a osim toga puno su nam značili jer smo imali neku vrstu regionalnog partnera sa kojim smo mogli da razmenjujemo iskustva i znanja, posebno zato što su oni malo ranije ušli u sve ovo u što mi danas ulazimo. Uvek sam isticao da što su bliži odnosi Zagreba i Beograda, ljudi će u ovom regionu bolje živeti, a isto mislim i za sve druge gradove u regionu i za sve druge države. Ukoliko bi došlo do promene vlasti, ljudi treba da očekuju raširene ruke i poziv na saradnju i drugačiji život na ovom prostoru.

Vidimo u zagrebačkom slučaju da je rupa koja je ostala iza Milana Bandića ogromna i sa kakvim se problemima i kritikama suočava aktuelna vlast. Bojite li se da bi se slično moglo desiti i u Beogradu, jer svi ističu da je tu najveća šansa da se pobedi SNS?

Nema nikakve sumnje da će biti teško i da će nas SNS apsolutno sabotirati. Neke štete su nepovratne i moramo da se suočimo sa tim. Verujem da u Beogradu možemo da ostvarimo pobedu. Mislim da bi ona bila još izraženija ukoliko u republici bude takav rezultat da SNS ne može da napravi samostalno vlast. To bi vodilo razvlašćivanju SNS-a, a treba da ih razvlastimo, ne samo od glave, od Aleksandra Vučića, nego od svake mesne zajednice, svake opštine, svakog grada. Za to je potreban ogroman broj ljudi i otud moja poruka da se uključe da zajedno razvlastimo SNS, da dovedemo ljude koji imaju pre svega ljubav prema svojim gradovima, a onda i odgovornost i političku viziju kako da rešimo nagomilane probleme.

Da li su realne procene da bi to moglo da se učini sa samo pet odsto više izašlih glasača nego što je to bio slučaj na prošlim izborima?

Računa se na to da postoji dobar deo izbornog rezultata koji će biti namešten, a to što će oni uspeti da ukradu nije toliko veliko da ne može da bude nadoknađeno većom izlaznošću. Neki je proračun da oko pet odsto više ljudi treba da izađe da bi se nadoknadile prevare. I druga stvar, istraživanja govore da je veći broj apstinenata naklonjen opoziciji. Važno je još jedno. Planira se perfidna vrsta izborne manipulacije. Ići će se na to da glasanje traje što duže pojedinačno po čoveku, da bi se ljudi od njega odvratili, da bi imali redove i čekali, pa da eventualno odustanu, izađu iz reda.

Krađa o kojoj pričate već traje. Iz priče portala CINS vidljivo je na koji se način kupuju glasovi putem kol-centara. To nije neka novost, o tome se i ranije pričalo, ali sad prvi put imamo konkretan uvid?

Novinari na najbolji način dokazuju ono što smo tvrdili – da SNS vrši uticaj na birače, da to rade na način koji nije zakonit, da kupuju glasove, ucenjuju, prete... Mislim da to najbolje pokazuje da situacija nije fer i poštena, da svi akteri nisu jednako zastupljeni u medijima, da se vrše pritisci na birače i da na taj način SNS pobeđuje na izborima. SNS je stvorio celu mrežu povezanih firmi, što javnih preduzeća, što privatnih, da bi na kraju izrabljivao te mlade ljude kojima kao da poručuju da jedino što mogu da rade jesu neki sivi i protivzakoniti poslovi za partiju, da budu hostese, da budu na slabo plaćenim, neperspektivnim poslovima. Moramo da se izborimo za neku drugačiju perspektivu, a ne da ih SNS gura u svoj svet.

Uvek sam isticao da što su bliži odnosi Zagreba i Beograda, ljudi će u ovom regionu bolje živeti, a isto mislim i za sve druge gradove u regionu i za sve druge države

U kol-centrima postoji i spisak za koji se sumnja da je birački i da se zloupotrebljava, baš kao što se zloupotrebljavaju i privatni snimci političkih protivnika za difamaciju?

Oni imaju spiskove građana, lične podatke, idu po spiskovima, ne samo u kol-centrima. Na prošlim izborima smo ih uhvatili kako idu po zgradama, u realnom vremenu prate ko je glasao, ko nije. Kod svojih simpatizera dolaze na vrata, vrše pritisak da izađu da glasaju i onda vidite celu šemu i zloupotrebe podataka. Dodatno se vrši praćenje političkih protivnika, snimanje, blaćenje u medijima, koristi se BIA za te svrhe. To je ceo sistem represivne države, koja u 21. veku ne izgleda kao stare diktature u kojima se vrši svakodnevno nasilje, ovo je drugačija vrsta nasilja za koje se koriste ogromni resursi koje imaju, a dolaze od države.

U samoj koaliciji su velika razmimoilaženja. Kako da glasači nekadašnje inicijative Ne davimo Beograd, aktivisti koji su izlazili na ulice protiv rušenja Savamale i gradnje Beograda na vodi, gledaju na najavu kandidata koalicije Srbija protiv nasilja za gradonačelnika da bi hiljadu stanova u Beogradu na vodi dao mladima?

Ja bih voleo da imamo isto viđenje o svim stvarima i da ono bude onakvo kakvo je naše. Ali nije. I mislim da je pošteno da ljudima kažemo da se razlikujemo, a da smo se skupili, svi tako različiti, oko par pitanja koja su za nas ključna da bismo mogli da ozdravimo ovo društvo. Ljudi to vrlo dobro znaju. Treba da neko napokon počne da govori istinu i da se ne krije.

Da, mi smo različiti, skupili smo se oko tri ključna pitanja, to su borba protiv kriminala i korupcije, borba protiv nasilja u društvu i borba protiv inflacije i rasta cena. Te tri ključne stvari su, naravno, povezane sa drugim oblastima. Ne možemo govoriti da će nam deca biti sigurna u školi ako se ne bavimo obrazovanjem, uslovima u kojima radite itd.

Marinika Tepić predlaže da se posle pobede opozicije formira tehnička vlada, koja bi regulisala izborne uslove da bi se potom organizovali novi, "slobodni izbori". Da li je to rešenje?

Ne bežim od toga da to bude tehnička vlada, ali mislim da može da se postavi malo veća ambicija, da to ne bude tehnička nego regularna vlada, koja će imati ograničen mandat oko ključnih pitanja. Nakon što to uradimo, idemo na slobodne izbore u drugim uslovima.

 

Zahtevi sa protesta

Mogu li se napraviti poređenja sa situacijom u Crnoj Gori pre pada Đukanovića, nakon tri decenije vlasti? Skupila se raznolika koalicija i, evo, već je treća vlada formirana u kratkom periodu, ali poruka je jasna – vlast je smenjiva. Srbija do toga još nije došla.

Bilo je tih poređenja, ali mislim da je to opasno jer pojednostavljuje stvari. Karakteristika modernog doba u kome živimo jeste da se ti režimi lako prilagođavaju raznovrsnim situacijama, menjaju se, uče kako da sve što im smeta izmanipulišu i okrenu da ih ne može oštetiti. Mislim da moramo da smislimo srpski scenario koji je zasnovan na ovdašnjim karakteristikama, da probamo da nađemo svoj način kako treba da delujemo.

Da li je točnija onda paralela sa periodom pre 5. oktobra 2000. godine? Spominju da će konačno doći i taj 6. oktobar, u simboličkom smislu, naravno.

Mogu da povučem jednu paralelu. Protesti pre 5. oktobra su izgledali slabije nego sama finalna manifestacija. Jesu trajali dugo, ali nije tu bilo stotinu hiljada ljudi. Oni su došli na kraju. Pre toga je trebalo pripremiti, obavestiti ljude, istrajati, biti sutradan na istom mestu gde si bio juče i verovati da je promena moguća uprkos autoritarnom režimu. Imamo da naučimo još nešto – kad se promena desi, moramo da budemo tu kao ljudi, da učestvujemo u dešavanjima da bismo se zaštitili da ta promena ne ide na onu stranu na koju nismo želeli.

Sad se desilo obrnuto. Nakon ubistava u školi "Vladislav Ribnikar", 3. i 4. maja na protestima je bila ta stotina hiljada u prvih nekoliko šetnji, da bismo poslednje proteste dočekali sa svega nekoliko hiljada?

Jeste. Kad se desilo masovno ubistvo, probali smo da istaknemo zahteve koji bi bili normalni, da se nešto promeni u državi, da nakon takve tragedije krene u nekom pozitivnom pravcu. U tom trenutku te je zahteve podržalo stotine hiljada ljudi. Podržala ih je i petina onih koji glasaju za SNS. Mislili smo da čak i takav SNS kakav je može da napravi neki pozitivan korak, ali onda je stigla ona čuvena rečenica da sistem nije zakazao i ljudi su bili zaista besni, puni bola, patnje. Baš je bilo teško. Ti protesti su bili veličanstven jer su bili mnogo više od političkih. Pola ljudi plače.

Nakon toga smo istrajavali u zahtevima. Nekima je odmah postalo jasno da vlast neće ništa uraditi, nekima je trebalo malo više da vide da se neće desiti ništa. Kad je postalo jasno da se ništa neće promeniti dok su oni na vlasti, rekli smo da ako neće vlast da ispuni zahteve protesta, hoće opozicija i mi vas molimo za podršku da to uradimo. Zaista očekujem da će ti ljudi, koji su se tada pojavili na ulici i sa kojima smo u bolu i patnji zajedno stajali, znati da glasaju za pravu stvar i da ćemo promeniti Srbiju.

Spominjali ste apstinente. Veliki broj učesnika protesta su bili mladi ljudi i upravo su oni apstinenti jer nemaju političku opciju. Kako dopreti do njih?

Mislim da smo ovim ujedinjavanjem opozicije uradili nešto što je važno, a to je da ljude ne delimo, nego se ujedinjujemo i kažemo: U redu, sad imate za koga da glasate. I da će taj neko ko dobije vlast ispuniti zahteve koje smo zajedno postavili na protestu. To je jedna vrsta, ako mogu da kažem, društvenog dogovora da ćemo odmah promeniti neke stvari koje su uticale na to da se dese ta tragična ubistva. Jer istraživanje uticaja medija na krivična dela nam govori da će, ukoliko su ljudi izloženi nasilju putem televizije i drugih medija, više nasilja biti i na ulici, u porodici i svuda.